Falstaf na sceni Opere Narodnog pozorišta u Beogradu

Posle opere Turandot, poslednjeg muzičko-scenskog ostvarenja Đakoma Pučinija, predstavljenog u koprodukciji s „Madlenianumom“ (krajem decembra prošle godine), na sceni Opere Narodnog pozorišta u Beogradu početkom juna je postavljen i Falstaf, još jedno autorski grandiozno, takođe poslednje delo, najvećeg italijanskog operskog stvaraoca Đuzepa Verdija. Inspirisan dramom Vesele žene vindzorske i odlomkom iz Kralja Henrija IV Vilijama Šekspira, kompozitorov libretista Arigo Boito ne akcentuje bufo efekte i elemente zingšpila, već akciju stavlja na intrigu, prikazujući je pregnantnim i jasnim muzičkim jezikom i upravo furioznim tempom scenski preovlađujućih i dominantnih vokalnih ansambala (od pevnih, lirskih ali i koketnih dueta i „zavereničkih“ ženskih kvarteta, do zabavno intoniranog, glasovno mešovitog noneta) koje rediteljski koncept Nebojše Bradića (uz asistentski rad Ivane Dragutinović Maričić i Ane Grigorović) povezuje, sukobljava i razigrava u različitim komičnim, veselim, na momente i burlesknim situacijama. Svedena na desetak, gotovo ravnopravnih likova (s udelom hora i baleta, i razume se, velikog orkestra), s težištem na naslovnoj roli u kojoj se već u svom „monologu o časti“ u prvom činu, kao glavni akter upečatljivo iskazao, sve do kraja izvođenja izvanredan, Nebojša Babić (prvak Novosadske opere), predstava je u svom trećem premijernom izdanju u Beogradu (posle 1940. i 1978) okupila najbolje, pretežno mlađe pevačke snage, osvajajući brioznim tokom i entuzijastičnim interpretativnim pregnućem svih učesnika. Odlično i više no očekivano, primereno prikazivanje, vođeno je energičnim gestom Bojana Suđića, koji je sjajno povezivao scenska zbivanja s veoma zahtevno napisanim, a zahvaljujući studioznom radu i velikom dirigentskom angažmanu i potpuno kvalitativno preobraženim, i odlično realizovanim, orkestarskim partom. Samo tako pripremljen i motivisan instrumentalni kolektiv bio je i može biti u stanju da sve vreme sigurno i egzaktno učestvuje i podržava duhovitu igru često ponavljanih, plastično uobličenih i s brojnim pevačkim ansamblima isprepletenih motiva i lajtmotiva, usaglašenih i ujednačenih u svim, i pored brzog tempa, maksimalno ispevanim glasovnim i (sviračkim), svojevrsnom polifonijom povezanim deonicama. Ako je Babićev Falstaf, neobično vitkog stasa (za razliku od pozamašnog, originalnog), sve vreme plenio plastičnom komponentom raskošnog u nijansama i bojama njegovog (podjednako i mekog i snažnog), a uvek plemenitog bas-baritona, on nije zanemario ni glumački izraz u kom smo pored crta samosažaljivosti i udvaračke nespretnosti, zapazili i šarm i snagu, samouverenost,  ironičnost, na trenutke i nešto Mefistofelovsko. U sceni vindzorskog parka i satiričnost, smetenost pa i melanholičnost, mešajući kompozitorov „osmehnuti“ oproštaj od života s magično bajkovitim raspoloženjem bliskim Šekspirovom i Mendelsonovom Snu letnje noći.

Kao što je i Verdi, stvarajući u 80. godini svoje remek-delo, u to vreme, ali i za sebe, na potpuno savremen način tretirao teatarski materijal, pa u skladu s tim i nije koristio tradicionalna izražajna sredstva stare italijanske opere (otuda odsustvo pravih velikih arija i dvopeva), tako je i kostimografkinja Marina Medenica sve učesnike obukla u modernu, a opet svakom karakteru i figuri odgovarajuću odeću. Naročito su lepe ženske haljine i elegantni baletski kostimi vila i vilenjaka, odnosno horskog ansambla (koji je uzorno pripremio Đorđe Stanković), u finalnoj noćnoj zabavi. Upravo u ovim poslednjim muzičko-scenskim „kadrovima“, ujedinjeni ansambl je pod uznesenim vođstvom Bojana Suđića, oduševljeno izgovarao poruku mudrog kompozitora da je „sve na svetu šala (burleska)“, dodajući u konačnom,„gvozdeno“ fugiranom i čvrsto isklesanom zaključku koji je vedro kliktao, izvijajući se iz bića svakog učesnika, i da „smo svi prevareni“! U toj podvali punoj šala i zavrzlama, prokomponovanog oblika i jezgrovitog ritma, u kojoj se koriste i prirodni zvučni efekti (zveket novca, na primer), u ismejavanju glavnog junaka  učestvuju i žene i muškarci, pa i mladi ljubavni par, svi od njih na svoj način pokazujući i izvesno ljudsko razumevanje, pa i samilost za njegove mane i želje da od života „ugrabi sve što može“.

Četiri ženske protagonistkinje, svake u skladu sa svojim vokalnim i glumačkim specifičnostima, u prvom redu su osvajale, kao i naslovni junak, lepotom i kvalitetom glasova. Sonja Šarić kao Alisa Ford, raskošni i najlepši sopran svoje mlade generacije i naših prostora, pa i mnogo šireg, međunarodnog dometa, Sanja Anastasia, mecosopran izuzetnog kvaliteta i boje ,u partiji gospođe Kvikli, obe simpatične i dopadljive u realizaciji svojih dosetki, Dragana Popović, najokretnija i scenski možda najekspresivnija, u altovski obojenoj ulozi Meg Pejdž, te Snežana Savičić Sekulić, lirski intonirana i fino dinamički nijansirana, kao ćerka Fordovih, Naneta. U drugoj podeli, pevački sigurnije no glumački, tumačila ju je ustreptala ,najmlađa, Vesna Đurković, pored Šarićeve , ovih dana primljena u stalni angažman u Operi Narodnog pozorišta, što veoma raduje u oba slučaja. Njihov partner u kreiranju tople ljubavne poetike, ali i duhovitosti zbivanja i prerušavanja, Siniša Radin kao Fenton, lirski tenor veoma lepe, ujednačene boje, besprekorne intonacije, i naročito, jednostavnosti i emocionalnosti predavanja, osobine su po kojima ćemo ga pamtiti kao pevačko otkriće cele produkcije. Ostali muški glasovi, prvenstveno tumači uloge Forda, Dragutin Matić u prvoj, Vladimir Andrić u drugoj predstavi, obojica u perfektnoj tehničko-umetničkoj kondiciji, bili su primereni roli ljubomornog i osvetoljubivog muža. Matić (ljubimac beogradske publike) zadivljujući voluminošnošću i nosivošću moćnog baritona, najviše u svojoj „pretećoj“, u operi i dramski najsnažnijoj i najopsežnijoj ariji,  a Andrić vokalno lirskijom, ali i „užurbanijom“ (u osvetničkoj nameri) verzijom lika, načinivši ovom rolom čini se, prelomni kvalitativni skok u svojoj karijeri. Komici i zamešateljstvu situacija doprineli su ne mnogo manje važni likovi (jer u ovoj Verdijevoj jedinoj komičnoj operi svi imaju bitnu funkciju) poput  Falstafovih kompanjona i sluga Bardolfa i Pistole. Prvog je do karikature (što mu dobro leži) oblikovao Darko Đorđević, a drugog je, u stilu „snažnih“ momaka, „šmekerski“ igrao bas Mihailo Šljivić. Opštem galimatijasu na pokretnoj pozornici (koju su scenografski osmislili Geroslav Zarić i Vladislava Munić Kanington) adekvatno je doprineo i Aleksandar Dojković kao doktor Kajus, svi zajedno, kao i ceo operski ansambl oduševljeno pozdravljeni na oba izvođenja, što obećava i dobar prijem trećeg, na kraju sezone, 29. Juna, s Katarinom Jovanović u ulozi Alise Ford.

Marija Adamov

foto: Narodno pozorište u Beogradu