Фалстаф на сцени Опере Народног позоришта у Београду

После опере Турандот, последњег музичко-сценског остварења Ђакома Пучинија, представљеног у копродукцији с „Мадленианумом“ (крајем децембра прошле године), на сцени Опере Народног позоришта у Београду почетком јуна је постављен и Фалстаф, још једно ауторски грандиозно, такође последње дело, највећег италијанског оперског ствараоца Ђузепа Вердија. Инспирисан драмом Веселе жене виндзорске и одломком из Краља Хенрија IV Вилијама Шекспира, композиторов либретиста Ариго Боито не акцентује буфо ефекте и елементе зингшпила, већ акцију ставља на интригу, приказујући је прегнантним и јасним музичким језиком и управо фуриозним темпом сценски преовлађујућих и доминантних вокалних ансамбала (од певних, лирских али и кокетних дуета и „завереничких“ женских квартета, до забавно интонираног, гласовно мешовитог нонета) које редитељски концепт Небојше Брадића (уз асистентски рад Иване Драгутиновић Маричић и Ане Григоровић) повезује, сукобљава и разиграва у различитим комичним, веселим, на моменте и бурлескним ситуацијама. Сведена на десетак, готово равноправних ликова (с уделом хора и балета, и разуме се, великог оркестра), с тежиштем на насловној роли у којој се већ у свом „монологу о части“ у првом чину, као главни актер упечатљиво исказао, све до краја извођења изванредан, Небојша Бабић (првак Новосадске опере), представа је у свом трећем премијерном издању у Београду (после 1940. и 1978) окупила најбоље, претежно млађе певачке снаге, освајајући бриозним током и ентузијастичним интерпретативним прегнућем свих учесника. Одлично и више но очекивано, примерено приказивање, вођено је енергичним гестом Бојана Суђића, који је сјајно повезивао сценска збивања с веома захтевно написаним, а захваљујући студиозном раду и великом диригентском ангажману и потпуно квалитативно преображеним, и одлично реализованим, оркестарским партом. Само тако припремљен и мотивисан инструментални колектив био је и може бити у стању да све време сигурно и егзактно учествује и подржава духовиту игру често понављаних, пластично уобличених и с бројним певачким ансамблима испреплетених мотива и лајтмотива, усаглашених и уједначених у свим, и поред брзог темпа, максимално испеваним гласовним и (свирачким), својеврсном полифонијом повезаним деоницама. Ако је Бабићев Фалстаф, необично витког стаса (за разлику од позамашног, оригиналног), све време пленио пластичном компонентом раскошног у нијансама и бојама његовог (подједнако и меког и снажног), а увек племенитог бас-баритона, он није занемарио ни глумачки израз у ком смо поред црта самосажаљивости и удварачке неспретности, запазили и шарм и снагу, самоувереност,  ироничност, на тренутке и нешто Мефистофеловско. У сцени виндзорског парка и сатиричност, сметеност па и меланхоличност, мешајући композиторов „осмехнути“ опроштај од живота с магично бајковитим расположењем блиским Шекспировом и Менделсоновом Сну летње ноћи.

Као што је и Верди, стварајући у 80. години своје ремек-дело, у то време, али и за себе, на потпуно савремен начин третирао театарски материјал, па у складу с тим и није користио традиционална изражајна средства старе италијанске опере (отуда одсуство правих великих арија и двопева), тако је и костимографкиња Марина Меденица све учеснике обукла у модерну, а опет сваком карактеру и фигури одговарајућу одећу. Нарочито су лепе женске хаљине и елегантни балетски костими вила и вилењака, односно хорског ансамбла (који је узорно припремио Ђорђе Станковић), у финалној ноћној забави. Управо у овим последњим музичко-сценским „кадровима“, уједињени ансамбл је под узнесеним вођством Бојана Суђића, одушевљено изговарао поруку мудрог композитора да је „све на свету шала (бурлеска)“, додајући у коначном,„гвоздено“ фугираном и чврсто исклесаном закључку који је ведро кликтао, извијајући се из бића сваког учесника, и да „смо сви преварени“! У тој подвали пуној шала и заврзлама, прокомпонованог облика и језгровитог ритма, у којој се користе и природни звучни ефекти (звекет новца, на пример), у исмејавању главног јунака  учествују и жене и мушкарци, па и млади љубавни пар, сви од њих на свој начин показујући и извесно људско разумевање, па и самилост за његове мане и жеље да од живота „уграби све што може“.

Четири женске протагонисткиње, сваке у складу са својим вокалним и глумачким специфичностима, у првом реду су освајале, као и насловни јунак, лепотом и квалитетом гласова. Соња Шарић као Алиса Форд, раскошни и најлепши сопран своје младе генерације и наших простора, па и много ширег, међународног домета, Сања Анастасиа, мецосопран изузетног квалитета и боје ,у партији госпође Квикли, обе симпатичне и допадљиве у реализацији својих досетки, Драгана Поповић, најокретнија и сценски можда најекспресивнија, у алтовски обојеној улози Мег Пејџ, те Снежана Савичић Секулић, лирски интонирана и фино динамички нијансирана, као ћерка Фордових, Нанета. У другој подели, певачки сигурније но глумачки, тумачила ју је устрептала ,најмлађа, Весна Ђурковић, поред Шарићеве , ових дана примљена у стални ангажман у Опери Народног позоришта, што веома радује у оба случаја. Њихов партнер у креирању топле љубавне поетике, али и духовитости збивања и прерушавања, Синиша Радин као Фентон, лирски тенор веома лепе, уједначене боје, беспрекорне интонације, и нарочито, једноставности и емоционалности предавања, особине су по којима ћемо га памтити као певачко откриће целе продукције. Остали мушки гласови, првенствено тумачи улоге Форда, Драгутин Матић у првој, Владимир Андрић у другој представи, обојица у перфектној техничко-уметничкој кондицији, били су примерени роли љубоморног и осветољубивог мужа. Матић (љубимац београдске публике) задивљујући волуминошношћу и носивошћу моћног баритона, највише у својој „претећој“, у опери и драмски најснажнијој и најопсежнијој арији,  а Андрић вокално лирскијом, али и „ужурбанијом“ (у осветничкој намери) верзијом лика, начинивши овом ролом чини се, преломни квалитативни скок у својој каријери. Комици и замешатељству ситуација допринели су не много мање важни ликови (јер у овој Вердијевој јединој комичној опери сви имају битну функцију) попут  Фалстафових компањона и слуга Бардолфа и Пистоле. Првог је до карикатуре (што му добро лежи) обликовао Дарко Ђорђевић, а другог је, у стилу „снажних“ момака, „шмекерски“ играо бас Михаило Шљивић. Општем галиматијасу на покретној позорници (коју су сценографски осмислили Герослав Зарић и Владислава Мунић Канингтон) адекватно је допринео и Александар Дојковић као доктор Кајус, сви заједно, као и цео оперски ансамбл одушевљено поздрављени на оба извођења, што обећава и добар пријем трећег, на крају сезоне, 29. Јуна, с Катарином Јовановић у улози Алисе Форд.

Марија Адамов

фото: Народно позориште у Београду