Kenović:“Ja sam kao dete svakodnevno gledao razne filmove, i to neke po nekoliko puta“

Bosanskohercegovački filmski reditelj i producent Ademir Kenović, poznat po  filmovima „Ono malo duše“ (1986) i „Kuduz“ (1989), kao i producentskom poduhvatu „Gori vatra“ (2003), jedan je od tri laureata prestižnog Festivala evropskog filma Palić. Na čuvenoj Letnjoj pozornici, pred prepunim tribinima i mnoštvom filmskih i novinarskih ekipa iz Evrope i Srbije, uručena mu je nagrada „Aleksandar Lifka“ za doprinos evropskoj kinematografiji.

KENOVIĆ O  PRESTIŽNOJ NAGRADI

Na konferenciji za medije nakon dodele nagrade, Kenović je istakao da mu je izuzetna čast što je ovogodišnji laureat, s obzirom na značaj, nivo i sve nagrađene na Palićkom festivalu.

„Pre svega, izuzetno sam iznenađen pozivom koji su mi  uputili Rale Zelenović i Miša Morgović, koji su moji stari prijatelji,  a onda  sam  pažljivo pogledao listu svih tih koji su dobili ovu nagradu i koliko to zapravo traje. Bio sam potpuno oduševljen. Kao prvo, drago mi je da postoji ovakav festival koji se bavi ozbiljno evropskim filmom, a kao drugo, da postoji toplo ljudsko sećanje na masu ljudi koji su dali svoj doprinos našoj i evropskoj kinematografiji.“ Kenović je ocenio da bi „reditelji Živojin Pavlović i Aleksandar Petrović bili među stvaraocima kojima bi sada, posmrtno, bila dodeljena ova divna nagrada“.

Kakav je danas evropski film prema Vašem mišljenju?

„Imamo specifične filmove iz različitih krajeva i ne mogu se u isti koš staviti filmovi iz Finske, Francuske… Ali oni su bliski po tome jer se bave temama koje govore o ambijentu u kom živimo, umetnički iskazi kojima se pokušava privući pažnja ljudi da ih što više gleda i na suptilan ili manje suptilan način šalju signale i osećaje kako bi trebalo da se uspostavi život. Nekada je to drastično, ali uvek ispričano kroz neku ljudsku priču. To je, uostalom, i obaveza umetnika.“

Kako sada gledate na svoja na kultna ostvarenja „Kuduz“ i „Ovo malo duše“?

„Iskreno, retko imam priliku da ih gledam. Dok sam radio na jednoj postprodukciji u Londonu sa Vilkom Filačem, čuveni snimatelj mi je predložio da pogledamo “Kuduza” jer ga on nikada nije ozbiljno odgledao, nego uvek u nekoj gužvi. Mi sednemo i ja se zaprepastim. To je bilo oko 15 godina posle snimanja. Kao da sam gledao neki drugi film. Istina, odgledao sam ga sto puta tokom montaže, ali to se zaboravi, čovek to isključi iz glave, to je jedini način da preživimo. Tako je i sa ostalim mojim radovima. Jedino sa “Ovo malo duše” nemam taj  problem i to zato što mi je posle kontrolne projekcije na TV Sarajevo jedan kolega rekao: „Ne brini, televizija sve guta“. Ta opaska je dovela do toga da se iselim iz svog života. Iselio sam se u Francusku. Posle nekoliko meseci, kada je film emitovan, počele su da stižu kritike, pozitivne, ali ona rečenica mi je jedina ostala u sećanju. Danas mi je „Ovo malo duše“ kao da gledam neki stari ruski klasični dobar film, uopšte ga ne vežem za našu situaciju.“

FRAGMENTI SEĆANJA NA PALIĆKOJ KLUPI

Kako tradicija ovog festivala nalaže, reditelj je dobio svoju pločicu na klupi u okviru prelepog Palićkog parka i potpisao bioskopsku klupu, kao i svi prethodni dobitnici ovog značajnog evropskog filmskog priznanja. Na toj istoj klupi, kao i šetnjom pored čuvenog Palićkog jezera koje je, kako kaže, posetio još davne 1977. godine, nastao je naš spontani intervju za portal Vojvođanski novinar. Zapravo, pre bi se reklo da je to  živo sećanje na neka drugačija vremena, okolnosti u kojima je odrastao i zavoleo film, o saradnji i prijateljstvu sa najznačajnijim imenima onog i ovog vremena…

O filmovima i nagradama ste ispričali sve, a samo ponegde, među desetinama intervjua koje ste dali regionalnim i evropskim medijima, piše da Vi ustvari potičete iz jedne filmske porodice. Kako je izgledalo to Vaše filmsko detinjstvo, koje Vas je, pretpostavljam, opredelilo za buduću profesiju?

„Moj ujak je bio producent  u Zagreb filmu. U ono vreme kad su bile samo državne institucije, osnovao je privatnu kuću „Studio film“ i on je prve filmove Mirze Idridovića i Nikole Stojanovića napravio kao privatni producent, tako da sam ja uvek živeo u ambijentu u kojem su prolazili glumci i filmadžije. Sećam se da je Olivera Marković bila kod moje bake u kući, pa čuvena Olga Skrigin i neki tada jako poznati glumci, a ja sam bio dete. Moj otac i majka su bili članovi radničkog kulturno-umetničkog društva „Proleter“ i majka je bila u sektoru režije, a otac je bio kao glumac. On je inače profesor prava, pisao je knjige i bavio se time ozbiljno, ali ovo im je bilo kao zanimacija, a ja sam tu stalno bio i sve to gledao. Čak je i deda bio Deda Mraz u predstavama. Tu sam se sretao sa probama, znam da su pravili ozbiljne predstave kao što je, recimo, „Nebeski odred“, a bilo je tu raznih predstava… Mi smo bili deca ulice, pošto su se nekada sva deca igrala i živela na ulici. Ja sam se rodio u jednoj maloj ulici u Sarajevu pored katedrale muzičke škole, pa je onda u centru pored našeg ulaza bio ulaz u Kino i mi smo uvek kao klinci ulazili. Bio je tu, sećam se, jedan čika Mirko koji nas je uvek puštao kad ima slobodnih mesta i mi tako sednemo u ložu i gledamo… Ja sam kao dete svakodnevno gledao razne filmove, i to neke po nekoliko puta, jer sam voleo to…“

Rekli ste da čuvenog jugoslovenskog i bosanskohercegovački književnika i filmskog scenaristu  Abdulaha Sidrana poznajete od detinjstva. Da li ste zajedno sa njim gledali filmove ili je ta saradnja nastala kasnije?

„Naše familije su prijatelji. Moja majka i Sidranova majka su bile prijateljice i dolazili smo jedni drugima u kuću, pa Sidrana znam od tada. On je takođe bio dete ulice, onako stidljiv i povučen, a onda je njegov profesor književnosti primetio da ima talenat za pisanje pesama pa ga je podsticao na to. Mi smo se družili dugo, nisam nikad ni mislio da ćemo sarađivati.

Kad sam Vas pitala za intervju, rekoste da ste me na konferenciji za medije, među brojnim novinarima, zapamtili po pitanju koje se odnosilo na „Zabranjeno pušenje“. Zapravo, početak Vašeg producentskog rada i jeste vezan za tu legendarnu sarajevsku grupu?

„Znate ja sam dosta radio, kratkih formi, dugih formi, televizijskih emisija, ja sam to voleo zato što sam tu proučavao detalje i usavršavao se. Kad sam već završio film „Ovo malo duše“, one godine kad ste vi rekli da ste se rodili (1985), pita mene jedan producent hoću li ja raditi za njega film i ja kažem da hoću.  E, to je ono pitanje po kome sam Vas ja upamtio. Zašto? Pa, pitali su me da radim scenario o tome kako su grupi „Zabranjeno pušenje“ zabranili da sviraju i rade jer je neko rekao na svirci sada već čuvenu rečenicu: „Crko maršal“.  Ja se sećam da je u Rijeci bio koncert, da je ušla policija, da su ih izbacili i da im ne daju više da sviraju jer im  se pokvarilo ozvučenje koje je bilo marke „Maršal“ i da je neko od njih pred publikom rekao: „Crko maršal!“ I tako je počelo. Moja ideja je bila da im pomognemo da se vrate na scenu i da napravimo jedan partizanski film koji bi se zvao Kuran, onako sa dosta slova „a“. I kako ćemo, ne znamo mi ništa o filmu…. Odemo mi onda u Beograd pa nagovorimo Batu Živojinovića, pa Milenu Dravić, Ljubišu Samardžića… Pa odemo u Split i nagovorimo Borisa Dvornika… I napravimo „on the road movie“ – kako oni idu i skupljaju ekipu za film koji nikad neće normalno snimiti, ali će im pomoći.“

I.. kako se taj poduhvat završio, jeste li uspeli da im pomognete?

„To je bilo muzički simpatično i završilo se uspešno – velikim povratničkim koncertom Zabranjenog pušenja. U celoj toj priči se našao, naravno, i Sidran koga sam ja molio da napiše scenario, a on mi došao sa 24 filozofske priče. Meni to nekako bilo preteško, mada smo mi već kao dobili neke novce iz državnog fonda, pa odlučim da ipak snimim drugi film. Scenario je i dalje u fioci, još nisam odustao od njega, ali mislim da ga dam nekoj mlađoj ekipi koja bi modernizovala tu priču, uklopila u modernije okvire…“

Intervju vodila: Jelena Dopuđ

foto: Vojvođanski novinar