BITI TOLERANTAN I KOREKTAN – MOTO KOJI ME VODI KROZ ŽIVOT

Postoje ljudi i sastanci koji ostavljaju snažan utisak na vas. Jedan od njih je bio sa gospodinom Romanom Bugarom, stvaraocem lepote, koji kreira, voli, daje, inspiriše i živi umetnost, pravim čovekom na pravom mestu. Od kada smo ga upoznali pa do sada, ne prestaje da nas oduševljava i prijatno iznenađuje

-Rođeni ste u predivnom mestu Ečka. Šta nam možete reći o tom predelu gde ste okruženi prirodom, čistim vazduhom i nepreglednim pejzažima?
-Ečka je mesto gde sam se rodio, gde sam proveo detinjstvo, a voleo bih da i moj sin tamo odrasta sa porodicom, da tamo zajedno stvaramo koliko je to moguće danas, u jednoj ruralnoj sredini. Ečka ima veliki potencijal, budući da je pre dve stotine godina, Franc List sa svojih devet godina, svirao na otvaranju čuvenog Kaštela gde je prisustvovalo mnogo znamenitih porodica, među kojima i grof Esterhazi iz Budimpešte, na čijem je dvoru radio i stvarao Jozef Hajdn. Jedan od poklona grofu Esterhaziju u Ečki bilo je upravo predstavljanje Franca Lista na koncertu. Zanimljivo je i to da je Franc Ferdinand upravo odavde krenuo putem Sarajeva gde je ubijen 1914. godine, što govori o tome da je u Kaštelu bio čest i rado viđen gost.
Pre nekoliko godina pokrenuli smo inicijativu da se ovde organizuje festival „Franc List“. To je dobro funkcionisalo nekoliko godina, ali, na žalost, nisu se sve kockice poklopile kako bi taj festival zaživeo onako kako sam ja želeo. Ideja je bila da se tu okupe najtalentovaniji pijanisti, što smo i ostvarili jedne godine, kad su Rita Kinka i njena asistentkinja Sanja Lukovac bile mentori kurseva, a polaznici najtalentovaniji učenici primljeni audicijom. Bilo im je plaćeno sve, od časova do smeštaja, obroka i raznih drugih aktivnosti. Bila je ideja da se u okviru tog festivala polaznici upoznaju i sa drugim sferama delovanja u muzici, kao što je upoznavanje istorijata Kaštela, crkve sa mestom gde je svirao Franc List, sa menadžmentom u kulturi, sa tonskim zapisima, svaki dan da bude nešto što nije samo sviranje klavira, a što bi za njihovo delovanje u budućnosti bilo veoma značajno. Vrlo skup projekat, ali, po meni, veoma bitan za obrazovanje pijanista. Na kraju seminara svaki od polaznika imao je koncert sa Zrenjaninskim kamernim orkestrom, odnosno Zrenjaninskom filharmonijom, a nastupali su čak i sa profesorima. Jedno jako lepo iskustvo. Ideja je bila da se festival jednog dana pretvori u muzičko takmičenje pijanista i da se posle proširi i na druge instrumente, međutim, došlo je do nesuglasica i nepoklapanja ideja sa upravom Kaštela, kojoj su prioritet drugi događaji, tako da nisu mogli da nam obezbede Kaštel deset dana, koliko bi nama bilo potrebno, što mogu da razumem. Nismo uspeli da izvedemo to do kraja, što ne znači da ćemo odustati od samog projekta.

-Kada ste shvatili da je muzika put kojim ćete ići? Kada biste morali da izaberete drugu karijeru, koja bi to bila? Da li je došlo do prekretnice u vašem životu? Trenutak, kada ste osetili da ste suočeni sa važnim izborom?
-Još dok sam bio dete, u našoj kući se slušala rumunska muzika i govorio rumunski jezik. Otac je bio zaljubljenik u rumunsku narodnu muziku, ali amater, i sam je u nekim momentima bio koreograf školskog ansambla plesača, budući da je radio u školi i ja sam pored njega zavoleo rumunsku muziku. Zahvaljujući rumunskoj muzici počeo sam da se bavim ovom umetnošću, ali, Ečka nije mogla da pruži puno toga. Bio sam dete dok je Srbija prolazila kroz težak period, to su bile devedesete godine. Da bih pohađao časove instrumenta trebalo je iz Ečke ići u Zrenjanin, to je nekih sedam kilometara, ali je u tom periodu bilo veoma teško naći i kupiti gorivo. Otac prosvetni radnik, majka je takođe radila u državnoj firmi i jako je teško bilo. Krenuo sam na časove saksofona kod profesora muzičke kulture koji je svirao više instrumenata. Godinu dana kasnije položio sam prijemni ispit u muzičkoj školi i kada smo se pojavili prvog septembra da vidimo kod kog profesora sam raspoređen, tražili smo duvačke instrumente ali, na tom odseku nismo pronašli moje ime. Direktor je rekao da sam primljen, ali na odseku violine. I tako sam išao prvu godinu na violinu i eto do dana današnjeg sam ostao na violini. Mislim da sam odabrao dobar put. Od malih nogu sam bio primoran da se bavim nekim menadžerskim i liderskim aktivnostima. Budući da je te ’99 godine bilo bombardovanje, škola je prekinuta u martu mesecu i svi smo bili kod kuće na selu. Nije bilo baš mnogo aktivnosti, osim da se igramo na ulici i da se družimo. Onda je jedan crkveni kantor, znajući da se bavimo muzikom, došao kod nas i pitao nas da li bismo pevali u crkvi. I tako smo nas petorica drugara počeli da učimo crkvene pesme vezane za Uskrs, a kasnije smo pevali i u crkvenom horu. I to je tako trajalo do Božića, pa je kasnije svake godine taj hor pevao božićne pesme, koleda. Kako su te probe odmicale ja sam primetio da se peva u dva glasa, neki od njih pevaju na tri, neki na četiri, kako je ko znao. Pogledao sam partituru i tako sam u osmom razredu počeo da dirigujem i vodim crkveni hor. To je bilo moje prvo iskustvo u ulozi vođe. Svidelo mi se, jer smo sa tim horom uspeli da se predstavimo u Rumi, gde su se takmičili profesionalni horovi i gde smo osvojili treću nagradu. To me je motivisalo da dalje radim na razvoju crkvenog i horskog pevanja u Ečki. Posle je nastao i orkestar i rumunski festival, gde sam počeo da vodim ečanski orkestar od kolega koji su svirali sa mnom u Filharmoniji pa sam preuzeo Orkestar nacionalnog saveta. Taj orkestar je prerastao u Narodni orkestar Rumuna iz Vojvodine, pa sam onda počeo sa Zrenjaninskim kamernim orkestrom, pa Zrenjaninskom filharmonijom, pa Vojvođanskim simfonijskim orkestrom, itd. I jednostavno, ne znam da se to nije desilo kakva bi druga karijera bila. Moja majka se nije složila sa tim da upišem muzičku školu, budući da sam bio odličan učenik u osnovnoj školi. Ona je htela da ja budem lekar ili advokat, kao svaka mama. Mislim da bih bio dobar pravnik ili ekonomista, budući da se od muzike, trenutno, najviše bavim pravom, ekonomijom i administracijom, što je u vreme moje mladosti za mene bilo nezamislivo. Za direktora u kulturi ne postoji škola nego je to praktično jedna životna škola koja vas uči tokom vašeg stasavanja u umetnosti. Budući da sam išao tim vodama, te da sam se bavio isključivo pravnim, administrativnim poslovima, danas sam i direktor Vojvođanskog simfonijskog orkestra i direktor Zrenjaninske filharmonije. Eto, to je životni poziv koji verovatno nisam mogao sam da odredim, nego je to jednostavno bio sticaj okolnosti.

-Kao što ste upravo spomenuli vi ste violinista, dirigent, pedagog, direktor Vojvođanskog simfonijskog orkestra, Zrenjaninske filharmonije i dirigent Narodnog orkestra Rumuna iz Vojvodine. Kako uspevate da održite balans, kako za sve to imate vremena?
-Ima dosta posla, ali pre svega je najvažnija podrška supruge i porodice. Zaboravili ste da pomenete još jednu meni dragu funkciju predsednika Velikog festivala folklora i rumunske muzike iz Vojvodine. Mnogi od ovih poslova su dobrovoljni i trudim se da pronađem finansijska sredstva za sve ove institucije. Veoma je teško doći do sredstava, ali, uz odgovoran rad, nekako osećam sa svih strana jednu vrstu podrške. Kao što sam rekao, počeo sam da se bavim muzikom zahvaljujući rumunskom folkloru, to mi je nešto najdraže i daje smisao mom životu. Međutim, znajući koliko sam truda i napora uložio da se rumunski orkestar i rumunski festival razvijaju u profesionalnom smislu, pogodilo me je to što mi je najviše prepreka zadala moja rumunska nacionalna manjina. To mi je bio najteži udarac. Jedino tu nemam podršku, ali imam mnogo problema i prepreka da se izrazim na pravi način. Ali kada su u pitanju rezultati, mi smo sa tim Orkestrom Rumuna u Vojvodini bili na najprestižnijim festivalima u Rumuniji, gde je bilo preko trideset hiljada ljudi u publici i gde smo održali celovečernji koncert od četiri sata sa najpoznatijim i najeminentnijim vokalnim i instrumentalnim solistima koje Rumunija ima. Počevši od Nikolaja Furduja Jankua, Marjane Angel i drugih. Bili smo glavni orkestar, rezidencijalni orkestar festivala „Strugarele de aur“ u Alba Juliji. Prošle godine smo tri dana pratili većinu najprestižnijih solista. Drugi orkestri su pratili druge učesnike, a mi smo imali čast da sviramo na najvišem nivou i kad se vratite kući i te kako smeta što nemate podršku Saveta i rumunske sredine. Međutim, verovatno to tako treba da bude i to nam daje drugačiju snagu. Kada su u pitanju drugi orkestri borba je u kvalitetu. Tu nemam poteškoće nego da budemo najkvalitetniji i da taj kvalitet opstane i da se on gradi vremenom. Kada je u pitanju Vojvođanski simfonijski orkestar, mi imamo najbolje muzičare iz Vojvodine, ali, kada pričamo o ovom orkestru na kulturnoj mapi, ne Srbije nego Evrope, trebalo bi da se radi na mnogo čemu. Svaki vrhunski dirigent, a samo takve i pozivamo, govori o tome da mi za prvu probu treba da budemo spremni kao da je koncert. Praktično, na prvoj i drugoj probi ceo projekat bi trebalo da bude gotov i da se onda samo grade finese. Umetnici, muzičari, kolege su svesni toga i u poslednje dve tri godine, na taj način se i radi. Kada je u pitanju Zrenjaninska filharmonija, uspeli smo da se pozicioniramo na kulturnoj mapi Srbije onako kako bi trebalo, iako smo u početku imali prigovora, u smislu funkcionisanja i opstanka simfonijskog orkestra u sredini kao što je Zrenjanin. To su bile primedbe iz Beograda i od nekih kolega iz Novog Sada. Danas smo dokazali da smo se i te kako dobro dokazali i sa tom filharmonijom, ne samo na polju klasične muzike, nego i na polju popularne muzike, budući da smo sa projektima ‚‚ABBA”, ‚‚METALLICA” i ‚‚TINA TARNER” održali preko 40 koncerata van zemlje, u Evropi i tek se očekuju koncerti u celom svetu.

-Šta za Vas znači biti dobar muzičar? Kakav je proces selekcije muzičkih umetnika, mislim onih izabranih za simfonijske orkestre i onih za orkestar narodne muzike?
-Dobar muzičar, po mom kriterijumu, mora da zadovolji više aspekata. Pored dobrog sviranja, da bude tolerantan, spreman na kritiku, da bude dobar čovek. Najbitnija stvar je, da, ako prihvati projekat, taj projekat uradi od početka do kraja kao da je to najvažnije na svetu u tom momentu. Nisu uvek najkvalitetniji svirači oni sa savršenom muzikalnošću, tehnikom i odličnim tonom u sviranju, i najbolji saradnici. Uvek biram da radim sa ljudima koji su otvoreni za saradnju, koji su spremni da prihvate kritiku, koji su spremni na usavršavanje, koji su spremni da daju kritike, da daju sugestije za dalji rad, koji su spremni da, ako vide da možda za neki projekat nisu najadekvatniji, daju mesto mlađem ili starijem kolegi, po meni je to merilo da je neko dobar muzičar. Na svu sreću ima veoma mnogo kvalitetnih muzičara u mom okruženju, i ponosan sam što imam takve ljude u svojim orkestrima.

-Čini se da je jedna od ključnih reči za opisivanje vaše karijere saradnja. Kako održavate i razvijate dobar odnos sa kolegama muzičarima sa kojima učestvujete u impozantnim projektima? Kako uspevate da zadržite tako mirnu auru oko sebe u tako nemirnom, uznemirenom, uzburkanom svetu?
-To što možda na prvi pogled delujem smireno i što mi govore da se na mom licu ne vidi ta nervoza, verovatno dolazi sa iskustvom. Iako smatram da sam mlad, dugo sam u ovom poslu. Prvi put su mi koleginice sa kojima sam svaki dan u kancelariji ukazale na to da su u meni videle toliku smirenost, praktično nemoguću i nenormalnu, s obzirom na to sa kakvim smo se problemima susretali. Ali svakom kolegi i koleginici sa kojima sarađujem uvek kažem „ne možete vi toliko da pogrešite, da ja to ne mogu da ispravim”. I ne postoji nešto što može da se pogreši, a da ne može da se ispravi. Jedino zdravlje i život ne možemo da vratimo, ali sve ostalo, kada su u pitanju umetnost i kultura može da se ispravi i da se uvede u dobar kolosek. Naučio sam da strpljenjem mogu da se prevaziđu sve prepreke, to su uglavnom nesuglasice ili problemi koji se stvaraju lošom komunikacijom i lošim međuljudskim odnosima i onda vi treba da reagujete. Ako se reaguje u prvoj sekundi, u afektu se kaže nešto što može posle dovesti do problema. Naučio sam da sačekam, da izbrojim do deset, pa da sačekam jedan ili dva dana, da se sve strasti smire i da onda reagujem. Uglavnom dođe do kompromisa i problemi se reše. Na „Korzou” su na primer, vatromet ispucali na muzičare i povredili ih, izgorela su im odela, uništeni instrumenti, to su sve problemi gde je možda ljudski život doveden u pitanje. Najteže je, ako se, ne daj Bože, neko povredi, ali sve ostalo što je materijalno, Bože zdravlja, zaradićemo pa ćemo sanirati. Ono što je duhovno, to naravno uvek ostavlja ožiljke. Mislim da ta smirenost dolazi i od kućnog vaspitanja pa možda i od tog duhovnog aspekta koji imam, budući da sam od malih nogu išao u crkvu. Znam i verujem u ono što se priča tamo, tako da ne reagujem uvek na prvu loptu i vidim da to donosi rezultate. Sa svim saradnicima imam izuzetno dobar odnos. Reč se uvek ispoštuje. Sa ljudima sa kojima radim više od dve tri godine apsolutno i ne moram da imam ugovor jer meni je reč jača od ugovora. Ima i nekih slučajeva koji su se loše završili po mene, ali ne i po muzičare. Kada organizator nije isplatio, ja sam isplatio, uglavnom iz svog džepa, ali muzičari su bili zadovoljni. To što izgubite na jednom mestu dobijete na drugom, postoji neko ko je iznad nas, ko to gleda i ko to kroji, koliko treba, kad treba i šta treba. Tako da apsolutno treba biti čovek, ispoštovati reč i biti tolerantan i korektan. Ne možete uvek biti dobar prema svima, jer razni su ljudi, uticaj sredine, okolnosti, ali korektan i pošten da, to je moto koji mene vodi kroz ceo život i rad.

-Da li je došlo do prekretnice u vašem životu? Trenutak kada ste osetili da ste suočeni sa važnim izborom? Koje su bile najteže prepreke sa kojima ste se susreli u svojoj muzičkoj karijeri?
-Kada sam ušao u Nacionalni savet rumunske nacionalne manjine 2019. godine. Prvi put sam bio na listi gde je trebalo da se tajno ili javno glasa za mene, da bih dobio podršku. Svakako, sa moje tačke gledišta, ideja je bila da unapredim kulturni život Rumuna u Vojvodini i u Srbiji zbog čega sam se i kandidovao. Inače, politika me ne zanima, odnosno, zanima me u onoj meri u kojoj mi treba podrška za ono što radim, odnosno, međusobna podrška institucija i udruženja, odnosno organizacija koje vodim. Tako da ta obostrana saradnja nekako mora da postoji i u kulturi i u ostalim sferama. Uključen sam u politički život do te mere dok se ne pređe granica političkog izjašnjavanja, jer smatram da ljudi iz kulture ne treba da budu u politici i u nekoj stranci, zbog toga što kultura treba da spoji eventualne nesuglasice koje su u raznim sferama, a svi ti ljudi moraju da dođu na naše koncerte. Bio sam na prekretnici, baš tada kada sam ušao u Nacionalni savet i kada mi je uskraćena sva moguća podrška rumunske manjine. Da li je to bio dobar ili loš potez za mene? Jesam izgubio podršku, ali sam samim tim činom upoznao ljude i video šta misle o meni i o mom radu. Shvatio sam da u nekim slučajevima kvalitet i dobra namera nisu presudni za podršku i za pozicioniranje. Nakon toga sam nastavio da delujem u drugoj sferi umetnosti, ali je ostao taj loš ukus u ustima… U nekim trenucima sam čak razmišljao o tome da odem iz Srbije, jer bilo je jako teško, te četiri godine su bile najnapornije godine u mom delovanju u kulturi. Hvala Bogu izašao sam iz toga, verovatno dok god budem postojao i delovao javno ili privatno, neću ostaviti rumunsku kulturu i rumunsku muziku zato što, treći put ponavljam, meni je to najbitnije i najbliže srcu. To što se sad par godina time i ne bavim mislim da stvaram neke druge okolnosti i mogućnosti za kolege u orkestrima ali, itekako mislim da je rumunska manjina u velikom gubitku time što moje kolege i ja ne delujemo onako kako znamo i kako možemo.

-Navedite najbolje momente u vašoj karijeri.
-Pričali smo o nekim stvarima koje nisu bile toliko lepe, evo i nečeg lepog. Svaki kraj projekta je jedna lepa stvar. Kada sam postavljen na mesto direktora Vojvođanskog simfonijskog orkestra a i za vreme studija, moja najveća želja je bila da budem blizu Maksima Vengerova, da li u vidu saradnje ili prisustvovanja njegovom koncertu; 28 decembra prošle godine meni se taj san ostvario i možda je to bio jedan od najlepših, najispunjenijih koncerata u mom životu. Naravno, bilo je mnogo kvalitetnih koncerata koji su mi dragi, koncerata za koje nisam ni mislio da će mi se svideti, kao što je recimo METALLICA, suprotna mojim shvatanjima, suprotna onome što sam slušao u detinjstvu, a recimo desilo mi se puno puta da sam se baš na njihovom  koncertu  najviše ježio i sadržaj koji je pružao taj koncert bio je jedan od onih najupečljativijih kojih ću se verovatno celog života sećati.

-Život je nepredvidiv, možemo ga smatrati fascinantnim putovanjem. Koji bi bili saveti da bi se u njemu uživalo u potpunosti?
-Lekcija koju verovatno još uvek nisam naučio je stvoriti slobodno vreme, organizovati vreme. Život koji vodim poslednjih godina je kao da ste upali u brzi voz koji se kreće i ne vidite kraj, nego se samo putuje od stanice do stanice. A ta stanica je, praktično, jedan godišnji odmor koji broji sedam ili osam dana i taj godišnji odmor nije bez telefona i bez rešavanja nekih gorućih, postojećih problema. Po meni je to jedna lekcija koju još nisam savladao. Smatram da možda život koji živim nije najidealniji za mog sina, koji bi voleo da me viđa više, koji me se uželi svaki dan kada se vratim kasno s posla. Jer, kao što smo rekli, nije samo jedan posao, i to nije posao koji traje osam sati dnevno i koji je gotov tada kada vi stignete kući.Tada počinje drugi posao i taj posao se završava i u dvanaest sati noću, sve do momenta dok jednostavno ne isključim telefon, jer poruke na viberu, instagramu ili vacapu stižu non-stop i svi očekuju odgovor. Neke stvari ja u svojoj glavi moram da rešim. Sve ovo o čemu smo pričali je čvrsto povezano. Smatram da je to jedna stvar koju još uvek nisam savladao, i koju zbog okolnosti koje se stalno dešavaju ne mogu da savladam.

-Šta volite da radite u slobodno vreme?
-Slobodnog vremena imam veoma malo. Volim da ga provedem s porodicom, sa suprugom i sinom i gledamo da odemo negde, da se osamimo, kad god je moguće, iako živimo na selu gde imamo taj veliki prostor koji je za mene predivan, veliko dvorište, baštu i mnogo posla. Volim da odem i na pecanje. U vreme korone sam imao više od 40 izlazaka na vodu što me je duhovno nahranilo, jer su se moji najveći projekti i ideje rodili baš na pecanju. Tada ne mislite o drugim stvarima i ostavite, što se kaže, mozak na pašu. Mnogi misle da je to odmor, ali ja se tamo fizički jako umorim, jer nije lako baciti hranilicu na sto ili sto dvadeset metara i to učestalo da bi riba došla. Ipak, sa te druge strane, baterije se napune za stvari koje se dešavaju svakodnevno u mom životu. Nažalost, prošle godine nisam stigao da odem čak ni jednom na pecanje zbog posla, a to su rekordnih šezdeset i četiri koncerta koje sam organizovao, kada su u pitanju svi ansambli.

-Na kojim projektima radite i šta još planirate u skoroj budućnosti?
-Pozicioniranje Zrenjaninske filharmonije na kulturnoj mapi Srbije kao relevantnog orkestra i dobijanje titule Prestonice kulture u Srbiji jedan je od projekata u koji sam i te kako uključen i voleo bih da to bude Zrenjanin 2025. godine. Ne da bismo mi imali više posla i što vidim sebe kao menadžera Zrenjaninske filharmonije, nego zato što Zrenjanin i njegove institucije to zaslužuju. Sinergijom svih delatnika u kulturi u Zrenjaninu radimo na tome da Zrenjanin to postane. Mislim da bi to bila odskočna daska za sve institucije u Zrenjaninu da se bolje pozicioniraju, da se urade novi projekti, da se radi na infrastrukturi, da se otvori savremena galerija u Brašovanovoj kući koja je tako lepa i koja je poslednjih godina bila zapostavljena. Kada je u pitanju Vojvođanski simfonijski orkestar, stigli smo do nivoa koji je zavidan u odnosu na nivo od pre par godina. Međutim, sada treba da se popnemo na neki drugi stepenik, a taj drugi stepenik iziskuje podršku ne samo Pokrajinskog sekretarijata i grada Novog Sada koju imamo, nego i podršku Ministarstva kulture. Trebalo bi sve ove mlade umetnike koji stasavaju u Vojvođanskom simfonijskom orkestru, iako oni sada osećaju pripadnost tom orkestru, nekako da zadržimo, da im obezbedimo zaposlenje i mesečnu platu; ali je to sledeća etapa u radu i jedan cilj koji ja kao direktor želim da ostvarim. Pored toga mi moramo da se bavimo snimanjima, trajnim zapisima koji su sada trend. Kompakt disk je prevaziđen, za razliku od snimanja, postavljanja audio i video materijala na društvenim mrežama gde se to sluša, sa vrhunskim izvođenjima poznatih kompozicija, kao i manje poznatih. Postoji mnogo toga što mi kao Srbija i Vojvodina imamo, a što recimo možda nije ni zabeleženo ni snimljeno, a da ne govorim o tome da je promovisano kao nešto kvalitetno. Kada su u pitanju orkestri u rumunskoj nacionalnoj manjini, nadam se da će se nešto desiti što će omogućiti da i tu sferu delovanja dovedemo na nivo koji smo pre šest godina izgubili. To je bio visok izvođački nivo koji je poslednjih godina opao. Postojao je veoma lep dečiji festival, međutim, u poslednje dve tri godine je devastiran zato što apsolutno nije bilo podrške, a ako ne radimo sa decom i sa mladima, ne možemo očekivati nikakvu budućnost. Kada govorimo o projektima, koje radimo u inostranstvu sa Zrenjaninskom filharmonijem, pored projekata ‚‚ABBA”, ‚‚METALLICA” i ‚‚TINA TARNER”, pripremamo i četvrti projekat i naravno, mislim da će imati veliki potencijal za promovisanje. Smatram da smo prvi koji smo počeli da se bavimo takvim tipom „simfonika“. Kada je u pitanju kvalitet mislim da smo broj jedan u regionu. Nastavićemo da ove projekte gradimo, da dostižemo najviši mogući nivo u smislu i izvođenja i produkcije, i svega ostalog što koncert čini kvalitetnim.

-Šta savetujete mladim ljudima koji žele uspešnu karijeru u umetnosti zvuka?
-Kada je u pitanju rad sa decom, smatram da smo jedni od prvih i retkih u Srbiji koji su deci srednjoškolskog uzrasta dali mogućnost da budu solisti sa jednim orkestrom. U pitanju je Zrenjaninska filharmonija koja je već treći put imala za soliste najtalentovanije učenike muzičke škole „Josif Marinković“, a radili smo prethodno i sa najtalentovanijim učenicima iz Vojvodine gde smo imali jako lepe koncerte. Svake godine da li sa Vojvođanskim simfonijskim orkestrom ili sa Zrenjaninskom filharmonijom imamo koncerte za decu gde želimo da obrazujemo i naučimo decu kako se i zašto sluša muzika i šta je to u muzici važno za njihov dalji razvoj. Imali smo projekte u kojima smo decu iz muzičke škole uključili u naš rad i u kojima su oni bili članovi orkestra. Radili smo kurseve i seminare za decu, jer praktično, to je budućnost. Kada je u pitanju rumunska muzika i tu smo imali taj dečiji festival koji na žalost nema podršku koju bi trebalo da ima. Ipak, to su jedni od najlepših projekata, zato što u njima vidite iskrenost dece i to je jednostavno nešto što nedostaje ovom okruženju. Pričao sam mnogo puta sa predstavnicima medija da su obrazovni programi, da je umetnička muzika bitna za razvoj dece, za razvoj muzičke kulture mladih. Mi smo svedoci da ima sve manje i manje kulturnih sadržaja i informacija iz kulture u medijima. Uglavnom su to političke emisije. Najmanje se priča o umetnosti što će se videti za dvadeset godina kada ta deca budu roditelji, i, ako se to ne neguje na pravilan način, mi ćemo izgubiti publiku, izgubićemo interesovanje, identitet kao sredina. Umetnost, kultura, kvalitetna muzika, umetnička muzika su veoma bitne u razvoju dece, mladih jer proširuju vidike, podstiču ih da razmišljaju drugačije. Smatram da je to još uvek na niskom nivou kod nas, ali se trudimo da budemo prisutni i u toj sferi.

-U razgovoru vođenom na Rumunskoj televiziji poručili ste Rumunima u Srbiji „Budimo zajedno, ujedinimo se, a ne da se razdvajamo“. Šta možete da nam kažete o okolnostima, događajima koji su zajednicu Rumuna u Srbiji doveli do ovog stanja?
-Jedinstvo je ono što nas podstiče da stvaramo. Videli smo da, kada ima podele, razjedinjenja, svi su u gubitku. Kao jedan od delatnika u rumunskoj manjini, video sam šta to znači kada nema jedinstva i praktično je to jedino što ja u toj sferi i želim. Zamera mi se, što u rumunskom orkestru, koji je stigao do nekih razmera do kojih nijedan orkestar tog tipa pre toga nije, ne sviraju samo Rumuni nego i muzičari drugih nacija. Nikada na to nisam obraćao pažnju, jer smatram da je stvaranje nešto što ne gleda na pripadnost, pol, rod, na boju, nego svi moramo da radimo i stvaramo najbolje što možemo. Budući da sam jedan od lidera tog ansambla, gledao sam da pozovem najbolje muzičare i da krajnji produkt bude nešto što je najkvalitetnije i na najvišem mogućem nivou. Nikada nisam gledao neke druge faktore i zbog toga je verovatno došlo do razdvajanja i kamena spoticanja. Rumunska nacionalna manjina u Srbiji je mala i jedino bi ujedinjena mogla da ostvari nešto, ne samo na polju umetnosti, što je meni najbitnije, jer radim na tom području, nego i na svim drugim poljima. Smatram da je za jedinstvo potrebno da se oslobodimo sujete i ljubomore, jer prostora za delovanje ima i krajnje je vreme za taj čin, jer ako se to ne uradi danas, sutra može biti prekasno.

-Zahvaljujem Vam na odvojenom vremenu i želim da prebrodite sve prepreke i ostvarite Vaše predivne zamisli.

Ileana Okolišan Baba

foto: privatna arhiva Roman Bugar