БИТИ ТОЛЕРАНТАН И КОРЕКТАН – МОТО КОЈИ МЕ ВОДИ КРОЗ ЖИВОТ

Постоје људи и састанци који остављају снажан утисак на вас. Један од њих је био са господином Романом Бугаром, ствараоцем лепоте, који креира, воли, даје, инспирише и живи уметност, правим човеком на правом месту. Од када смо га упознали па до сада, не престаје да нас одушевљава и пријатно изненађује

-Рођени сте у предивном месту Ечка. Шта нам можете рећи о том пределу где сте окружени природом, чистим ваздухом и непрегледним пејзажима?
-Ечка је место где сам се родио, где сам провео детињство, а волео бих да и мој син тамо одраста са породицом, да тамо заједно стварамо колико је то могуће данас, у једној руралној средини. Ечка има велики потенцијал, будући да је пре две стотине година, Франц Лист са својих девет година, свирао на отварању чувеног Каштела где је присуствовало много знаменитих породица, међу којима и гроф Естерхази из Будимпеште, на чијем је двору радио и стварао Јозеф Хајдн. Један од поклона грофу Естерхазију у Ечки било је управо представљање Франца Листа на концерту. Занимљиво је и то да је Франц Фердинанд управо одавде кренуо путем Сарајева где је убијен 1914. године, што говори о томе да је у Каштелу био чест и радо виђен гост.
Пре неколико година покренули смо иницијативу да се овде организује фестивал „Франц Лист“. То је добро функционисало неколико година, али, на жалост, нису се све коцкице поклопиле како би тај фестивал заживео онако како сам ја желео. Идеја је била да се ту окупе најталентованији пијанисти, што смо и остварили једне године, кад су Рита Кинка и њена асистенткиња Сања Луковац биле ментори курсева, а полазници најталентованији ученици примљени аудицијом. Било им је плаћено све, од часова до смештаја, оброка и разних других активности. Била је идеја да се у оквиру тог фестивала полазници упознају и са другим сферама деловања у музици, као што је упознавање историјата Каштела, цркве са местом где је свирао Франц Лист, са менаџментом у култури, са тонским записима, сваки дан да буде нешто што није само свирање клавира, а што би за њихово деловање у будућности било веома значајно. Врло скуп пројекат, али, по мени, веома битан за образовање пијаниста. На крају семинара сваки од полазника имао је концерт са Зрењанинским камерним оркестром, односно Зрењанинском филхармонијом, а наступали су чак и са професорима. Једно јако лепо искуство. Идеја је била да се фестивал једног дана претвори у музичко такмичење пијаниста и да се после прошири и на друге инструменте, међутим, дошло је до несугласица и непоклапања идеја са управом Каштела, којој су приоритет други догађаји, тако да нису могли да нам обезбеде Каштел десет дана, колико би нама било потребно, што могу да разумем. Нисмо успели да изведемо то до краја, што не значи да ћемо одустати од самог пројекта.

-Када сте схватили да је музика пут којим ћете ићи? Када бисте морали да изаберете другу каријеру, која би то била? Да ли је дошло до прекретнице у вашем животу? Тренутак, када сте осетили да сте суочени са важним избором?
-Још док сам био дете, у нашој кући се слушала румунска музика и говорио румунски језик. Отац је био заљубљеник у румунску народну музику, али аматер, и сам је у неким моментима био кореограф школског ансамбла плесача, будући да је радио у школи и ја сам поред њега заволео румунску музику. Захваљујући румунској музици почео сам да се бавим овом уметношћу, али, Ечка није могла да пружи пуно тога. Био сам дете док је Србија пролазила кроз тежак период, то су биле деведесете године. Да бих похађао часове инструмента требало је из Ечке ићи у Зрењанин, то је неких седам километара, али је у том периоду било веома тешко наћи и купити гориво. Отац просветни радник, мајка је такође радила у државној фирми и јако је тешко било. Кренуо сам на часове саксофона код професора музичке културе који је свирао више инструмената. Годину дана касније положио сам пријемни испит у музичкој школи и када смо се појавили првог септембра да видимо код ког професора сам распоређен, тражили смо дувачке инструменте али, на том одсеку нисмо пронашли моје име. Директор је рекао да сам примљен, али на одсеку виолине. И тако сам ишао прву годину на виолину и ето до дана данашњег сам остао на виолини. Мислим да сам одабрао добар пут. Од малих ногу сам био приморан да се бавим неким менаџерским и лидерским активностима. Будући да је те ’99 године било бомбардовање, школа је прекинута у марту месецу и сви смо били код куће на селу. Није било баш много активности, осим да се играмо на улици и да се дружимо. Онда је један црквени кантор, знајући да се бавимо музиком, дошао код нас и питао нас да ли бисмо певали у цркви. И тако смо нас петорица другара почели да учимо црквене песме везане за Ускрс, а касније смо певали и у црквеном хору. И то је тако трајало до Божића, па је касније сваке године тај хор певао божићне песме, коледа. Како су те пробе одмицале ја сам приметио да се пева у два гласа, неки од њих певају на три, неки на четири, како је ко знао. Погледао сам партитуру и тако сам у осмом разреду почео да диригујем и водим црквени хор. То је било моје прво искуство у улози вође. Свидело ми се, јер смо са тим хором успели да се представимо у Руми, где су се такмичили професионални хорови и где смо освојили трећу награду. То ме је мотивисало да даље радим на развоју црквеног и хорског певања у Ечки. После је настао и оркестар и румунски фестивал, где сам почео да водим ечански оркестар од колега који су свирали са мном у Филхармонији па сам преузео Оркестар националног савета. Тај оркестар је прерастао у Народни оркестар Румуна из Војводине, па сам онда почео са Зрењанинским камерним оркестром, па Зрењанинском филхармонијом, па Војвођанским симфонијским оркестром, итд. И једноставно, не знам да се то није десило каква би друга каријера била. Моја мајка се није сложила са тим да упишем музичку школу, будући да сам био одличан ученик у основној школи. Она је хтела да ја будем лекар или адвокат, као свака мама. Мислим да бих био добар правник или економиста, будући да се од музике, тренутно, највише бавим правом, економијом и администрацијом, што је у време моје младости за мене било незамисливо. За директора у култури не постоји школа него је то практично једна животна школа која вас учи током вашег стасавања у уметности. Будући да сам ишао тим водама, те да сам се бавио искључиво правним, административним пословима, данас сам и директор Војвођанског симфонијског оркестра и директор Зрењанинске филхармоније. Ето, то је животни позив који вероватно нисам могао сам да одредим, него је то једноставно био стицај околности.

-Као што сте управо споменули ви сте виолиниста, диригент, педагог, директор Војвођанског симфонијског оркестра, Зрењанинске филхармоније и диригент Народног оркестра Румуна из Војводине. Како успевате да одржите баланс, како за све то имате времена?
-Има доста посла, али пре свега је најважнија подршка супруге и породице. Заборавили сте да поменете још једну мени драгу функцију председника Великог фестивала фолклора и румунске музике из Војводине. Многи од ових послова су добровољни и трудим се да пронађем финансијска средства за све ове институције. Веома је тешко доћи до средстава, али, уз одговоран рад, некако осећам са свих страна једну врсту подршке. Као што сам рекао, почео сам да се бавим музиком захваљујући румунском фолклору, то ми је нешто најдраже и даје смисао мом животу. Међутим, знајући колико сам труда и напора уложио да се румунски оркестар и румунски фестивал развијају у професионалном смислу, погодило ме је то што ми је највише препрека задала моја румунска национална мањина. То ми је био најтежи ударац. Једино ту немам подршку, али имам много проблема и препрека да се изразим на прави начин. Али када су у питању резултати, ми смо са тим Оркестром Румуна у Војводини били на најпрестижнијим фестивалима у Румунији, где је било преко тридесет хиљада људи у публици и где смо одржали целовечерњи концерт од четири сата са најпознатијим и најеминентнијим вокалним и инструменталним солистима које Румунија има. Почевши од Николаја Фурдуја Јанкуа, Марјане Ангел и других. Били смо главни оркестар, резиденцијални оркестар фестивала „Strugarele de aur“ у Алба Јулији. Прошле године смо три дана пратили већину најпрестижнијих солиста. Други оркестри су пратили друге учеснике, а ми смо имали част да свирамо на највишем нивоу и кад се вратите кући и те како смета што немате подршку Савета и румунске средине. Међутим, вероватно то тако треба да буде и то нам даје другачију снагу. Када су у питању други оркестри борба је у квалитету. Ту немам потешкоће него да будемо најквалитетнији и да тај квалитет опстане и да се он гради временом. Када је у питању Војвођански симфонијски оркестар, ми имамо најбоље музичаре из Војводине, али, када причамо о овом оркестру на културној мапи, не Србије него Европе, требало би да се ради на много чему. Сваки врхунски диригент, а само такве и позивамо, говори о томе да ми за прву пробу треба да будемо спремни као да је концерт. Практично, на првој и другој проби цео пројекат би требало да буде готов и да се онда само граде финесе. Уметници, музичари, колеге су свесни тога и у последње две три године, на тај начин се и ради. Када је у питању Зрењанинска филхармонија, успели смо да се позиционирамо на културној мапи Србије онако како би требало, иако смо у почетку имали приговора, у смислу функционисања и опстанка симфонијског оркестра у средини као што је Зрењанин. То су биле примедбе из Београда и од неких колега из Новог Сада. Данас смо доказали да смо се и те како добро доказали и са том филхармонијом, не само на пољу класичне музике, него и на пољу популарне музике, будући да смо са пројектима ‚‚ABBA”, ‚‚METALLICA” и ‚‚TINA TARNER” одржали преко 40 концерата ван земље, у Европи и тек се очекују концерти у целом свету.

-Шта за Вас значи бити добар музичар? Какав је процес селекције музичких уметника, мислим оних изабраних за симфонијске оркестре и оних за оркестар народне музике?
-Добар музичар, по мом критеријуму, мора да задовољи више аспеката. Поред доброг свирања, да буде толерантан, спреман на критику, да буде добар човек. Најбитнија ствар је, да, ако прихвати пројекат, тај пројекат уради од почетка до краја као да је то најважније на свету у том моменту. Нису увек најквалитетнији свирачи они са савршеном музикалношћу, техником и одличним тоном у свирању, и најбољи сарадници. Увек бирам да радим са људима који су отворени за сарадњу, који су спремни да прихвате критику, који су спремни на усавршавање, који су спремни да дају критике, да дају сугестије за даљи рад, који су спремни да, ако виде да можда за неки пројекат нису најадекватнији, дају место млађем или старијем колеги, по мени је то мерило да је неко добар музичар. На сву срећу има веома много квалитетних музичара у мом окружењу, и поносан сам што имам такве људе у својим оркестрима.

-Чини се да је једна од кључних речи за описивање ваше каријере сарадња. Како одржавате и развијате добар однос са колегама музичарима са којима учествујете у импозантним пројектима? Како успевате да задржите тако мирну ауру око себе у тако немирном, узнемиреном, узбурканом свету?
-То што можда на први поглед делујем смирено и што ми говоре да се на мом лицу не види та нервоза, вероватно долази са искуством. Иако сматрам да сам млад, дуго сам у овом послу. Први пут су ми колегинице са којима сам сваки дан у канцеларији указале на то да су у мени виделе толику смиреност, практично немогућу и ненормалну, с обзиром на то са каквим смо се проблемима сусретали. Али сваком колеги и колегиници са којима сарађујем увек кажем „не можете ви толико да погрешите, да ја то не могу да исправим”. И не постоји нешто што може да се погреши, а да не може да се исправи. Једино здравље и живот не можемо да вратимо, али све остало, када су у питању уметност и култура може да се исправи и да се уведе у добар колосек. Научио сам да стрпљењем могу да се превазиђу све препреке, то су углавном несугласице или проблеми који се стварају лошом комуникацијом и лошим међуљудским односима и онда ви треба да реагујете. Ако се реагује у првој секунди, у афекту се каже нешто што може после довести до проблема. Научио сам да сачекам, да избројим до десет, па да сачекам један или два дана, да се све страсти смире и да онда реагујем. Углавном дође до компромиса и проблеми се реше. На „Корзоу” су на пример, ватромет испуцали на музичаре и повредили их, изгорела су им одела, уништени инструменти, то су све проблеми где је можда људски живот доведен у питање. Најтеже је, ако се, не дај Боже, неко повреди, али све остало што је материјално, Боже здравља, зарадићемо па ћемо санирати. Оно што је духовно, то наравно увек оставља ожиљке. Мислим да та смиреност долази и од кућног васпитања па можда и од тог духовног аспекта који имам, будући да сам од малих ногу ишао у цркву. Знам и верујем у оно што се прича тамо, тако да не реагујем увек на прву лопту и видим да то доноси резултате. Са свим сарадницима имам изузетно добар однос. Реч се увек испоштује. Са људима са којима радим више од две три године апсолутно и не морам да имам уговор јер мени је реч јача од уговора. Има и неких случајева који су се лоше завршили по мене, али не и по музичаре. Када организатор није исплатио, ја сам исплатио, углавном из свог џепа, али музичари су били задовољни. То што изгубите на једном месту добијете на другом, постоји неко ко је изнад нас, ко то гледа и ко то кроји, колико треба, кад треба и шта треба. Тако да апсолутно треба бити човек, испоштовати реч и бити толерантан и коректан. Не можете увек бити добар према свима, јер разни су људи, утицај средине, околности, али коректан и поштен да, то је мото који мене води кроз цео живот и рад.

-Да ли је дошло до прекретнице у вашем животу? Тренутак када сте осетили да сте суочени са важним избором? Које су биле најтеже препреке са којима сте се сусрели у својој музичкој каријери?
-Када сам ушао у Национални савет румунске националне мањине 2019. године. Први пут сам био на листи где је требало да се тајно или јавно гласа за мене, да бих добио подршку. Свакако, са моје тачке гледишта, идеја је била да унапредим културни живот Румуна у Војводини и у Србији због чега сам се и кандидовао. Иначе, политика ме не занима, односно, занима ме у оној мери у којој ми треба подршка за оно што радим, односно, међусобна подршка институција и удружења, односно организација које водим. Тако да та обострана сарадња некако мора да постоји и у култури и у осталим сферама. Укључен сам у политички живот до те мере док се не пређе граница политичког изјашњавања, јер сматрам да људи из културе не треба да буду у политици и у некој странци, због тога што култура треба да споји евентуалне несугласице које су у разним сферама, а сви ти људи морају да дођу на наше концерте. Био сам на прекретници, баш тада када сам ушао у Национални савет и када ми је ускраћена сва могућа подршка румунске мањине. Да ли је то био добар или лош потез за мене? Јесам изгубио подршку, али сам самим тим чином упознао људе и видео шта мисле о мени и о мом раду. Схватио сам да у неким случајевима квалитет и добра намера нису пресудни за подршку и за позиционирање. Након тога сам наставио да делујем у другој сфери уметности, али је остао тај лош укус у устима… У неким тренуцима сам чак размишљао о томе да одем из Србије, јер било је јако тешко, те четири године су биле најнапорније године у мом деловању у култури. Хвала Богу изашао сам из тога, вероватно док год будем постојао и деловао јавно или приватно, нећу оставити румунску културу и румунску музику зато што, трећи пут понављам, мени је то најбитније и најближе срцу. То што се сад пар година тиме и не бавим мислим да стварам неке друге околности и могућности за колеге у оркестрима али, итекако мислим да је румунска мањина у великом губитку тиме што моје колеге и ја не делујемо онако како знамо и како можемо.

-Наведите најбоље моменте у вашој каријери.
-Причали смо о неким стварима које нису биле толико лепе, ево и нечег лепог. Сваки крај пројекта је једна лепа ствар. Када сам постављен на место директора Војвођанског симфонијског оркестра а и за време студија, моја највећа жеља је била да будем близу Максима Венгерова, да ли у виду сарадње или присуствовања његовом концерту; 28 децембра прошле године мени се тај сан остварио и можда је то био један од најлепших, најиспуњенијих концерата у мом животу. Наравно, било је много квалитетних концерата који су ми драги, концерата за које нисам ни мислио да ће ми се свидети, као што је рецимо METALLICA, супротна мојим схватањима, супротна ономе што сам слушао у детињству, а рецимо десило ми се пуно пута да сам се баш на њиховом  концерту  највише јежио и садржај који је пружао тај концерт био је један од оних најупечљативијих којих ћу се вероватно целог живота сећати.

-Живот је непредвидив, можемо га сматрати фасцинантним путовањем. Који би били савети да би се у њему уживало у потпуности?
-Лекција коју вероватно још увек нисам научио је створити слободно време, организовати време. Живот који водим последњих година је као да сте упали у брзи воз који се креће и не видите крај, него се само путује од станице до станице. А та станица је, практично, један годишњи одмор који броји седам или осам дана и тај годишњи одмор није без телефона и без решавања неких горућих, постојећих проблема. По мени је то једна лекција коју још нисам савладао. Сматрам да можда живот који живим није најидеалнији за мог сина, који би волео да ме виђа више, који ме се ужели сваки дан када се вратим касно с посла. Јер, као што смо рекли, није само један посао, и то није посао који траје осам сати дневно и који је готов тада када ви стигнете кући.Тада почиње други посао и тај посао се завршава и у дванаест сати ноћу, све до момента док једноставно не искључим телефон, јер поруке на виберу, инстаграму или вацапу стижу нон-стоп и сви очекују одговор. Неке ствари ја у својој глави морам да решим. Све ово о чему смо причали је чврсто повезано. Сматрам да је то једна ствар коју још увек нисам савладао, и коју због околности које се стално дешавају не могу да савладам.

-Шта волите да радите у слободно време?
-Слободног времена имам веома мало. Волим да га проведем с породицом, са супругом и сином и гледамо да одемо негде, да се осамимо, кад год је могуће, иако живимо на селу где имамо тај велики простор који је за мене предиван, велико двориште, башту и много посла. Волим да одем и на пецање. У време короне сам имао више од 40 излазака на воду што ме је духовно нахранило, јер су се моји највећи пројекти и идеје родили баш на пецању. Тада не мислите о другим стварима и оставите, што се каже, мозак на пашу. Многи мисле да је то одмор, али ја се тамо физички јако уморим, јер није лако бацити хранилицу на сто или сто двадесет метара и то учестало да би риба дошла. Ипак, са те друге стране, батерије се напуне за ствари које се дешавају свакодневно у мом животу. Нажалост, прошле године нисам стигао да одем чак ни једном на пецање због посла, а то су рекордних шездесет и четири концерта које сам организовао, када су у питању сви ансамбли.

-На којим пројектима радите и шта још планирате у скорој будућности?
-Позиционирање Зрењанинске филхармоније на културној мапи Србије као релевантног оркестра и добијање титуле Престонице културе у Србији један је од пројеката у који сам и те како укључен и волео бих да то буде Зрењанин 2025. године. Не да бисмо ми имали више посла и што видим себе као менаџера Зрењанинске филхармоније, него зато што Зрењанин и његове институције то заслужују. Синергијом свих делатника у култури у Зрењанину радимо на томе да Зрењанин то постане. Мислим да би то била одскочна даска за све институције у Зрењанину да се боље позиционирају, да се ураде нови пројекти, да се ради на инфраструктури, да се отвори савремена галерија у Брашовановој кући која је тако лепа и која је последњих година била запостављена. Када је у питању Војвођански симфонијски оркестар, стигли смо до нивоа који је завидан у односу на ниво од пре пар година. Међутим, сада треба да се попнемо на неки други степеник, а тај други степеник изискује подршку не само Покрајинског секретаријата и града Новог Сада коју имамо, него и подршку Министарства културе. Требало би све ове младе уметнике који стасавају у Војвођанском симфонијском оркестру, иако они сада осећају припадност том оркестру, некако да задржимо, да им обезбедимо запослење и месечну плату; али је то следећа етапа у раду и један циљ који ја као директор желим да остварим. Поред тога ми морамо да се бавимо снимањима, трајним записима који су сада тренд. Компакт диск је превазиђен, за разлику од снимања, постављања аудио и видео материјала на друштвеним мрежама где се то слуша, са врхунским извођењима познатих композиција, као и мање познатих. Постоји много тога што ми као Србија и Војводина имамо, а што рецимо можда није ни забележено ни снимљено, а да не говорим о томе да је промовисано као нешто квалитетно. Када су у питању оркестри у румунској националној мањини, надам се да ће се нешто десити што ће омогућити да и ту сферу деловања доведемо на ниво који смо пре шест година изгубили. То је био висок извођачки ниво који је последњих година опао. Постојао је веома леп дечији фестивал, међутим, у последње две три године је девастиран зато што апсолутно није било подршке, а ако не радимо са децом и са младима, не можемо очекивати никакву будућност. Када говоримо о пројектима, које радимо у иностранству са Зрењанинском филхармонијем, поред пројеката ‚‚ABBA”, ‚‚METALLICA” и ‚‚TINA TARNER”, припремамо и четврти пројекат и наравно, мислим да ће имати велики потенцијал за промовисање. Сматрам да смо први који смо почели да се бавимо таквим типом „симфоника“. Када је у питању квалитет мислим да смо број један у региону. Наставићемо да ове пројекте градимо, да достижемо највиши могући ниво у смислу и извођења и продукције, и свега осталог што концерт чини квалитетним.

-Шта саветујете младим људима који желе успешну каријеру у уметности звука?
-Када је у питању рад са децом, сматрам да смо једни од првих и ретких у Србији који су деци средњошколског узраста дали могућност да буду солисти са једним оркестром. У питању је Зрењанинска филхармонија која је већ трећи пут имала за солисте најталентованије ученике музичке школе „Јосиф Маринковић“, а радили смо претходно и са најталентованијим ученицима из Војводине где смо имали јако лепе концерте. Сваке године да ли са Војвођанским симфонијским оркестром или са Зрењанинском филхармонијом имамо концерте за децу где желимо да образујемо и научимо децу како се и зашто слуша музика и шта је то у музици важно за њихов даљи развој. Имали смо пројекте у којима смо децу из музичке школе укључили у наш рад и у којима су они били чланови оркестра. Радили смо курсеве и семинаре за децу, јер практично, то је будућност. Када је у питању румунска музика и ту смо имали тај дечији фестивал који на жалост нема подршку коју би требало да има. Ипак, то су једни од најлепших пројеката, зато што у њима видите искреност деце и то је једноставно нешто што недостаје овом окружењу. Причао сам много пута са представницима медија да су образовни програми, да је уметничка музика битна за развој деце, за развој музичке културе младих. Ми смо сведоци да има све мање и мање културних садржаја и информација из културе у медијима. Углавном су то политичке емисије. Најмање се прича о уметности што ће се видети за двадесет година када та деца буду родитељи, и, ако се то не негује на правилан начин, ми ћемо изгубити публику, изгубићемо интересовање, идентитет као средина. Уметност, култура, квалитетна музика, уметничка музика су веома битне у развоју деце, младих јер проширују видике, подстичу их да размишљају другачије. Сматрам да је то још увек на ниском нивоу код нас, али се трудимо да будемо присутни и у тој сфери.

-У разговору вођеном на Румунској телевизији поручили сте Румунима у Србији „Будимо заједно, ујединимо се, а не да се раздвајамо“. Шта можете да нам кажете о околностима, догађајима који су заједницу Румуна у Србији довели до овог стања?
-Јединство је оно што нас подстиче да стварамо. Видели смо да, када има поделе, разједињења, сви су у губитку. Као један од делатника у румунској мањини, видео сам шта то значи када нема јединства и практично је то једино што ја у тој сфери и желим. Замера ми се, што у румунском оркестру, који је стигао до неких размера до којих ниједан оркестар тог типа пре тога није, не свирају само Румуни него и музичари других нација. Никада на то нисам обраћао пажњу, јер сматрам да је стварање нешто што не гледа на припадност, пол, род, на боју, него сви морамо да радимо и стварамо најбоље што можемо. Будући да сам један од лидера тог ансамбла, гледао сам да позовем најбоље музичаре и да крајњи продукт буде нешто што је најквалитетније и на највишем могућем нивоу. Никада нисам гледао неке друге факторе и због тога је вероватно дошло до раздвајања и камена спотицања. Румунска национална мањина у Србији је мала и једино би уједињена могла да оствари нешто, не само на пољу уметности, што је мени најбитније, јер радим на том подручју, него и на свим другим пољима. Сматрам да је за јединство потребно да се ослободимо сујете и љубоморе, јер простора за деловање има и крајње је време за тај чин, јер ако се то не уради данас, сутра може бити прекасно.

-Захваљујем Вам на одвојеном времену и желим да пребродите све препреке и остварите Ваше предивне замисли.

Илеана Околишан Баба

фото: приватна архива Роман Бугар