DVANAEST GODINA OD POŽARA U NOVOSADSKOM KAFEU LAUNDŽ
Da l` sa neba ko posmatra
Osam mladih života ugašeno je u požaru u tek započetom sedamnaestom danu februara meseca 2008. godine. Prošlo je dvanaest godina. Da ovu tragediju nisu Novosađani zaboravili, govori činjenica se ovih dana, povela priča o do sada neobjavljenoj pesmi koja je napisana te noći, u vreme dok se iščekivalo saopštenje, dok se čekala vest da je požar ugašen i gajila nada da su ljudi spaseni. Ugledni novosadski ginekolog Dr Dušan Vuleta, napisao je pesmu „Mladost u dimu“, u kojoj je umetničko-hronološki u stihove složio,osećanja i činjenice, gde i što se te noći događalo, kako su prekinute nade i snovi, kako su indeksi izgubili svoj sjaj. Trebalo je autoru pesme vreme, da svoje stihove pokaže narodu. Trebalo je po njegovom mišljenju, a ne samo njegovom, da kao društvo izvučemo pouke iz ovog tragičnog događaja i da se ozbiljno angažujemo na stvaranju bezbednijeg životnog okruženja, kako nam se nesreće ne bi događale. Četiri godine kasnije nova tragedija u Diskoteci Kontrast, pokazala je da je Novom Sadu, univerzitetskom gradu, zaštita od požara nedopustivo strana, da je požarna bezbednost na poražavajućem nivou. Koliko će vremena trebati da, univerzitetski profesori, učitelji i nastavnici, inženjeri, građani i vlasti shvate da su znanje i svest štit od Crnog Đavola?
Da li se Dušan rešio da svoju pesmu objavi kako bi podstakao Novosadski Univerzitet, kome je inače i posvetio pesmu, da osmisli i organizuje obučavanje studenata za prepoznavanje rizika od požara i za postupak u slučaju požara? Da li su univerzitetski profesori čekali na ovo podsećanje? Da li će Dušanova inicijativa naići na podršku odnosno prihvatanje? Da li ćemo svoje živote prepuštati slučajnosti i sreći ili nečijoj volji i nevolji. Dušan je odlučio da, ne kritikujući nikoga, pokrene inicijativu za organizovanje obučavanja studenata o zaštiti od požara gde bi Novosadski Univerzitet bio edukativni pokrovitelj.
O pesmi „Mladost u dimu“, o inicijativi za organizovano obučavanje studenata, o sećanjima i očekivanjima, razgovaramo sa Dr Dušanom Vuleta.
-Vi ste profesionalno, svakodnevno angažovani na donošenju dece na ovaj svet i imate priliku da svedočite radostima koje ta divna malena bića svojim dolaskom donose roditeljima, bakama i dekama, rodbini i prijateljima, kumovima, komšijama i osoblju porodilišta čije ruke prve dodirnu, pomaze, okupaju ih i nahrane. Dešava se da neka majka mora preći put od „sedam milja“ da bi život podarila tom malenom biću. Mnogo toga se Vi na poslu nagledate i sva proživljavanja radosna i tužna delite sa majkama i majkama u pokušaju. Zato verujem da je na Vas, tragaedija kao što je bila u Novom Sadu, one hladne februarske noći, izazvala jaka i pomešana osećanja. Prošlo je dvanaest godina od tragičnog događaja koji je ugasio osam mladih života. Možete li se setiti kakva je Vama bila noć u kojoj je, većinu Novosađana budnim držala vest da je u kafeu „Laundž“ nastao požar, da se vatrogasci satima bore sa vatrenom stihijom i da ima žrtava? Da li vam je tih dalekih 12 godina izbledelo?
-Ne nije, naprotiv. Često me misli vrate na tu noć. Bilo mi je te noći jasno da se nešto ozbiljno dešava, da ima žrtava. Bilo je jako neprijatno, vi ste svesni te bespomoćnosti. Tom Zmaj Jovinom ulicom sam često prolazio i nisam nikada pomislio da tu može tako nešto da se odigra. Informacije su pristizale pojedinačne sa potrebom da se provere. Bilo mi je jasno je angažovano vatrogasaca i policije ali se ne prekida već se i dalje traje. To mi nije dalo mira. Pesmica je počela da nastaje tada, tu noć. Nemam običaj da pišem pesmice na ovako tragične teme, ali nešto me povuklo.
-Šta vas je najviše rastužilo a šta najviše naljutilo? Pokušajte se setiti kako ste tu noć proveli?
-Ja sam tu noć vrlo aktivno slušao vesti o tom događaju. To je bilo nesvakidašnje i to mi je pobudilo pažnju. Novinari su izveštavali i o smrtnim ishodima i posledicama. Bilo je odmah priče i o tome ko je kriv. Možemo mi raspravljati o tome ali to nije moja struka. Bespomoćnost, kada znate da se tu u Novom Sadu nešto takvo dešava i da vi ne možete ništa pomoći, to je strašno. Neminovno, samo njih dvoje preživljavaju i to igrom slučaja.
Sve to je samo intenzivirao događaj u Kontrastu četiri godine kasnije. Kod Kontrasta sam bio poprilično razočaran, imali smo tako težak, težak slučaj i da nam to nije bilo dovoljno, opet ista priča, opet kafić, opet mladi, opet požar. Opet se ispostavlja događaj kao posledica mnogo toga, ne slučajnost. To su sve stariji studenti ljudi koji će sutra postati neko. Bili su tu brat i sestra.
-Da li vam je to posebno zaokupljalo misli, činjenica da su brat i sestra nastradali u požaru?
-Da to sam registrovao, razmišljao sam o situaciji kada neko treba roditeljima da saopšti takvu vest, kako izgleda ta osoba koja njima treba to da saopšti. Kroz moju praksu, u poslu kojim se ja bavim isto bude situacija kada pacijentima, možda, roditeljima treba saopštiti neprijatne vesti. Ja sam predložio da se osnuje jedna sekcija, da se mi obučimo kako treba saopštiti tako tužne vesti, to mi nismo učili u toku školovanja. Treba imati na umu da i osobe koje takve vesti saopštavaju itekako saosećaju sa roditeljima, to itekako teško preživljavaju, ostavlja traga na njima. Pomisao da kafići i mesta gde se okupljaju mladi nisu bezbedni budi strah, stresna mi je ta pomisao. U Kontrastu je poginulo njih 6, to su opet bili mladi ljudi. Kao da je propuštena prilika da se njima ukaže na te elementarne stvari. Upoznao sam neke ljude koji su bili bliže tome pa su mi neki rekli da se sprovodila takva aktivnost da se ne bi ni događale ovakve stvari.
-Da li ste bili nekada u tom kafiću? Da li ste posle požara išli da vidite to zgarište ili danas kada je to renovirano?
-Ne nisam išao. Prolazio sam Zmaj Jovinom, znam gde je to ali nisam video kako to izgleda. Nisam ni znao da je renovirano.
-Pitam to iz razloga da čujem kako to izgleda iz ugla građana kojima zaštita od požara nije zanimanje. Interesuje me koji su razlozi da niste videli taj prostor, šta vas je odbijalo?
-Bes i otpor prema samoj činjenici da se to desilo, da se to nije sprečilo. Razočaranje jedno.
-Ako vam preporučim da pogledate ne samo taj pasaž iz Zmaj Jovine 10 nego i druge pasaže, da pogledate kako izgledaju uslovi u kojima se nalaze stanovi i lokali, u kojima se živi i radi u centru Novog Sada, da li bi otišli da to pogledate?
-Ima jedan stih koji nije nastao te večeri kada se desio požar, a on ide ovako: „Novi Sade naglas kaži pa nam krivce sve pokaži, dok ubice krije tama na tebi je beleg srama“. Mislim da se komotnije dopušta. Ne znam ja propise, nisam ja u tom svetu ali mislim da ima propusta, nečijih propusta.
-Povod za ovaj razgovor je Vaša pesma o kojoj dvanaest godina ćutite. Da li inače pišete pesme ili je ovo izuzetak?
-Pišem. Napisao sam jedan roman. Pišem priče, pesmice, gomilam tekstove za neke drame ili možda nove romane. Objavljivao sam sporadično neke pesmice. Volim da pišem za decu. Imam troje dece i više volim da pišem za decu. To je nekako opuštajuće.
-Volite da osećanja pretvorite u umetničko delo?
-Da u neku sferu umetnosti, ako je to umetnost.
-Bez obzira da li volite da idete u ugostiteljske objekte, postoje situacije u kojima je neophodno potražiti uslugu ugostitelja? Kako vidite organizovanost ugostitelja i njihovu posvećenost zaštiti od požara, imate li poverenja?
-To može samo da bude vezano za moj nivo znanja iz te oblasti. Naravno da izbegavam neke objekte za koje posumnjam ili procenim da nisu dovoljno bezbedni, tipa podrumi, tavani i slično. Udaljim se iz tog objekta. Nisam učio o tome da procenim,to su moje lične impresije.
-Da li ste čuli da je bračni par Desnica, život izgubio u požaru u jednom motelu? Oni su bili univerzitetski radnici, naši Novosađani, sa novosadskog univerziteta.
– Čuo sam, ali ne znam ništa detaljnije.
-Mislite li da se ljudi iz struke nedovoljno angažuju na širenju protivpožarne kulture, na prenošenje znanja i veština o zaštiti od požara? Šta mislite o ulozi medija?
-Možda.Iskustvo iz svega onog što se dešavalo, što iz medija čujemo, sa puno toga nismo upoznati kao društvo, nismo upoznati sa posledicama i uzrocima. Uglavnom se piše o tragedijama. Ne prolazimo neke obuke, a svestan sam da bi trebalo. Nisam upoznat kakve su zakonske obaveze. Suviše toga se dogodilo, a vezano je za univerzitet i mislim da ne bi smeli oglušiti se, osam ljudi je poginulo u Laundžu od čega 6 studenata, a posle požar i u Kontrastu gde je opet bilo osoba sa Univerziteta. Možda bi baš Univerzitet mogao da preduzme određene aktivnosti.
– Verujem da će Vaša inicijativa, vas kao obrazovanog čoveka, da se organizuju obuke iz zaštite od požara za studente, pri tom dajete konkretne predloge o sadržaju predavanja, biti realizovana. Kako ocenjujete sredstva informisanja kao medijum za prenošenje znanja? Da li verujete da mediji mogu doprineti povećanju nivoa znanja iz oblasti zaštite od požara?
-Podizanje svesti društva o opasnosti od vatre i potrebe da znamo da joj se suprotstavimo i da je preveniramo. Da, oni bi verovatno mogli doprineti. Ja čak očekujem da ako bi se Univerzitet pokrenuo i osnovao vid edukacije, ali ne kao nekakav projekat nego da to bude svake godine, rezultati bi bili vidljivi. Naravno, ne odmah prve godine ali to bi se odrazilo na celo društvo. Tu bi mediji mogli imati veliku ulogu ne samo da budu prenosioci informacija, nego i o dostignućima u pogledu opremljenosti vatrogasnih jedinica u svetu i drugih informacija. Tu se moraju uključiti vatrogasci.
-Vaša ideja je da se univerzitetski radnici uključe, angažuju, da osmisle i realizuju obuku studenata za ponašanje u slučaju požara ali i za sprovođenje preventivnih mera. Da li ste do sada nekoga kontaktirali i da li vam je bilo teško ostvariti kontakt, da li vam je neko pomogao? Koliko vam treba energije da bi došli do ljudi koji bi podržali tu Vašu ideju?To zavisi i od njih i od Vas.
-Pričao sam sa nekoliko njih. Mislili smo da ćemo završiti za 5 minuta, ali trajali su po nekoliko sati jer sve njih, sve nas, to još uvek drži, svi smo razočarani, i svi imamo tu neku želju da nešto pokrenemo, ne samo da prepričavamo šta se desilo već da preduzmemo konkretno nešto što će dati rezultat. Preko mojih prijatelja sa Univezitetu, stupio sam u kontakt sa Miom Knežević i Aleksandrom Antićem pa sam tek sa njima postao malo upućeniji. Tada sam se vratio mislima na ove dve tragedije i razmislio ne u smislu ko je kriv i koga treba kazniti već kako to prevenirati.
Maja i Aleksandar su se spasli i pobegli od vatre, ali oni nisu bili spremni, obučeni za takvu situaciju, to je bila puka slučajnost.Žalosno je ako vas danas spašava slučajnost, a imate gde da naučite, ima od koga da naučite, imate gde da vežbate.
Ja nisam poznavao nikoga od nastradalih osoba u tom požaru. Hteo sam da pokažem da je to dodirnulo mnogo ljudi, duboko verujem sve Novosađane. Danas kad pričamo o Laundžu, spomenemo, ljudi odmah znaju o čemu se radi ili se namršte ili čekaju da čuju šta želite da kažete. Nije potrebno nekome objašnjavati da je nekada postojao jedan kafić i da je tu nastao požar. Ne to nije potrebno, dok se spomene Laundž odmah svi znaju da je tu bio požar i da je osmoro mladih ljudi tu izgubilo život. U Novom Sadu svi znaju za njega, svima je to mrsko. Nekako je to postala neraskidiva veza, požar i Laundž. Svi su razočarani.
Postoji „ubistvo činjenjem i ubistvo ne činjenjem“. Brojni su primeri. Nečinjenje je kada ne hranite dete, kada ostavite nekoj osobi da se sama stara o sebi a ona je nesposobna za to, kada staru osobu prepustite samu sebi što doprinosi njihovom pogoršanju zdravlja. U ovom slučaju vi imate jednu sliku koja me na to asocira. o nečinjenju, niko ih nije spremao. To što mogu studenti, to što može univerzitet da organizuje, to je to organizovano učenje. Studenti su najvitalnija struktura društva. Momak od dvadeset godina je pun energije. Ko će njega zauzdati, on ide na koncerte, ide na sportske događaje, ide na pozorišne predstave. On se igrom slučaja može zateći u situaciji poput požara, pa zar nije najbolje njega osposobiti, on će onda moći prvo sebe da sačuva, moći će da pomogne onima oko sebe i na kraju krajeva pomoći će i vatrogascima.
-Složićemo se da treba decu, učenike, studente i ostale građane naučiti kako da se ponašaju u uslovima požara, kako da spreče njegov nastanak, kako da postupe ako do njega ipak dođe. Preventiva u zaštiti od požara jeste jako važna, kao i u drugim oblastima, na primer u medicini. Da li ste tokom vašeg profesionalnog rada zažalili što tokom školovanja niste više naučili o zaštiti od požara? Zakonom o zaštiti od požara propisana je obaveza poslodavca da zaposlenog obuči o opasnostima od požara i merama zaštite i da ih uvežbava da rukuju vatrogasnim aparatima i drugom raspoloživom opremom za gašenje požara. Takođe, propisana je i obaveza zaposlenih da prisustvuju organizovanim obukama. Da li ste nekada razmišljali šta bi trebali znati i šta treba preduzeti u slučaju da u objektu nastane požar dok pregledate pacijentkinju? Da li Vam fali taj deo obuke? Da li verujete da se ljudi u požaru različito ponašaju, da neko može da se „izgubi“ dezorijentiše, uspaniči?
Ne treba zaboraviti da ljude u takvim trenucima hvata panika i u određenom momentu više ne možete da razmišljate pa ako niste dobro naučeni šta treba uraditi, onda ćete se izgubiti.Mislim da mi nismo uopšte toga svesni, na primer taj dim može lako da nas ošamuti, ne morate biti u centru vatre da biste bili ugroženi. Mislim da bi neko iz medicine mogao da napravi vrlo značajan kongres o povredama i posledicama kod žrtvi požara.To ne bi bila tema samo moguće krajnje posledice, nego i razno-razna dešavanja, povrede od padova, opekotine i druge, a pre svega oštećenja od disanja i svega drugog zbog dima. Verujem da bi to bio zapažen kongres odnosno značajan lekarski susret. Takav kongres bi bilo od značaja da prate mediji.
-Nekoliko puta ste spomenuli Aleksandra. On i jedna devojka su preživeli ovaj požar. Skočili su kroz krovni prozor, pali dole u dvorište, zadobili povrede prilikom pada koje su im uspešno izlečene u novosadskoj Pokrajinskoj bolnici. Jedan mladić je pokušao da se spase tako što je kroz vatru protrčao i izašao iz objekta ali je zbog zadobijenih opekotina preminuo. Ostalih sedam mladih ljudi pronađeni su ugljenisani u kafeu. Poznajete Aleksandra, razgovarate sa njim i o ovom događaju. Koliko vam je on uspeo preneti svoja sećanja i razmišljanja o tom događaju, šta kaže posle toliko godina sa čim je on zadovoljan ili nezadovoljan? On je uspeo da se spase, on je svedok toga događaja, njegovo iskustvo može biti dragoceno u analizi događaja ali i prilikom obučavanja građana. Šta su njegove zamerke na ukupnu situaciju kako u pogledu objekta tako i u pogledu ponašanja konobarice, vlasnika, policije, vatrogasaca, medicinskog osoblja, drugih službi i organa? Šta bi on tu menjao, sa čim nije zadovoljan?
-Aleksandar mi je rekao da te noći nije ništa popio, da je bio maksimalno svestan svega ali ipak misli da je njegova reakcija bila stvar slučaja. Sve to njega tišti, žao mu je što se sve to desilo. Rekao bih da smo usaglašeni o koristi organizovanog obučavanja studenata na Univerzitetu. Ovako se može reći da su bili prepušteni sami sebi i ishod je više nego crn.
-Da se posvetimo tekstu Vaše pesme. Vi ste ovde biranim rečima dočarali Vaša osećanja koja su Vas obuzimala pri slušanju informacija putem medija. Pitali ste se ovde u jednom stihu „Da l sa neba ko posmatra“. Šta bi danas o tom stihu mogli reći?
-Neko slepilo društva. Ni svesti, ni savesti. Kao da niko nije bio spreman da prepozna, da pretpostavi, da prevenira. Ne znam ko, ali društvo je dopustilo da se nešto takvo desi. Ako neko nešto gradi od drveta ili drugog materijala, neko treba da kaže šta tu može da se desi. Toga nije bilo. Društvo je bilo slepo na to.
-Utvrđeno je da je požar namerno izazvan, da je jednom od gostiju, prilikom napuštanja lokala,“kliknulo“ da zapali lokal. Da li ste u vašim krugovima medicinara razgovarali o tome kako dođe čoveku „žuta minuta“, kako dođe do toga da neko odluči da nekoga ugrozi ili da ga liši života?
-Ne nismo pričali o tome. Ne znam šta zakon kaže o tome, a razumeo sam da njega nisu mogli da osude na veću kaznu jer on to nije hteo da uradi, da je izrazio žaljenje što se to desilo.I ovde se pokazalo da nedovoljno znanja o požaru može da prouzrokuje nesmotrenost koja može da ugrozi druge ljude. Nedovoljno svesti o tome da će paljenjem jambolije na zidovima i plafonu lokala, na putu evakuacije, ugroziti ljude u lokalu. On o tome nije razmišljao, to nije bilo dostupno njegovoj svesti. On očito nije bio svestan toga.
-Verujem da bi se mogli naći sagovornici koji bi na temu psihičkog stanja osobe koja izazove ugrožavanje drugih ljudi koji bi dali više i naučnih i iskustvenih elemenata ili činjenica. Od Vas želim da čujem kako vi, kao građanin, primate i reagujete na informaciju da je nastao požar i da ima žrtava. U pesmi kažete „otišlo je niz ulicu….“. Mislim da bi za naše čitaoce ali i druge građane ova Vaša pesma mogla biti motiv da se i oni više angažuju da se spreči mogućnost nastanka ovakvih događaja. Iskomentarišite Vašu pesmu, šta ste rekli i šta ste time mislili.
-Izgubljeni životi su bespovratni. Nenadoknadivi. Iza zgarišta ostaje samo očaj. To je ono što se provlači pri svakom mom sećanju na Laundž. To je ono što se provlači kroz stihove pesme. Pitali ste me na početku razgovora da li sam razmišljao kako bi se ja ponašao u slučaju požara. Ne znam. Ne znam ni da li se to može zamisliti. Mislim da problem i jeste u tome što mi o tome ne razmišljamo dok se to ne desi. Postavljamo se kao da se to nama neće desiti.
-Pozorišna predstava i ova Vaša pesma u meni bude nadu da će naše društvo početi da se ozbiljnije bavi pitanjima bezbednosti od požara. Ja verujem da umetnost ima važnu ulogu u osvešćivanju i prosvećivanju društva u svakoj oblasti pa i oblasti zaštite od požara. Mi smo se kao društvo uspavali. Nadam se da će ljudi iz sveta umetnici uspeti da nas probudite jer oni imaju poseban dar da najtananije prozre u šta i zašto se dešava. Oni na najsažetiji i najplodonosniji način iskazuju stanje u društvu. Za konzumiranje kulture potrebna je kultura. Vaša pesma nisu samo stihovi, to su snažne poruke. Kome šaljete te poruke, na koga želite da utičete?
-Teško sam to podneo. Jako me pogodilo i jednostavno sam imao potrebu da to saopštim. Tu nije bilo namere da na nekog utičem. Ono što sam doživljavao kao gorčinu je činjenica da će Laundž i Kontrast završiti u nekoj prašnjavoj arhivi grada. Nisam tada mislio da “Mladost u dimu” bude predlog obuke za obrazovanje studenata. Nisam ni mislio da pesma može bilo čime da posluži osim sećanju. Čitav niz godina je mirovala da bi pre nekoliko meseci poželeo da je ipak obelodanim pred Univerzitetom. Ipak je on ovde “doživeo” tešku traumu. Studente i fakultet povezuju vrlo tanane niti. Student živi sa svojim fakultetom. U skladu sa svojim obavezama
Realno, predlog bi morala dati osoba iz grupacije predmeta koja se bavi zaštitom ili bar osoba sa Univerziteta. Verujem da je mnogo osoba tragedija u Landžu pogodila.Čovek se mora osetiti izneverenim, poraženim. Univerzitet ima osnovne uslove da nešto uradi, ima znanje, ima prostor, ima studente koji su tu da nauče. I vatrogasci bi tu prišli, njima bi bilo lakše kada bi narod znao šta se dešava. Bolje je da kao edukovani jedni drugima pomažemo nego da zbog neznanja, u panici radi ko šta stigne. To bi bila obostrana korist. Ono što mi je smetalo je što nismo izvukli nikakvu pouku, nikakav nauk, ni poruke.
-Sada ste sublimirali gde su nam moći i gde su nam problemi. S pravom očekujete od univerzitetskih profesora kao učenih ljudi da na edukaciji studenata najviše doprinesu. To ja očekujem od umetnika zato što vidim da umetnici sažeto, kratko, direktno, umetnički dobro obrađeno stavljaju građanima na raspolaganje činjenice ili svoja razmišljanja. Mi koji se bavimo poslovima zaštite od požara znamo gde su problemi i kako bi trebalo unaprediti delovanja naših službi, ali ja želim da čujem Vas koji se bavite sasvim drugim poslom, da iz ugla građanina kažete kakve vas misli okupiraju i kako Vi ocenjujete stanje zaštite od požara. Ja više polažem nade u delovanje umetnika, nego u neke državne organe. U toku gledanja pozorišne predstave može se mnogo naučiti i iz zaštite od požara ali i iz mnogo drugih oblasti. Tu se vide sistemski i personalni nedostaci i problemi koje oni proizvode. Predstava podstiče na razmišljanje kako smo organizovani, koliko verujemo u institucije i koliko živimo u zabludama. Ova predstava svojim sadržajem može za kratko vreme obučiti građane šta znači požar, kako se on razvija, širi, kakvo može biti stanje po pitanju dima i toplote i šta može zadesiti ljude koji se nađu u prostoru gde je požar, šta mogu da postignu vatrogasci i kako ta služba deluje, šta i kako rade drugi organi i službe, a najviše mogu da nauče građani kakve reakcije ljudi se mogu očekivati, kakvo ponašanje i do kakvih posledica ono može dovesti. Tu je sjajna glumačka ekipa koja vrlo saosećajno priča o tragedijama u Laundžu i Kontrastu, kroz čije reči i pokrete doživite strahote kroz koje su prolazili ti mladi ljudi koje je požar ugrozio i srdžbu koju mi građani osećamo zbog tako tragičnih događaja i posrnuća kome smo svedoci. Predstava nas edukuje kako su se ti događaji i kasniji procesi odvijali ali i sa čim nam se misli bore. Mia i njeni saradnici su se ozbiljno uhvatili u koštac sa izazovom da se narodu približi, dočara šta i kako se tu dešavalo, ostavljajući narodu da razmišlja i sam zaključuje da li je bilo propusta, da li su se ove tragedije mogle izbeći i da li smo posle događaja dovoljno mudri, hrabri i pošteni da o tome otvoreno bez uvreda i posledica pričamo. Stihovi Vaše pesme su me fascinirali kao i sama činjenica da je neko tu tragičnu noć opisao. Vaši stihovi su umetnička hronologija događaja i osećanja.
Mladost u dimu
Duž ulice Zmaj Jovine,
Tek na jedno mesto
Crni Đavo, sredinom zime
Stavio svoj presto
Ma’nuo je svojim mačem
Za njim ruka s upaljačem
I u vis ga Demon diže
Plamen poče sve da liže
U centru centra, ispod krova
S’ kazaljkama novog dana
Buknula je vatra nova
Tako velika, neobuzdana
Nisu mogli, nisu stigli
Gutala je prostor vatra
Misao se krikom javlja
Da l’ sa neba ko posmatra
Kuljao je dim u mraku
Otimao dečje želje
Ubijao san o braku
Gasio roditeljstva veselje
Mala soba, nema mesta
Dim se zbio sve u gusto
Ispod njega punom mladih
Tako brojno,tako pusto
U dnu kafića Đavo sedi
Nadu više nikom neda
Sa osmehom preko lica
Pobedu sad svoju gleda
Zalud kola vatrogasnih
Zalud znoja, zalud truda
Nad Laundžom nadvilo se
Crno nebo, crna sudba
Svetlost dana je
k’o po kazni stigla
Osam,osam mladih duša,
Put neba je zora digla
Neki od njih potrčali bili,
Sasvim lako kao srna
Sa tih vežbi, iz tih klupa,
PMF-a i FTN-a
Da ih vide, da ih čuju
Širom grada, preko sveta,
Hrlila je želja đaka
Novosadskog Univerziteta
Cela mladost u plamen se sad slila
I sjajni indeks u crno obojila
U trku je noga klekla
Svetla budućnost niz ulicu je potekla
A ovi drugi…,
Ma sad svejedno,
Životnog puta zvezda luk,
Sa indeksom il’ bez njega
Gasio je bolan muk
Opor miris kruži gradom
Krv u telu pomen ledi
Večna tuga nad Novim Sadom
Zanavek je ostala da lebdi
-Pesmica je u dahu napisana. To je tragedija koja ne može da se zaboravi. To je tu pored nas. Sada je pitanje da li ćemo izvući neku pouku iz te tragedije. Posle četiri godine smo ponovo imali požar u ugostiteljskom objektu, diskoteci Kontrast, opet smo imali žrtve, šest mladih ljudi izgubilo život. To je jedan veliki poraz za društvo, rekao bih.
-Pesmu ste posvetili Novosadskom Univerzitetu povodom tragedije u kafiću Laundž, 17. februara 2008. godine. Šta predlažete Univerzitetu?
-Da,to su bili studenti Fakulteta tehničkih nauka i Prirodno matematičkog fakulteta i jedan učenik Srednje Elektrotehničke škole. Da smo svi imali obuku, siguran sam da bi ishod bio drugačiji. Jako je važna ta svest. Univerzitet ima i obavezu i mogućnost da sprovodi obuku. Ja od njih to očekujem. Evo za početak neka obuku organizuje Univerzitet, a posle neka se to širi i na srednje i osnovne škole. Univerzitet treba da napravi plan, da se organizuje jednodnevna obuka, celodnevna, u kojoj bi naučili osnovne stvari o požaru. To treba organizovati u saradnji sa vatrogascima.
-Koji rezultat treba da da ta obuka?
-Da nauče da prepoznaju šta može da se desi, kako oni treba da se ponašaju, da budu spremni, da se ne nađu u čudu, da mogu pre svega sami sebi pomoći a onda i drugima oko sebe a posle da mogu i vatrogascima da pomognu ili bar da im ne odmažu. Da nauče kako se opredeljuje šta u nekoj situaciji treba uraditi, da li otvarati prozor, da li odmah ići napolje, šta pre uraditi i kako to uraditi. Vatrogasci treba da im pokažu kako se gasi požar, kako oni to rade a šta mogu građani sami da urade. Treba napraviti takav vid edukacije u kome će svojih pet minuta dobiti medicina i policija. Univerzitet treba da bude edukativni pokrovitelj obuke.
-Da li ima nešto što Vas nisam pitala a želite da kažete?
-Mogu samo da se ponadam nastavku kontakta i razgovora uz pridruženje odgovornih osoba za ostvarivanje ove ideje.
Hvala Vam. Divim se Vašoj posvećenosti i saosećajnosti koju pokazujete zalažući se za prosvećivanje i osposobljavanje mladih ljudi za bezbedniju njihovu mladost i društvo u celini.
Da se podsetimo, požar se dogodio u noći 17.02.2008. godine, oko 2 sata posle ponoći. Za izazivanje požara optužen je Miloš Malešev iz Novog Sada, osuđen na 12 godina zatvora. Na osnovu Zakona o amnestiji, 2012. Godine smanjena mu je kazna na 9 godina zatvora. Suvlasnici kafea Tamaš Kolar i Srđan Bovan osuđeni su na po 7 godina zatvora, a Bojan Kulačanin je osuđen na 2 godine zbog pomaganja u izazivanju požara. Apelacioni sud je za tragediju proglasio odgovornom i državu Srbiju, jer za vreme rada kafića Laundž, koji je bio registrovan, nije urađena ni jedna kontrola zaštite od požara.
Živote su te noći izgubili sestra i brat Mirjana (23) i Miloš (19) Pekić, Milena Kulundžić (23) i Branka Saković (23) iz Novog Sada, Boris Bjekić (23) iz Veternika, Dušica Kulaš (23) iz Valjeva, Marija Gavrančić (23) iz Kikinde i Vladan Dragović (27) iz Savinog Sela. Iz kafića u plamenu, skokom kroz prozor u potkrovlju, upeli su da se spasu Maja Milikšić i Aleksandar Antić.
U Zmaj Jovinoj ulici ispred pasaža gde se nalazio kafe Laundž, postavljena je ploča sa imenima žrtava, kao spomen obeležje i kao podsećanje i opomena. Porodice, prijatelji i građani, svake godine 17. februara, na tom mestu pale sveće i ostave cveće. Ta ulica je uvek puna sveta, pešačka je to zona, zastanu, čitaju, ne veruju, pitaju se zašto.
I kako Dušan u svojoj pesmi reče, opor miris kruži gradom, krv u telu pomen ledi, večna tuga nad Novim Sadom, za navek je ostala da lebdi.