ДВАНАЕСТ ГОДИНА ОД ПОЖАРА У НОВОСАДСКОМ КАФЕУ ЛАУНЏ
Да л` са неба ко посматра
Осам младих живота угашено је у пожару у тек започетом седамнаестом дану фебруара месеца 2008. године. Прошло је дванаест година. Да ову трагедију нису Новосађани заборавили, говори чињеница се ових дана, повела прича о до сада необјављеној песми која је написана те ноћи, у време док се ишчекивало саопштење, док се чекала вест да је пожар угашен и гајила нада да су људи спасени. Угледни новосадски гинеколог Др Душан Вулета, написао је песму „Младост у диму“, у којој је уметничко-хронолошки у стихове сложио,осећања и чињенице, где и што се те ноћи догађало, како су прекинуте наде и снови, како су индекси изгубили свој сјај. Требало је аутору песме време, да своје стихове покаже народу. Требало је по његовом мишљењу, а не само његовом, да као друштво извучемо поуке из овог трагичног догађаја и да се озбиљно ангажујемо на стварању безбеднијег животног окружења, како нам се несреће не би догађале. Четири године касније нова трагедија у Дискотеци Контраст, показала је да је Новом Саду, универзитетском граду, заштита од пожара недопустиво страна, да је пожарна безбедност на поражавајућем нивоу. Колико ће времена требати да, универзитетски професори, учитељи и наставници, инжењери, грађани и власти схвате да су знање и свест штит од Црног Ђавола?
Да ли се Душан решио да своју песму објави како би подстакао Новосадски Универзитет, коме је иначе и посветио песму, да осмисли и организује обучавање студената за препознавање ризика од пожара и за поступак у случају пожара? Да ли су универзитетски професори чекали на ово подсећање? Да ли ће Душанова иницијатива наићи на подршку односно прихватање? Да ли ћемо своје животе препуштати случајности и срећи или нечијој вољи и невољи. Душан је одлучио да, не критикујући никога, покрене иницијативу за организовање обучавања студената о заштити од пожара где би Новосадски Универзитет био едукативни покровитељ.
О песми „Младост у диму“, о иницијативи за организовано обучавање студената, о сећањима и очекивањима, разговарамо са Др Душаном Вулета.
-Ви сте професионално, свакодневно ангажовани на доношењу деце на овај свет и имате прилику да сведочите радостима које та дивна малена бића својим доласком доносе родитељима, бакама и декама, родбини и пријатељима, кумовима, комшијама и особљу породилишта чије руке прве додирну, помазе, окупају их и нахране. Дешава се да нека мајка мора прећи пут од „седам миља“ да би живот подарила том маленом бићу. Много тога се Ви на послу нагледате и сва проживљавања радосна и тужна делите са мајкама и мајкама у покушају. Зато верујем да је на Вас, трагаедија као што је била у Новом Саду, оне хладне фебруарске ноћи, изазвала јака и помешана осећања. Прошло је дванаест година од трагичног догађаја који је угасио осам младих живота. Можете ли се сетити каква је Вама била ноћ у којој је, већину Новосађана будним држала вест да је у кафеу „Лаунџ“ настао пожар, да се ватрогасци сатима боре са ватреном стихијом и да има жртава? Да ли вам је тих далеких 12 година избледело?
-Не није, напротив. Често ме мисли врате на ту ноћ. Било ми је те ноћи јасно да се нешто озбиљно дешава, да има жртава. Било је јако непријатно, ви сте свесни те беспомоћности. Том Змај Јовином улицом сам често пролазио и нисам никада помислио да ту може тако нешто да се одигра. Информације су пристизале појединачне са потребом да се провере. Било ми је јасно је ангажовано ватрогасаца и полиције али се не прекида већ се и даље траје. То ми није дало мира. Песмица је почела да настаје тада, ту ноћ. Немам обичај да пишем песмице на овако трагичне теме, али нешто ме повукло.
-Шта вас је највише растужило а шта највише наљутило? Покушајте се сетити како сте ту ноћ провели?
-Ја сам ту ноћ врло активно слушао вести о том догађају. То је било несвакидашње и то ми је побудило пажњу. Новинари су извештавали и о смртним исходима и последицама. Било је одмах приче и о томе ко је крив. Можемо ми расправљати о томе али то није моја струка. Беспомоћност, када знате да се ту у Новом Саду нешто такво дешава и да ви не можете ништа помоћи, то је страшно. Неминовно, само њих двоје преживљавају и то игром случаја.
Све то је само интензивирао догађај у Контрасту четири године касније. Код Контраста сам био поприлично разочаран, имали смо тако тежак, тежак случај и да нам то није било довољно, опет иста прича, опет кафић, опет млади, опет пожар. Опет се испоставља догађај као последица много тога, не случајност. То су све старији студенти људи који ће сутра постати неко. Били су ту брат и сестра.
-Да ли вам је то посебно заокупљало мисли, чињеница да су брат и сестра настрадали у пожару?
-Да то сам регистровао, размишљао сам о ситуацији када неко треба родитељима да саопшти такву вест, како изгледа та особа која њима треба то да саопшти. Кроз моју праксу, у послу којим се ја бавим исто буде ситуација када пацијентима, можда, родитељима треба саопштити непријатне вести. Ја сам предложио да се оснује једна секција, да се ми обучимо како треба саопштити тако тужне вести, то ми нисмо учили у току школовања. Треба имати на уму да и особе које такве вести саопштавају итекако саосећају са родитељима, то итекако тешко преживљавају, оставља трага на њима. Помисао да кафићи и места где се окупљају млади нису безбедни буди страх, стресна ми је та помисао. У Контрасту је погинуло њих 6, то су опет били млади људи. Као да је пропуштена прилика да се њима укаже на те елементарне ствари. Упознао сам неке људе који су били ближе томе па су ми неки рекли да се спроводила таква активност да се не би ни догађале овакве ствари.
-Да ли сте били некада у том кафићу? Да ли сте после пожара ишли да видите то згариште или данас када је то реновирано?
-Не нисам ишао. Пролазио сам Змај Јовином, знам где је то али нисам видео како то изгледа. Нисам ни знао да је реновирано.
-Питам то из разлога да чујем како то изгледа из угла грађана којима заштита од пожара није занимање. Интересује ме који су разлози да нисте видели тај простор, шта вас је одбијало?
-Бес и отпор према самој чињеници да се то десило, да се то није спречило. Разочарање једно.
-Ако вам препоручим да погледате не само тај пасаж из Змај Јовине 10 него и друге пасаже, да погледате како изгледају услови у којима се налазе станови и локали, у којима се живи и ради у центру Новог Сада, да ли би отишли да то погледате?
-Има један стих који није настао те вечери када се десио пожар, а он иде овако: „Нови Саде наглас кажи па нам кривце све покажи, док убице крије тама на теби је белег срама“. Мислим да се комотније допушта. Не знам ја прописе, нисам ја у том свету али мислим да има пропуста, нечијих пропуста.
-Повод за овај разговор је Ваша песма о којој дванаест година ћутите. Да ли иначе пишете песме или је ово изузетак?
-Пишем. Написао сам један роман. Пишем приче, песмице, гомилам текстове за неке драме или можда нове романе. Објављивао сам спорадично неке песмице. Волим да пишем за децу. Имам троје деце и више волим да пишем за децу. То је некако опуштајуће.
-Волите да осећања претворите у уметничко дело?
-Да у неку сферу уметности, ако је то уметност.
-Без обзира да ли волите да идете у угоститељске објекте, постоје ситуације у којима је неопходно потражити услугу угоститеља? Како видите организованост угоститеља и њихову посвећеност заштити од пожара, имате ли поверења?
-То може само да буде везано за мој ниво знања из те области. Наравно да избегавам неке објекте за које посумњам или проценим да нису довољно безбедни, типа подруми, тавани и слично. Удаљим се из тог објекта. Нисам учио о томе да проценим,то су моје личне импресије.
-Да ли сте чули да је брачни пар Десница, живот изгубио у пожару у једном мотелу? Они су били универзитетски радници, наши Новосађани, са новосадског универзитета.
– Чуо сам, али не знам ништа детаљније.
-Мислите ли да се људи из струке недовољно ангажују на ширењу противпожарне културе, на преношење знања и вештина о заштити од пожара? Шта мислите о улози медија?
-Можда.Искуство из свега оног што се дешавало, што из медија чујемо, са пуно тога нисмо упознати као друштво, нисмо упознати са последицама и узроцима. Углавном се пише о трагедијама. Не пролазимо неке обуке, а свестан сам да би требало. Нисам упознат какве су законске обавезе. Сувише тога се догодило, а везано је за универзитет и мислим да не би смели оглушити се, осам људи је погинуло у Лаунџу од чега 6 студената, а после пожар и у Контрасту где је опет било особа са Универзитета. Можда би баш Универзитет могао да предузме одређене активности.
– Верујем да ће Ваша иницијатива, вас као образованог човека, да се организују обуке из заштите од пожара за студенте, при том дајете конкретне предлоге о садржају предавања, бити реализована. Како оцењујете средства информисања као медијум за преношење знања? Да ли верујете да медији могу допринети повећању нивоа знања из области заштите од пожара?
-Подизање свести друштва о опасности од ватре и потребе да знамо да јој се супротставимо и да је превенирамо. Да, они би вероватно могли допринети. Ја чак очекујем да ако би се Универзитет покренуо и основао вид едукације, али не као некакав пројекат него да то буде сваке године, резултати би били видљиви. Наравно, не одмах прве године али то би се одразило на цело друштво. Ту би медији могли имати велику улогу не само да буду преносиоци информација, него и о достигнућима у погледу опремљености ватрогасних јединица у свету и других информација. Ту се морају укључити ватрогасци.
-Ваша идеја је да се универзитетски радници укључе, ангажују, да осмисле и реализују обуку студената за понашање у случају пожара али и за спровођење превентивних мера. Да ли сте до сада некога контактирали и да ли вам је било тешко остварити контакт, да ли вам је неко помогао? Колико вам треба енергије да би дошли до људи који би подржали ту Вашу идеју?То зависи и од њих и од Вас.
-Причао сам са неколико њих. Мислили смо да ћемо завршити за 5 минута, али трајали су по неколико сати јер све њих, све нас, то још увек држи, сви смо разочарани, и сви имамо ту неку жељу да нешто покренемо, не само да препричавамо шта се десило већ да предузмемо конкретно нешто што ће дати резултат. Преко мојих пријатеља са Унивезитету, ступио сам у контакт са Миом Кнежевић и Александром Антићем па сам тек са њима постао мало упућенији. Тада сам се вратио мислима на ове две трагедије и размислио не у смислу ко је крив и кога треба казнити већ како то превенирати.
Маја и Александар су се спасли и побегли од ватре, али они нису били спремни, обучени за такву ситуацију, то је била пука случајност.Жалосно је ако вас данас спашава случајност, а имате где да научите, има од кога да научите, имате где да вежбате.
Ја нисам познавао никога од настрадалих особа у том пожару. Хтео сам да покажем да је то додирнуло много људи, дубоко верујем све Новосађане. Данас кад причамо о Лаунџу, споменемо, људи одмах знају о чему се ради или се намрште или чекају да чују шта желите да кажете. Није потребно некоме објашњавати да је некада постојао један кафић и да је ту настао пожар. Не то није потребно, док се спомене Лаунџ одмах сви знају да је ту био пожар и да је осморо младих људи ту изгубило живот. У Новом Саду сви знају за њега, свима је то мрско. Некако је то постала нераскидива веза, пожар и Лаунџ. Сви су разочарани.
Постоји „убиство чињењем и убиство не чињењем“. Бројни су примери. Нечињење је када не храните дете, када оставите некој особи да се сама стара о себи а она је неспособна за то, када стару особу препустите саму себи што доприноси њиховом погоршању здравља. У овом случају ви имате једну слику која ме на то асоцира. о нечињењу, нико их није спремао. То што могу студенти, то што може универзитет да организује, то је то организовано учење. Студенти су највиталнија структура друштва. Момак од двадесет година је пун енергије. Ко ће њега зауздати, он иде на концерте, иде на спортске догађаје, иде на позоришне представе. Он се игром случаја може затећи у ситуацији попут пожара, па зар није најбоље њега оспособити, он ће онда моћи прво себе да сачува, моћи ће да помогне онима око себе и на крају крајева помоћи ће и ватрогасцима.
-Сложићемо се да треба децу, ученике, студенте и остале грађане научити како да се понашају у условима пожара, како да спрече његов настанак, како да поступе ако до њега ипак дође. Превентива у заштити од пожара јесте јако важна, као и у другим областима, на пример у медицини. Да ли сте током вашег професионалног рада зажалили што током школовања нисте више научили о заштити од пожара? Законом о заштити од пожара прописана је обавеза послодавца да запосленог обучи о опасностима од пожара и мерама заштите и да их увежбава да рукују ватрогасним апаратима и другом расположивом опремом за гашење пожара. Такође, прописана је и обавеза запослених да присуствују организованим обукама. Да ли сте некада размишљали шта би требали знати и шта треба предузети у случају да у објекту настане пожар док прегледате пацијенткињу? Да ли Вам фали тај део обуке? Да ли верујете да се људи у пожару различито понашају, да неко може да се „изгуби“ дезоријентише, успаничи?
Не треба заборавити да људе у таквим тренуцима хвата паника и у одређеном моменту више не можете да размишљате па ако нисте добро научени шта треба урадити, онда ћете се изгубити.Мислим да ми нисмо уопште тога свесни, на пример тај дим може лако да нас ошамути, не морате бити у центру ватре да бисте били угрожени. Мислим да би неко из медицине могао да направи врло значајан конгрес о повредама и последицама код жртви пожара.То не би била тема само могуће крајње последице, него и разно-разна дешавања, повреде од падова, опекотине и друге, а пре свега оштећења од дисања и свега другог због дима. Верујем да би то био запажен конгрес односно значајан лекарски сусрет. Такав конгрес би било од значаја да прате медији.
-Неколико пута сте споменули Александра. Он и једна девојка су преживели овај пожар. Скочили су кроз кровни прозор, пали доле у двориште, задобили повреде приликом пада које су им успешно излечене у новосадској Покрајинској болници. Један младић је покушао да се спасе тако што је кроз ватру протрчао и изашао из објекта али је због задобијених опекотина преминуо. Осталих седам младих људи пронађени су угљенисани у кафеу. Познајете Александра, разговарате са њим и о овом догађају. Колико вам је он успео пренети своја сећања и размишљања о том догађају, шта каже после толико година са чим је он задовољан или незадовољан? Он је успео да се спасе, он је сведок тога догађаја, његово искуство може бити драгоцено у анализи догађаја али и приликом обучавања грађана. Шта су његове замерке на укупну ситуацију како у погледу објекта тако и у погледу понашања конобарице, власника, полиције, ватрогасаца, медицинског особља, других служби и органа? Шта би он ту мењао, са чим није задовољан?
-Александар ми је рекао да те ноћи није ништа попио, да је био максимално свестан свега али ипак мисли да је његова реакција била ствар случаја. Све то њега тишти, жао му је што се све то десило. Рекао бих да смо усаглашени о користи организованог обучавања студената на Универзитету. Овако се може рећи да су били препуштени сами себи и исход је више него црн.
-Да се посветимо тексту Ваше песме. Ви сте овде бираним речима дочарали Ваша осећања која су Вас обузимала при слушању информација путем медија. Питали сте се овде у једном стиху „Да л са неба ко посматра“. Шта би данас о том стиху могли рећи?
-Неко слепило друштва. Ни свести, ни савести. Као да нико није био спреман да препозна, да претпостави, да превенира. Не знам ко, али друштво је допустило да се нешто такво деси. Ако неко нешто гради од дрвета или другог материјала, неко треба да каже шта ту може да се деси. Тога није било. Друштво је било слепо на то.
-Утврђено је да је пожар намерно изазван, да је једном од гостију, приликом напуштања локала,“кликнуло“ да запали локал. Да ли сте у вашим круговима медицинара разговарали о томе како дође човеку „жута минута“, како дође до тога да неко одлучи да некога угрози или да га лиши живота?
-Не нисмо причали о томе. Не знам шта закон каже о томе, а разумео сам да њега нису могли да осуде на већу казну јер он то није хтео да уради, да је изразио жаљење што се то десило.И овде се показало да недовољно знања о пожару може да проузрокује несмотреност која може да угрози друге људе. Недовољно свести о томе да ће паљењем јамболије на зидовима и плафону локала, на путу евакуације, угрозити људе у локалу. Он о томе није размишљао, то није било доступно његовој свести. Он очито није био свестан тога.
-Верујем да би се могли наћи саговорници који би на тему психичког стања особе која изазове угрожавање других људи који би дали више и научних и искуствених елемената или чињеница. Од Вас желим да чујем како ви, као грађанин, примате и реагујете на информацију да је настао пожар и да има жртава. У песми кажете „отишло је низ улицу….“. Мислим да би за наше читаоце али и друге грађане ова Ваша песма могла бити мотив да се и они више ангажују да се спречи могућност настанка оваквих догађаја. Искоментаришите Вашу песму, шта сте рекли и шта сте тиме мислили.
-Изгубљени животи су бесповратни. Ненадокнадиви. Иза згаришта остаје само очај. То је оно што се провлачи при сваком мом сећању на Лаунџ. То је оно што се провлачи кроз стихове песме. Питали сте ме на почетку разговора да ли сам размишљао како би се ја понашао у случају пожара. Не знам. Не знам ни да ли се то може замислити. Мислим да проблем и јесте у томе што ми о томе не размишљамо док се то не деси. Постављамо се као да се то нама неће десити.
-Позоришна представа и ова Ваша песма у мени буде наду да ће наше друштво почети да се озбиљније бави питањима безбедности од пожара. Ја верујем да уметност има важну улогу у освешћивању и просвећивању друштва у свакој области па и области заштите од пожара. Ми смо се као друштво успавали. Надам се да ће људи из света уметници успети да нас пробудите јер они имају посебан дар да најтананије прозре у шта и зашто се дешава. Они на најсажетији и најплодоноснији начин исказују стање у друштву. За конзумирање културе потребна је култура. Ваша песма нису само стихови, то су снажне поруке. Коме шаљете те поруке, на кога желите да утичете?
-Тешко сам то поднео. Јако ме погодило и једноставно сам имао потребу да то саопштим. Ту није било намере да на неког утичем. Оно што сам доживљавао као горчину је чињеница да ће Лаунџ и Контраст завршити у некој прашњавој архиви града. Нисам тада мислио да “Младост у диму” буде предлог обуке за образовање студената. Нисам ни мислио да песма може било чиме да послужи осим сећању. Читав низ година је мировала да би пре неколико месеци пожелео да је ипак обелоданим пред Универзитетом. Ипак је он овде “доживео” тешку трауму. Студенте и факултет повезују врло танане нити. Студент живи са својим факултетом. У складу са својим обавезама
Реално, предлог би морала дати особа из групације предмета која се бави заштитом или бар особа са Универзитета. Верујем да је много особа трагедија у Ланџу погодила.Човек се мора осетити изневереним, пораженим. Универзитет има основне услове да нешто уради, има знање, има простор, има студенте који су ту да науче. И ватрогасци би ту пришли, њима би било лакше када би народ знао шта се дешава. Боље је да као едуковани једни другима помажемо него да због незнања, у паници ради ко шта стигне. То би била обострана корист. Оно што ми је сметало је што нисмо извукли никакву поуку, никакав наук, ни поруке.
-Сада сте сублимирали где су нам моћи и где су нам проблеми. С правом очекујете од универзитетских професора као учених људи да на едукацији студената највише допринесу. То ја очекујем од уметника зато што видим да уметници сажето, кратко, директно, уметнички добро обрађено стављају грађанима на располагање чињенице или своја размишљања. Ми који се бавимо пословима заштите од пожара знамо где су проблеми и како би требало унапредити деловања наших служби, али ја желим да чујем Вас који се бавите сасвим другим послом, да из угла грађанина кажете какве вас мисли окупирају и како Ви оцењујете стање заштите од пожара. Ја више полажем наде у деловање уметника, него у неке државне органе. У току гледања позоришне представе може се много научити и из заштите од пожара али и из много других области. Ту се виде системски и персонални недостаци и проблеми које они производе. Представа подстиче на размишљање како смо организовани, колико верујемо у институције и колико живимо у заблудама. Ова представа својим садржајем може за кратко време обучити грађане шта значи пожар, како се он развија, шири, какво може бити стање по питању дима и топлоте и шта може задесити људе који се нађу у простору где је пожар, шта могу да постигну ватрогасци и како та служба делује, шта и како раде други органи и службе, а највише могу да науче грађани какве реакције људи се могу очекивати, какво понашање и до каквих последица оно може довести. Ту је сјајна глумачка екипа која врло саосећајно прича о трагедијама у Лаунџу и Контрасту, кроз чије речи и покрете доживите страхоте кроз које су пролазили ти млади људи које је пожар угрозио и срџбу коју ми грађани осећамо због тако трагичних догађаја и посрнућа коме смо сведоци. Представа нас едукује како су се ти догађаји и каснији процеси одвијали али и са чим нам се мисли боре. Миа и њени сарадници су се озбиљно ухватили у коштац са изазовом да се народу приближи, дочара шта и како се ту дешавало, остављајући народу да размишља и сам закључује да ли је било пропуста, да ли су се ове трагедије могле избећи и да ли смо после догађаја довољно мудри, храбри и поштени да о томе отворено без увреда и последица причамо. Стихови Ваше песме су ме фасцинирали као и сама чињеница да је неко ту трагичну ноћ описао. Ваши стихови су уметничка хронологија догађаја и осећања.
Младост у диму
Дуж улице Змај Јовине,
Тек на једно место
Црни Ђаво, средином зиме
Ставио свој престо
Ма’нуо је својим мачем
За њим рука с упаљачем
И у вис га Демон диже
Пламен поче све да лиже
У центру центра, испод крова
С’ казаљкама новог дана
Букнула је ватра нова
Тако велика, необуздана
Нису могли, нису стигли
Гутала је простор ватра
Мисао се криком јавља
Да л’ са неба ко посматра
Куљао је дим у мраку
Отимао дечје жеље
Убијао сан о браку
Гасио родитељства весеље
Мала соба, нема места
Дим се збио све у густо
Испод њега пуном младих
Тако бројно,тако пусто
У дну кафића Ђаво седи
Наду више ником неда
Са осмехом преко лица
Победу сад своју гледа
Залуд кола ватрогасних
Залуд зноја, залуд труда
Над Лаунџом надвило се
Црно небо, црна судба
Светлост дана је
к’о по казни стигла
Осам,осам младих душа,
Пут неба је зора дигла
Неки од њих потрчали били,
Сасвим лако као срна
Са тих вежби, из тих клупа,
ПМФ-а и ФТН-а
Да их виде, да их чују
Широм града, преко света,
Хрлила је жеља ђака
Новосадског Универзитета
Цела младост у пламен се сад слила
И сјајни индекс у црно обојила
У трку је нога клекла
Светла будућност низ улицу је потекла
А ови други…,
Ма сад свеједно,
Животног пута звезда лук,
Са индексом ил’ без њега
Гасио је болан мук
Опор мирис кружи градом
Крв у телу помен леди
Вечна туга над Новим Садом
Занавек је остала да лебди
-Песмица је у даху написана. То је трагедија која не може да се заборави. То је ту поред нас. Сада је питање да ли ћемо извући неку поуку из те трагедије. После четири године смо поново имали пожар у угоститељском објекту, дискотеци Контраст, опет смо имали жртве, шест младих људи изгубило живот. То је један велики пораз за друштво, рекао бих.
-Песму сте посветили Новосадском Универзитету поводом трагедије у кафићу Лаунџ, 17. фебруара 2008. године. Шта предлажете Универзитету?
-Да,то су били студенти Факултета техничких наука и Природно математичког факултета и један ученик Средње Електротехничке школе. Да смо сви имали обуку, сигуран сам да би исход био другачији. Јако је важна та свест. Универзитет има и обавезу и могућност да спроводи обуку. Ја од њих то очекујем. Ево за почетак нека обуку организује Универзитет, а после нека се то шири и на средње и основне школе. Универзитет треба да направи план, да се организује једнодневна обука, целодневна, у којој би научили основне ствари о пожару. То треба организовати у сарадњи са ватрогасцима.
-Који резултат треба да да та обука?
-Да науче да препознају шта може да се деси, како они треба да се понашају, да буду спремни, да се не нађу у чуду, да могу пре свега сами себи помоћи а онда и другима око себе а после да могу и ватрогасцима да помогну или бар да им не одмажу. Да науче како се опредељује шта у некој ситуацији треба урадити, да ли отварати прозор, да ли одмах ићи напоље, шта пре урадити и како то урадити. Ватрогасци треба да им покажу како се гаси пожар, како они то раде а шта могу грађани сами да ураде. Треба направити такав вид едукације у коме ће својих пет минута добити медицина и полиција. Универзитет треба да буде едукативни покровитељ обуке.
-Да ли има нешто што Вас нисам питала а желите да кажете?
-Могу само да се понадам наставку контакта и разговора уз придружење одговорних особа за остваривање ове идеје.
Хвала Вам. Дивим се Вашој посвећености и саосећајности коју показујете залажући се за просвећивање и оспособљавање младих људи за безбеднију њихову младост и друштво у целини.
Да се подсетимо, пожар се догодио у ноћи 17.02.2008. године, око 2 сата после поноћи. За изазивање пожара оптужен је Милош Малешев из Новог Сада, осуђен на 12 година затвора. На основу Закона о амнестији, 2012. Године смањена му је казна на 9 година затвора. Сувласници кафеа Тамаш Колар и Срђан Бован осуђени су на по 7 година затвора, а Бојан Кулачанин је осуђен на 2 године због помагања у изазивању пожара. Апелациони суд је за трагедију прогласио одговорном и државу Србију, јер за време рада кафића Лаунџ, који је био регистрован, није урађена ни једна контрола заштите од пожара.
Животе су те ноћи изгубили сестра и брат Мирјана (23) и Милош (19) Пекић, Милена Кулунџић (23) и Бранка Саковић (23) из Новог Сада, Борис Бјекић (23) из Ветерника, Душица Кулаш (23) из Ваљева, Марија Гавранчић (23) из Кикинде и Владан Драговић (27) из Савиног Села. Из кафића у пламену, скоком кроз прозор у поткровљу, упели су да се спасу Маја Миликшић и Александар Антић.
У Змај Јовиној улици испред пасажа где се налазио кафе Лаунџ, постављена је плоча са именима жртава, као спомен обележје и као подсећање и опомена. Породице, пријатељи и грађани, сваке године 17. фебруара, на том месту пале свеће и оставе цвеће. Та улица је увек пуна света, пешачка је то зона, застану, читају, не верују, питају се зашто.
И како Душан у својој песми рече, опор мирис кружи градом, крв у телу помен леди, вечна туга над Новим Садом, за навек је остала да лебди.