Beogradska filharmonija proslavlja 100 godina postojanja
Proslavljenje 100 godina postojanja koje je Beogradska filharmonija uveličala posebno osmišljenim programima tokom cele sezone 2023/24, biće zaokruženo 7. i 9. juna poluscenskim izvođenjem opere „Madam Baterflaj“ u režiji Aleksandra Nikolića. Time će se naš prvi nacionalni orkestar pod rukovodstvom svog aktuelnog šefa-dirigenta Gabrijela Felca pridružiti svetskom obeležavanjeu veka od smrti njenog autora Đakoma Pučinija, jednog od najvećih kompozitora italijanske opere. Pored tumača glavnih uloga, inostranih solista Zarine Abaeve, Hione Kin, Eduarda Aladrena i Mandle Mndebela, učestvovaće i Hor Radio-televizije Srbije, odličan akter i nedavno respektabilno realizovanog omaža „U čast Pučiniju“, koji je, takođe u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, priredila Muzička produkcija RTS-a.
Godinu dana posle veoma zapaženog predstavljanja monumentalnog Nemačkog rekvijema Johanesa Bramsa, a uoči velikih majskih svetovnih i duhovnih praznika, Simfonijski orkestar i hor Radio televizije Srbije, ponovo s uglednim međunarodnim solistima (od kojih je Sonja Šarić, vrhunskom školom savršeno oblikovan i tehnički besprekorno izbrušen, a prirodno raskošno kolorisan, potpuno jedinstven sopran bila i impresivan učesnik oba događaja) ostvarili su pod vođstvom Bojana Suđića još jedan visoki interpretativni poduhvat koji bismo označili i kao najuspešniji i najlepši koncert poslednje aprilske sedmice. Dirigent bogatog iskustva, respektabilnog znanja i širokog žanrovskog spektra, mnogo puta dokazan kao naš, danas najveći tumač složenih vokalno-instrumentalnih dela domaće i svetske, duhovne i svetovne muzičke literature, ali i operskih ostvarenja, ovog puta je pripremio program „U čast Pučiniju“ (1856 – 1924) posvećen omiljenom velikanu italijanske opere povodom veka od smrti, priredivši svim prisutnima, naročito onim brojnim ljubiteljima njegove muzike, zaista posebno veče. Prvi deo ovog jedinstvenog i veoma uspelog omaža, uz podjednak angažman i predanost oba (sve bolja ansambla), južnokorejskog tenora Kvonsua Džona i bugarskog baritona Kirila Manolova sadržao je retko izvođenu Misu („Messa di Gloria“), a drugi numere iz pet odabranih Pučinijevih opera (šest arija, jedan duet i veliku horsku scenu, te simfonijski intermeco), potvrđujući u oba programska segmenta da je ljudski glas i jedan od najlepših instrumenata. Suveren u oba žanra, Suđić je jasnim pokretima i podsticajnim i blagovremenim naznakama za precizne solističke instrumentalne i vokalne nastupe, sjajno vodio i razvijao dramaturgiju celokupne interpretacije, kako cikličnog misnog ostvarenja, tako i operskih odlomaka. S istim ciljem koristio je i pojedina agogička istupanja od osnovnih tempa, u širokom luku ostvarujući bogato nijansiranu, izražajnu i efektnu dinamiku.
Ako je, sudeći po porodičnoj praksi crkvenih profesionalnih muzičara i sam bio „dete crkve“, ali od rane mladosti i s jasno izraženom ambicijom da postane operski stvaralac, razumljivo je što je i najvažniji opus kompozitorovih mladih godina (diplomski rad) posvećen duhovnoj, ali operskom muzikom nadahnutoj muzici. „Misa slave“, delo 19-godišnjeg autora (praizvedeno 1880), dobilo je u našim, predanim zajedničkim radom objedinjenim ansamblima posvećeno i usredsređeno izvođenje, kom je mešoviti hor (s kojim već neko vreme vredno radi Hadži Jakov Milutinović), često nalik verdijevim horovima, podjednako dobar i u nezaustavljivom i strastvenom predavanju, ali i u razumljivom izgovoru (čak i u fugatima) i prefinjenom vokalnom senčenju dao puno boja, a svi zajedno, u osvetljavanju njegovog direktnog i otvorenog operskog stila prikazali snažnu vitalnost i puno sofisticiranih muzičkih rešenja. Vredan doprinos pružio je odlično pripremljen, upravo „doteran“ orkestar, već od svetlog nežnog uvoda gudača u Kirie eleison (kompaktnih i u „olujnim“, moćno tremoliranim nastupima u Credu), a naročito u solistički upletenim i u celokupno zvučno tkivo „prisno“ interpoliranim solističkim partijama drvenih duvačkih instrumenata (počev od prvog, i u svim ostalim delovima), ali i vedrim svečanim fanfarama u centralnom, najopsežnijem stavu Gloria. Izvanedni solisti, južnokorejski tenor Kvonsu Džon, jasno „grlenog“ glasa i neobične ekspresivnosti (dramatične u „Gracias agimus Tibi“, bolne u „Et incarnatus est“) i beogradskoj publici već poznat moćni bariton Kirila Manolova, gosta iz Bugarske (Crucifixus i Benedictus), ujedinjenog dejstva u jednostavnom, završnom Agnus Dei, dopunili su i zaokružili utisak o vitalnosti i Pučinijevom inspirativnom prenošenju bogate italijanske vokalne tradicije, koju će kasnije uneti i u svoje potonje opere od Edgara i Le Vili do Manon Lesko i Sestre Anđelike.
U drugom delu večeri s odabranim numerama iz Pučinijevih opera, u potpunom razumevanju dirigenta Bojana Suđića i očiglednom zadovoljstvu muziciranja Simfonijskog orkestra i ženskog, a potom i Hora Radio televizije Srbije, najpre je do potpunog izražaja došao podjednako topao, senzibilan, ali i dinamičan i veoma nosiv, pa i prodoran i vrlo fleksibilan sopranski glas i pevački dar Sonje Šarić. Njen smisao za uverljivu karakterizaciju likova najpre je iskazan u savršeno mirno otpevanoj ariji Mimi iz Boema, da bi joj se u čuvenom raspevanom duetu sa slikarom Rodolfom pridružio u punoj lepoti svog lirskog tenora, gost iz Južne Koreje, Kvonsu Džon. Potresnom arijom Čo-Čo-San iz Madam Baterflaj izvedenom s puno duševnog nemira, strepnje i nestrpljivog iščekivanja („Jednog lepog dana“), a zatim i proosećanom molitvom Toske – njenom čuvenom posvetom umetnosti i ljubavi, Sonja Šarić je zaokružila svoj omaž najomiljenijem predstavniku operskog verizma. Kvonsu Džon mu je posvetio pored verovatno najpopularnije Pučinijeve arije uopšte, „I zvezde su sjale“ Marija Kavaradosija, iz istoimene opere, potom i do pobedničkih visina briljantno donet iskaz Kalafa („Niko ne spava“) iz opere Turandot. Završni obol Pučiniju i celom koncertu dali su zajedno Kiril Manolov, kao baron Skarpija, koji se svojim upečatljivim baritonom patetično pridružio maestetičnoj molitvi naroda u crkvi Svetog Andreje u Rimu („Te Deum“), oličenog u predstavljanju maestralnog Hora i Simfonijskog orkestra RTS-a, kao kulminaciji prvog čina Toske, najsnažnije kompozitorove muzičke drame. Višeminutne ovacije u prepunoj velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine bile su u nedvosmislenom skladu s intenzitetom doživljaja oduševljene publike, ali i maksimalnim angažmanom svih brojnih učesnika ovog izuzetnog događaja.
Marija Adamov
foto: Beogradska filharmonija