Београдска филхармонија прославља 100 година постојања

Прослављење 100 година постојања које је Београдска филхармонија увеличала посебно осмишљеним програмима током целе сезоне 2023/24, биће заокружено 7. и 9. јуна полусценским извођењем опере „Мадам Батерфлај“ у режији Александра Николића. Тиме ће се наш први национални оркестар под руководством свог актуелног шефа-диригента Габријела Фелца придружити светском обележавањеу века од смрти њеног аутора Ђакома Пучинија, једног од највећих композитора италијанске опере. Поред тумача главних улога, иностраних солиста Зарине Абаеве, Хионе Кин, Едуарда Аладрена и Мандле Мндебела, учествоваће и Хор Радио-телевизије Србије, одличан актер и недавно респектабилно реализованог омажа „У част Пучинију“, који је, такође у Великој дворани Коларчеве задужбине, приредила Музичка продукција РТС-а.    

Годину дана после веома запаженог представљања монументалног Немачког реквијема Јоханеса Брамса, а уочи великих мајских световних и духовних  празника, Симфонијски оркестар и хор Радио телевизије Србије, поново с угледним међународним солистима (од којих је Соња Шарић, врхунском школом савршено обликован и технички беспрекорно избрушен, а природно  раскошно колорисан, потпуно јединствен сопран била и импресиван учесник оба догађаја) остварили су под вођством Бојана Суђића још један високи интерпретативни подухват који бисмо означили и као најуспешнији и најлепши концерт последње априлске седмице. Диригент богатог искуства, респектабилног знања и широког жанровског спектра, много пута доказан као наш, данас највећи тумач сложених вокално-инструменталних дела домаће и светске, духовне и световне музичке литературе, али и оперских остварења, овог пута је припремио програм „У част Пучинију“ (1856 – 1924) посвећен омиљеном великану италијанске опере поводом века од смрти, приредивши свим присутнима, нарочито оним бројним љубитељима његове музике, заиста посебно вече. Први део овог јединственог и веома успелог омажа, уз подједнак ангажман и преданост оба (све боља ансамбла),  јужнокорејског тенора Квонсуа Џона и бугарског баритона Кирила Манолова садржао је ретко извођену Мису („Мessa di Gloria“), a други нумере из пет одабраних Пучинијевих опера (шест арија, један дует и велику хорску сцену, тe симфонијски интермецо), потврђујући у оба програмска сегмента да је људски глас и један од најлепших инструмената. Суверен у оба жанра, Суђић је јасним покретима и подстицајним и благовременим назнакама за прецизне солистичке инструменталне и вокалне наступе, сјајно водио и развијао драматургију целокупне интерпретације, како цикличног мисног остварења, тако и оперских одломака. С истим циљем користио је и поједина агогичка иступања од основних темпа, у широком луку остварујући богато нијансирану, изражајну и ефектну динамику.

Ако је, судећи по породичној пракси црквених професионалних музичара и сам био „дете цркве“, али од ране младости и с јасно израженом амбицијом да постане оперски стваралац, разумљиво је  што је и најважнији опус композиторових младих година (дипломски рад) посвећен духовној, али оперском музиком надахнутој музици. „Миса славе“, дело 19-годишњег аутора (праизведено 1880), добило је у нашим, преданим заједничким радом обједињеним ансамблима посвећено и усредсређено извођење, ком је мешовити хор (с којим већ неко време  вредно ради Хаџи Јаков Милутиновић), често налик вердијевим хоровима, подједнако добар и у незаустављивом и страственом предавању, али и у разумљивом изговору (чак и у фугатима) и префињеном вокалном сенчењу дао пуно боја, а сви заједно, у осветљавању његовог директног и отвореног оперског стила приказали снажну виталност и пуно софистицираних музичких решења. Вредан допринос пружио је одлично припремљен, управо „дотеран“ оркестар, већ од светлог нежног увода гудача у Kirie eleison (компактних и у „олујним“, моћно тремолираним наступима у Credu), а нарочито у солистички уплетеним и у целокупно звучно ткиво „присно“ интерполираним солистичким партијама дрвених дувачких инструмената (почев од првог, и у свим осталим деловима), али и ведрим свечаним фанфарама у централном, најопсежнијем ставу Gloria. Изванедни солисти, јужнокорејски тенор Квонсу Џон, јасно „грленог“ гласа и необичне експресивности (драматичне у „Gracias agimus Tibi“, болне у „Et incarnatus est“) и београдској публици већ познат моћни баритон Кирила Манолова, госта из Бугарске (Crucifixus и Benedictus), уједињеног дејства у једноставном, завршном Agnus Dei,  допунили су и заокружили утисак о виталности и Пучинијевом инспиративном преношењу богате италијанске вокалне традиције, коју ће касније унети и у своје потоње опере од Едгара и Ле Вили до Манон Леско и Сестре Анђелике.

У другом делу вечери с одабраним нумерама из Пучинијевих опера, у потпуном разумевању диригента Бојана Суђића и очигледном задовољству музицирања Симфонијског оркестра и женског, а потом и Хора Радио телевизије Србије, најпре је до потпуног изражаја дошао подједнако топао, сензибилан, али и динамичан и веома носив, па и продоран и врло флексибилан сопрански глас и певачки дар Соње Шарић. Њен смисао за уверљиву карактеризацију ликова најпре је исказан у савршено мирно отпеваној арији Мими из Боема, да би јој се у чувеном распеваном дуету са сликаром Родолфом придружио у пуној лепоти свог лирског тенора, гост из Јужне Кореје, Квонсу Џон. Потресном аријом Чо-Чо-Сан из Мадам Батерфлај изведеном с пуно душевног немира, стрепње и нестрпљивог ишчекивања („Једног лепог дана“), а затим и проосећаном молитвом Тоске – њеном чувеном посветом уметности и љубави, Соња Шарић је заокружила свој омаж најомиљенијем представнику оперског веризма. Квонсу Џон му је посветио поред вероватно најпопуларније Пучинијеве арије уопште, „И звезде су сјале“ Марија Каварадосија, из истоимене опере, потом и до победничких висина бриљантно донет исказ Калафа („Нико не спава“) из опере Турандот. Завршни обол Пучинију и целом концерту дали су заједно Кирил Манолов, као барон Скарпија, који се својим упечатљивим баритоном патетично придружио маестетичној молитви народа у цркви Светог Андреје у Риму („Te Deum“), оличеног у представљању маестралног Хора и Симфонијског оркестра РТС-а, као кулминацији првог чина Тоске, најснажније композиторове музичке драме. Вишеминутне овације у препуној великој дворани Коларчеве задужбине биле су у недвосмисленом складу с интензитетом доживљаја одушевљене публике, али и максималним ангажманом свих бројних учесника овог изузетног догађаја.

Марија Адамов    

фото: Београдска филхармонија