Zapostavljeno ruralno područje!
U Srbiji ima 4.700 naseljenih mesta, a nestaje svako četvrto. U 86 odsto njih opada broj stanovnika. Sela smo i sami ugasili jer po Ustavu ne postoji ni jedno! Zračak nade ka boljitku vidi se u akciji ,,500 zadruga u 500 sela”. Za godinu i po dana osnovano 95 malih, zadružnih preduzeća. Osnovano više od 500 novih zadruga
Najkraći put do uništenja jedne zemlje je, izumiranjem sela i uništavanjem agrara. Srbija se sad nalazi na tom putu. Puno se govori o selu. Ali po Ustavu, u Srbiji nepostoji ni jedno selo! Dakle, prvi korak ka uništavanju učinili smo sami, jer smo sela izbacili iz Ustava. U njemu piše da su sve su to naseljena mesta, a ima ih oko 4.700!? Od tog broja 1.200, ili svako četvrto selo je u fazi nestajanja. Jer, u 1.034 ima manje od po 100 žitelja, a u 550 ima manje od po 50 stanovnika. U zemlji ima manje od sedam miliona stanovnika, a više od polovine živi u naseljenim mestima, odnosno selima koja nestaju! Jer, u 86 odsto naseljenih mesta opada broj stanovnika. Srpsko selo karakteriše i nešto starije stanovništvo (43,6 godina) nego što je ono u gradu (41,3). Zračak nade za opstanak nekadašnjih sela i ostanak u njima vidi se u akciji ,,500 zadruga u 500 sela”.
Sumorna je slika srpskog sela, posebno brdsko planinskih područja. Jer, u selima nema ko da radi, a u gradovima nema šta da se radi. Seljak ne služi samo da bi proizvodio hranu, on je čovek koji treba da ima i dostojan život! Srbija se nalazi među demografski i najstarijim zemljama u Evropi. Jer, godišnje umre oko 102.000 žitelja, a rodi se manje od 65.000 što je na nivou Prvog svetskog rata. A, sela su nekada bila glavna baza za rađanje dece. Dakle, samo na osnovu mortaliteta nestane po jedna varoš kao što je Bačka Palanka ili Negotin. Trend smanjenja stanovništva nastaviće se i do 2050. godine, kada će Srbija imati manje od šest miliona stanovnika. Po tome će se vratiti na nivo od 100 godina unazad. Poslednjih godina u svet godišnje sa kartom u jednom pravcu ode oko 60.000 mladih i školovanih. To su sve poražavajući podaci i ako se tako nastavi, već za pola veka bićemo manjina u sopstvenoj državi. Ljudi se sve više sele u gradove gde jedva preživljavaju, a nisu stambeno obezbeđeni i zato se sve ređe odlučuju za potomstvo. Tako danas u Srbiji ima više od 260.000 momaka i 100.000 devojaka koji su zašli u petu deceniju, a da nisu zasnovali porodice.
Razloge zašto nestaju sela u Srbiji, pa ona ima i sve manje stanovnika, treba tražiti u decenijama iza nas kada je zapostavljano selo. Najbolji dokaz je da 500 sela nema asfaltni put ni vezu sa svetom, u 1.000 sela nema ni prodavnice. U njima se nalazi 50.000 kuća bez vlasnika i još 150.000 njih u kojima trenutno niko ne živi. U 2.000 sela nema pošte, u 230 njih ni osnovne škole, 2.760 sela nema vrtića, u dve trećine njih nema ni ambulante… Dakle, u Srbiji nisu zapostavljena samo sela, nego celo njeno ruralno područje. I dok nam nestaju i propadaju sela istovremeno propada i kapital od 1,5 milijardi dolara koji smo utrošili za školovanje nezaposlene poljoprivredne stručnjake koji je pre godinu i po dana bilo 32.000. Od toga oko 5.500 veterinara i agronoma.
Da društvo zna šta će sa selom, imalo bi valjanu, realnu strategiju, odnosno akcioni plan. U strategijama su bili i sad se nalaze netačni, nerealni i neostvarivi programi i želje. To je pokazala njihova realizacija. Za poslednje tri decenije rast agrarne proizvodnje u Srbiji je samo 0,45 odsto! Umesto planiranog fizičkog rasta agrarne proizvodnje od devet ili bar 6,1 odsto u 2015. godini imali smo pad od osam odsto, pa u 2016. godini toliki rast, zatim u 2017. godini kada je suša nanela štete od 1,5 milijardi dolara pad od 11 odsto i – prema podacima RZS u 2018. godini rast od 15,7 osto. Rast je bio zahvaljujući Bogu i proizvodnji kukuruza od blizu sedam miliona tona i pšenici od oko tri miliona tona. I te proizvode ćemo izvoziti i hvaliti se sa tim potezima. Istovremeno ćemo uvoziti žive tovljenike, njih oko 400.000 komada godišnje, i blizu 38.000 tona mesa najlošijeg kvaliteta će dolaziti iz uvoza za narod u Srbiji. To bi sve trebalo da budu obrnuti procesi, da se kukuruz potroši ovde, pa da se izvoze artikli iz viših faza prerade.
Na 4,1 miliona hektara poljoprivrednih površina vrednost proizvodnje je oko 1.000 dolara po hektaru. U Danskoj je to 14.000, Holandiji 17.000 evra. Proizvodimo manje od 400.000 tona svih vrsta mesa, trošimo po stanovniku manje od 30 kilograma godišnje. Pre dve decenije proizvodili smo 650.000 i trošili po stanovniku 65 kilograma. Da bi se vratili u tu prošlost kada smo izvozili godišnje 54.500 tona ,,bebi bifa” potrebna je nova agrarna i socijalna reforma. Jer, u 2015. godini smo izvezli samo 315 tona ,,bebi bifa”, godinu dana kasnije 415 tona, u 2017. godini 480 tona, a u 2018. godini tek nešto više od 300 tona,,bebi bifa’’. Te godine smo poklali gotovo svu junad u zemlji (bilo ih je oko 12.000) i hvalimo se sa izvozom gotovo 5.000 tona junećeg i goveđeg mesa u Tursku. Kad ćemo u Kinu obećanih 500.000 tona, kada je godišnja proizvodnja tog mesa samo 75.000 tona? I sad se hvalimo sa izvozom svinjskog mesa u Kinu. Ali, proizvodnja svinja je najmanja od 1955. godine, u oborima se nalazi samo 2,77 miliona svinja i to prema podacima Republičkog zavoda za statistiku. Pre samo dve i po decenije u Srbiji je bilo 5,5 miliona svinja. Dakle, treba ih prvo utoviti pa onda obećavati prodaju! Prodati mogu i komercijalisti, nije to posao za ministra da bude trgovac.
,A, gde je Srbija nekad bila u proizvodnji ovog mesa i stoke, najbolje govore činjenice da smo po broju grla bili ispred SAD. U Državopisu Srbije, sveska 4, obrađen je popis kućevne stoke u Srbiji iz 1866. Srbija je tada bila naprednija nego danas, jer je spadala u grupu od dvadesetak zemalja koje su uopšte imale državnu statistiku, a sve da bi se njeno ljudstvo i stoka i ostala ekonomija što više i brže razvijale i množile.
U Srbiji je još uvek vladala „grabežna privreda“ jer se trošila „otčevina od praotaca u gustim šumama nasleđena“. Posledice ovog divljeg zapada bile su katastrofalne u pogledu smanjivanja površina pod šumama, siromašenja kvaliteta zemljišta i drastičnog pada broja svinja, a kojima je finansiran ustanak protiv Turaka i izbavljenje iz viševekovnog ropstva.
Broj stanovnika Srbije je između 1859. i 1866. povećan sa 1.083 hiljada na 1.216 hiljada (18.887 godišnje, pola od sadašnje dinamike smanjivanja), a broj svinja smanjen je sa 1.774 hiljada na 1.291 hiljada, te je broj svinja na 1000 stanovnika smanjen sa 1.637 na 1.061.
Ipak, i pri ovom drastičnom smanjenju odnosa svinje-ljudi Srbija je bila ispred Sjedinjenih Američkih Država kao ubedljivo svinjarski najrazvijenija zemlja.
Do pokretanja akcije ,,500 zadruga u 500 sela“ Srbija je bila zemlja u kojoj se godišnje gasilo po 100 zadruga, a do avgusta 2019. godine osnovano je 500 novih. Za godinu i po dana za 95 zadruga dodeljeno je blizu milijarda dinara bespovratnog novca. To znači da će biti otvoreno 95 malih, zadružnih preduzeća. U 2019. godini za 60 starih, novih zadruga biće podeljeno 667 milina dinara bespovratnog novca! Sve to će značiti da je pružena pomoć za više od 6.20 gazdintava u Srbiji. Cilj je da se pomogne nerazvijenim krajevima i sitnim proizvođačima čije njive imaju prosek od oko 2,5 hektara. Oni moraju da se udruže i zajednički da nastupaju. Ukoliko se neudruže, ne da će propasti, nego će nestati! Pored toga želja je da se zaustavi iseljavanje iz sela i da se u njima pokrenu mali prerađivački pogoni… To značajno pomaže i ujednačavanju regionalnog razvoja u Srbiji. Za sada je na ovaj način uz bezpovratnu pomoć države zadrugama, prvi put posle posle sedam decenija, obezbeđena bolja životna egzistencija za 4.600 gazdinstava do kraja 2018. godine.