SAOPŠTENJE: PRILOG JAVNOJ RASPRAVI O NACRTU MEDIJSKE STRATEGIJE
Društvo novinara Vojvodine smatra da je predlog Nacrta medijske strategije u ključnim stvarima izraz nastojanja , rekli bismo, jedne interesne grupe, pa ga stoga ne može podržati.
Tvrdimo da sastav Radne grupe za izradu predloga iz redova novinarskih i medijskih udruženja ne reprezentuje većinski deo srpske novinarske i medijske scene. Radni sastanci na kojima su učestvovali predstavnici drugih udruženja, među njima i Društva novinara Vojvodine,iskorišteni su samo kao pokriće za tobožnju demokratsku proceduru, a ni jedan naš predlog nije ugrađen u tekst koji se nalazi u javnoj raspravi.
Posebno nas fascinira licimerje onih članova radne grupe koji su pisali i prethodnu, pokazalo se neuspešnu Strategiju, i koji su suštinski doprinele lošem stanju u srpskom medijskom sistemu. Njihovo nastojanje da se ponovo nametnu kao jedina mera i jedini autoritet – u najmanju ruku je drsko.
Krijući se providno iza „civilnog društva“,kao i majorizacije njihovog Saveta za štampu, oni hoće da preuzmu kontrolu prvenstveno nad novcem poreskih obveznika koji država opredeljuje za sufinansirenja projekata proizvodnje medijskih sadržaja. Uz to, nastoje da prisvoje uticaj na uređivačke politike za njih interesantnih medija. Otišli su toliko daleko da čak predlažu derogaciju zakonom definisanih prava i ovlašćenja Nacionalnih saveta nacionalnih zajednica u oblasti informisanja na manjinskim jezicima.
Podrazumevajući mantru o istiskivanju države iz sfere javnog informisanja sebi pripisuju ekskluzivitet nezavisnosti , objektivnosti i kompetencije.
A mi smo do sada stekli uverenje da su nezavisni samo od nacionalnih i interesa građana. Kada je reč o njihovim posebnim interesima, kod nekih „civilnih“ udruženja i interasa zagraničnih finansijera, situacija je posve drugačija.
Argument za takvu ocenu vidimo i u mnogim manjkavostima teksta koji je osnova javne rasprave.
Tako im je mnogo važnija privatizacija „Tanjuga“, „Politike“ i „Večernjih novosti“ od činjenice da su ovo mediji od nacionalnog i kulturološkog značaja.
Osim uticaja na njihove uređivačke politike, ne zanima ih ni funkcionalno unapređenje izuzetno važnog sistema javnih servisa. Čak prećutkuju ili minimizuju napredak u ovoj oblasti. Posebno kada je reč o pokrajinskom javnom servisu Radio Televiziji Vojvodine. Gde su bili oni i njihovi politički mentori od razaranja zgrade RTV-a u NATO agresiji do danas – bezmalo dve decenije. Nismo ih čuli da se ozbiljno zalažu da se kolegama u ovoj kući obezbede normalni uslovi za rad. A sada smo svedoci da se ipak neko setio da na ruševinama stare izgradi novu zgradu i da je opremi najsavremenijom tehnologijom.
Oni neće ni da čuju za osnivanje lokalnih i regionalnih javnih servisa u bilo kom modalitetu, iako je to praksa u demokratskim zemljama koje su im tobože uzor.
Nije im važno ni sistemsko prevazilaženje problema koje nameće digitalizacija.
Govore o medijskoj pismenosti bez definisanja obima i sadržine ovog pojma. O tome ni u svetu nema saglasnosti, jer razna eufemistička određenja izbegavaju da problem definišu pravim imenom, a to je : osposobljavanje primalaca medijskih poruka da prepoznaju šta je propaganda i manipulacija, a šta nije.
Pominju „tabloidizaciju“ medija, a ne nude rešenja zaštite javnog morala i tradicionalnih vrednosti.
Ovo je samo nekoliko detalja koji obrazlažu naš stav da ovakav tekst Medijske strategije u celini ne možemo da podržimo.
Ono što podržavamo jesu rešenja koja su navedena u izdvojenim mišljenjima kolega Nina Brajevića i Dragane Čabarkape, kao i deo teksta koji se odnosi na zaštitu socijalnih i sindikalnih prava zaposlenih u medijima.
piše: Petar Kočić, predsednik Društva novinara Vojvodine