САОПШТЕЊЕ: ПРИЛОГ ЈАВНОЈ РАСПРАВИ О НАЦРТУ МЕДИЈСКЕ СТРАТЕГИЈЕ
Друштво новинара Војводине сматра да је предлог Нацрта медијске стратегије у кључним стварима израз настојања , рекли бисмо, једне интересне групе, па га стога не може подржати.
Тврдимо да састав Радне групе за израду предлога из редова новинарских и медијских удружења не репрезентује већински део српске новинарске и медијске сцене. Радни састанци на којима су учествовали представници других удружења, међу њима и Друштва новинара Војводине,искориштени су само као покриће за тобожњу демократску процедуру, а ни један наш предлог није уграђен у текст који се налази у јавној расправи.
Посебно нас фасцинира лицимерје оних чланова радне групе који су писали и претходну, показало се неуспешну Стратегију, и који су суштински допринеле лошем стању у српском медијском систему. Њихово настојање да се поново наметну као једина мера и једини ауторитет – у најмању руку је дрско.
Кријући се провидно иза „цивилног друштва“,као и мајоризације њиховог Савета за штампу, они хоће да преузму контролу првенствено над новцем пореских обвезника који држава опредељује за суфинансирења пројеката производње медијских садржаја. Уз то, настоје да присвоје утицај на уређивачке политике за њих интересантних медија. Отишли су толико далеко да чак предлажу дерогацију законом дефинисаних права и овлашћења Националних савета националних заједница у области информисања на мањинским језицима.
Подразумевајући мантру о истискивању државе из сфере јавног информисања себи приписују ексклузивитет независности , објективности и компетенције.
А ми смо до сада стекли уверење да су независни само од националних и интереса грађана. Када је реч о њиховим посебним интересима, код неких „цивилних“ удружења и интераса заграничних финансијера, ситуација је посве другачија.
Аргумент за такву оцену видимо и у многим мањкавостима текста који је основа јавне расправе.
Тако им је много важнија приватизација „Тањуга“, „Политике“ и „Вечерњих новости“ од чињенице да су ово медији од националног и културолошког значаја.
Осим утицаја на њихове уређивачке политике, не занима их ни функционално унапређење изузетно важног система јавних сервиса. Чак прећуткују или минимизују напредак у овој области. Посебно када је реч о покрајинском јавном сервису Радио Телевизији Војводине. Где су били они и њихови политички ментори од разарања зграде РТВ-а у НАТО агресији до данас – безмало две деценије. Нисмо их чули да се озбиљно залажу да се колегама у овој кући обезбеде нормални услови за рад. А сада смо сведоци да се ипак неко сетио да на рушевинама старе изгради нову зграду и да је опреми најсавременијом технологијом.
Они неће ни да чују за оснивање локалних и регионалних јавних сервиса у било ком модалитету, иако је то пракса у демократским земљама које су им тобоже узор.
Није им важно ни системско превазилажење проблема које намеће дигитализација.
Говоре о медијској писмености без дефинисања обима и садржине овог појма. О томе ни у свету нема сагласности, јер разна еуфемистичка одређења избегавају да проблем дефинишу правим именом, а то је : оспособљавање прималаца медијских порука да препознају шта је пропаганда и манипулација, а шта није.
Помињу „таблоидизацију“ медија, а не нуде решења заштите јавног морала и традиционалних вредности.
Ово је само неколико детаља који образлажу наш став да овакав текст Медијске стратегије у целини не можемо да подржимо.
Оно што подржавамо јесу решења која су наведена у издвојеним мишљењима колега Нина Брајевића и Драгане Чабаркапе, као и део текста који се односи на заштиту социјалних и синдикалних права запослених у медијима.
пише: Петар Кочић, председник Друштва новинара Војводине