PERO JAČE OD PUŠKE – Dušan Šijački

Dušan Šijački, legenda našeg novinarstva,  šest decenija nakon smrti  vratio se u svoj rodni Futog. Ispred KIC-a „Mladost“, u centru sela, 19.10.2018.  na svečan način mu je otkrivena spomen bista, rad vajara dr Vladimira Jokanovića.

Govor  Borivoja Mirosavljevića prilikom otkrivanja spomenika Dušanu Šijačkom u Futogu:

„Vodeći srpski list „Politika“ je pre šest decenija, 11. avgusta 1958. godine, objavio kratku, skromnu čitulju kojom je tadašnja jugoslovenska javnost obaveštena o smrti i sahrani Dušana Šijačkog, doajena našeg novinarstva, „naročito zapaženog zbog svog rada na uvođenju ilustrovane hronike u dnevnoj štampi“. Od tada, gotovo pola veka ime rođenog Futožanina Dušana Šijačkog nigde nije pomenuto, sve dok mu krajem 2006. godine,  u Matici srpskoj i KIC-u u Futogu, nije promovisana knjiga FUTOG – MOJE BAČKO SELO POD FRUŠKOM GOROM. Bilo je to pravo vaskrsnuće legende našeg novinarstva, za koju su prvi put čuli ne samo njegovi Futožani nego i kolege, novinari posleratnih generacija. Obelodanjena je i njegova biografija koju je s velikim trudom uobličio istoričar Ilija Petrović.

Životna priča Dušana Šijačkog počinje 11. marta 1882. godine, kada se rodio u Starom Futogu, kao jedan od četvoro sinova, u kući  krojača Milana Šijačkog, u delu sela koji je tada nosio ime, a i danas se zove Š i j a č k a. Siromašni seoski šnajder nije mogao da trpi tadašnju mađarizaciju, pa se s porodicom odselio u Beograd gde je uspeo da školuje sve sinove: Gavrilo je postao sveštenik, Kosta čuveni arhitekta, Stevan još čuveniji kompozitor, a četvrti Dušan- vrsni novinar. Futoška porodica sjajnih intelektualaca, o kojoj  čak ni  rođeni Futožani dugo nisu imali pojma!

Dušan Šijački je celog života nosio posledice dečje paralize, ali mu to nije smetalo da se, i pored otežanog hodanja, među prvima, prijavi kao dobrovoljac u Balkanskim ratovima. Umesto puškom, borio se još efikasnije – novinarskim perom! Možda smo ovom  konstatacijom dali i najvažniju ocenu novinarskog rada veterana našeg žurnalizma, ali je potrebno istaći i niz posebnih vrednosti njegovog plodnog, raznovrsnog stvaralaštva.

U agoniji Prvog svetskog rata, nakon albanske golgote kroz koju je prošla srpska vojska, Šijački je uvek bio uz Vrhovnu komandu, iz koje je poslat kao ratni izveštač, za dopisnika iz Londona, Pariza, Njujorka, Ženeve…Izdavao je ilustrovani list „Balkanski rat“ (prvi tabloid u svetskoj štampi!), u kojem je kao saradnike okupio niz slavnih imena naše književnosti: Branislava Nušića, Iva Ćipika, Stevana Sremca, Boru Stankovića, Janka Veselinovića, Aleksu Šantića i niz drugih. Sve vreme je bio uz kralja i otadžbinu, pa je i u novostvorenoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca važio kao priznati čelnik novinara, najpre kao prvi predsednik Jugoslovenskog udruženja novinara, a potom i kao direktor Pres biroa Vrhovne komande. Osim novinarstvom, bavio se književnošću i istorijskim istraživanjima kao član Akademskog društva za međunarodnu istoriju u Parizu. Drugi svetski rat je proživeo u izolaciji u Beogradu, a nakon rata je ta izolacija nastavljana jer je aktuelna vlast imala prema njemu veliko nepoverenje zbog  sina  Milana, koji je izbegao u inostranstvo kao visoki četnički ideolog. Nekad ugledni novinar, skrajnut je iz društvenog života, jer je pre rata bio autor popularnih knjiga o kralju Petru Karađorđeviću, Nikoli Pašiću i drugim srpskim velikanima u vreme monarhije.

Pošto mu je sva imovina oduzeta, Dušan Šijački je sirotinjski živeo u iznajmljenoj vešernici na Voždovcu. Bio je pod prismotrom i kada je dolazio u posetu svom rodnom Futogu i  najvernijim prijateljima, kao što je bio učitelj Stevan Bošnjak. Šetao je dugo pored Dunava, čitao knjige i razgovarao sa starim Futožanima. Donosio je, a kasnije se saznalo da je i ostavio u svom rodnom selu, rukopis knjige „Moje  bačko selo pod Fruškom gorom“. Vaspitačica Zagorka Samardžić i Mila Đorgina Mudrinić su kao deca krišom čitale rukopis  anatemisanog autora i sačuvale do objavljivanja knjige 2006. godine. Tek tada je naša javnost saznala istinu o Dušanu Šijačkom, jednoj od najsvetlijih ličnosti u našoj kulturi, iznedrenoj u Futogu.

Profesor dr Čedomir Popov, akademik, istoričar i predsednik Matice srpske, između ostalog, rekao je na promociji knjige „Futog- moje bačko selo pod Fruškom gorom“:

„ Ova knjiga predstavlja, u neku ruku, malo otkrovenje karakteristično za čitavo područje Vojvodine, za srpski narod u Vojvodini i njegovu borbu za nacionalno održavanje. Deviza sa kojom se živelo u Futogu je ona ista deviza, možda je niste čuli, koju je izgovorio Svetozar Miletić negde šezdesetih godina 19. veka. Rekao je: „ako se izgubi demokratija, ona se u nekoj promeni režima može i vratiti. Ako se izgubi društveni položaj- može se popraviti, ali ako se izgubi narodnost- ne vraća se nikad“. Futožani su se držali toga.

Šta nam, u stvari, znači knjiga Dušana Šijačkog?

„Veoma je srećna okolnost što su se na istom poslu sreli Dušan Šijački i Bora Mirosavljević, koji je svojim sjajnim fotografijama doprineo da  dobijemo veoma lepu fotomonografiju, apoteozu selu Futogu. To je idilična slika koja postoji samo  u dečjoj mašti, realizacija arhaičnog, prastarog, za zemlju vezanog načina života. To je, dakle, knjiga velikih zanosa. To su krasni memoarski pasaži. Iznad svega, to je knjiga čiste, neprolazne, strasne ljubavi, prepuna mirisa koji više nikada savremeni čovek neće moći da oseti.“

Malo Futožana zna istinu o nastanku njihovog Mačkovog spruda, omiljenog peščanog ostrava na Dunavu. To su saznali samo oni koji su pročitali  priču o tome u sjajnoj knjizi Dušana Šijačkog u kojoj on opisuje stotinu futoških vodenica na Dunavu i tragičnu sudbinu vodeničara, koga su zvali Mačak. Veliko nevreme je uzburkalo Dunav, pa su snažni talasi, uz pomoć vetra, otrgnuli Mačkovu vodenicu sa priveza i poneli je prevrnutu ka sredini reke. Nasukala se na sred Dunava, pa  je potom godinama pesak zatrpavao i nad njom stvorio sadašnje peščano ostrvo, stecište kupača, pecaroša, ljubavnika i avanturista. Mnogo godina je prošlo i neizmerne količine vode su protekle Dunavom, dok nam Dušan Šijački, velikan našeg novinarstva, nije ispričao istinu o Mačkovom sprudu.

Isto tako, proteklo je mnogo godina dok ovom slavnom, neopravdano zaboravljenom, Futožaninu nije priređen vaskrs koji ga, evo, danas, najzad, za sva vremena, vraća u njegov rodni kraj, njegovu Šijačku, Čajiru, Krnđelu, Šimandru i druge delove Futoga, koje je znalački i s neizmernom ljubavlju opisao za sva vremena.

Posle knjige, ovenčane laskavim ocenama, Futožani su jednoj ulici u selu dali ime Dušana Šijačkog, a naš istaknuti umetnik doktor Vladimir Jokanović je izvajao poprsje  velikog, a zaboravljenog Futožanina. Društvo novinara Vojvodine je  održalo je Futogu Simpozijum o životu i delu Dušana Šijačkog, priredilo izložbu o „zaboravljenoj“ braći Šijački, potom je ustanovilo specijalnu novinarsku nagradu koja nosi ime „Povelja Dušan Šijački“ i  pobrinulo se  da se izrađena bista odmah izlije u bronzi. Ali, evo, trebalo je da prođe, nažalost, čitava decenija da bi bista Dušana Šijačkog našla svoje zasluženo mesto u srcu Futoga i Futožana. Nadamo se – zauvek!

To je sada, svakako,  značajan doprinos i programu predstojeće Proslave obeležavanja 100. godišnjice prisajedinjenja Vojvodine matici Srbiji, kojem je i Dušan Šijački dao neprocenjivi doprinos“.