Ljudi s tri oka (33):Gizela Heilovej -T R A G O M N E OB I Č N E P O S M R T N I C E

Gizela Heilovaj, jedina žena ratni reporter iz Vojvodine, uživala je u svojim foto-reportažama celog života, a na rastanku sa ovim svetom umesto umrlice prijateljima poslata je simbolična foto-reportaža o njenom životu.

Slavni vojskovođa, a potom i prvi čovek SAD-a, Dvajt Ajzenhauer je rekao da je „foto-reportaža najuniverzalniji od svih jezika“. Verovatno su to imali na umu i naslednici Gizele Hejlovej, fotografa iz okoline Minhena, koja je fotografski zanat izučila u Novom Sadu i bila jedina žena ratni reporter na Sremskom frontu za vreme Drugog svetskog rata. Snimila je bezbroj foto-reportaža, a kada je umrla, na adrese njenih prijatelja i poznanika širom sveta, umesto uobičajene crne umrlice stigla je vesela kolorisana foto-reportaža o njenom životu! Stigla je i u Novi Sad da bi, umesto tuge i žalosti, podsetila rođake i prijatelje na nekadašnji vedri lik Gizele iz uglednog novosadskog ateljea „Foto Manojlović“ u glavnoj gradskoj ulici, blizu Vladičanskog dvora.

Lepotica među ratnicima

Čim je krajem Drugog svetskog rata oslobođen Novi Sad, u njemu je formiran „Agitprop“. Jedan od njegovih čelnika bio je Radivoj Raša Radujkov, kasnije poznat kao prvi čovek Sterijinog pozorja. Pored ostalih zadataka, „Agitprop“ je imao i foto službu u kojoj su okupljeni tadašnji najbolji fotografi: Stevan Mirković, Geza Barta, Stevan Bikit, Tinka Pivnički i Gizela Peter koja je među prvim poslata na Sremski front. Snimala je borce u prvim borbenim redovima, teške ranjenike po bolnicama i slala foto-reportaže novinskim agencijama i redakcijama.
– Bila je ne samo dobar fotograf, nego i snalažljiva u teškim situacijama. Šarmirala je svojom lepotom i mladošću, pa su joj bila otvorena i vrata koja su za druge bila zatvorena – sećaju se njeni savremenici, među kojima je bio i jedan od njenih učitelja Geza Barta, legenda fotografije Vojvodine.
Snalažljiva Gizela je po završetku rata,u kojem je bila jedina žena foto-reporter iz Vojvodine, postala novinar foto-reporter „Slobodne Vojvodine“. Snimala je razne mitinge, političke skupove, akademije i proslave, kao i posetu maršala Tita Novom Sadu, kada je na svečan način pustio u saobraćaj čelični most preko Dunava.

Foto-reportaža koju je Gizela Heilovej snimila prilikom puštanja u saobraćaj mosta Maršala Tita u Novom Sadu 1946. godine

Prva ljubav zaborava nema

Još dok je pekla fotografski zanat kod Geze Barte, za vreme rata, Gizela je upoznala Imrea Hejlovaja, kolegu koji je takođe bio Bartin učenik. Između dvoje mladih tinjala je iskra prve ljubavi, ali ih je rastavio ratni vihor. Imre je bio na frontu i iskoristio prvu priliku da se priključi Amerikancima u Beču. Sa njima je, kao instruktor za fotografiju, dospeo u Nemačku. Godine 1947. pridružila mu se i Gizela Peter, sa kojom je sklopio brak iz kojeg su dobili dve kćeri i sina. Otvorili su veliku fotografsku radnju u kojoj su za vrhunske fotografe osposobili i svoje kćeri Beatrisu i Deboru , dok je sin Imre postao inženjer.
– Moj muž Imre je živeo za fotografiju, ali je bio toliko svestran da je radio i sve ono što je video da drugi rade – svojevremeno je govorila Gizela, koja je bila stub popuralne fotografske radnje, ali je i dalje ostala verna novinarstvu i foto-reportažama s kojima je snabdevala veliki broj lokalnih novina. Deklarisala se kao Jugoslovenka i stalno bila na usluzi svojim zemljacima na privremenom radu u Nemačkoj. Kad je nakon četrdeset godina uspešnog rada otišla u penziju, atelje je nasledila Beatrisa, a Debora se zaposlila u firmi koja koristi primenjenu fotografiju u grafičkoj industriji.
Gizela Hejlovaj je sakupila svoje fotografije iz Novog Sada, mladosti i drugih perioda, pa je montažom načinila simboličnu foto-reportažu o svom životu. Nakon njene smrti, ćerka Beatrisa je na adrese maminih prijatelja, rođaka i poznanika poslala nesvakidašnje oproštajno pismo u slikama. Dok se prelistava ova neobična posmrtnica, kao da se čuje poznati,večiti glas fotografa:
– Nasmešite se, molim!

piše: Borivoj Mirosavljević