RADOSLAV VASIĆ, opančar

Šta je nama danas prva pomisao na opanak?

Skorojevićkim shvatanjem srpski opanak je u našoj svesti vremenom prestao da bude simbol porekla i najdublje starine naroda, simbol koji nas svojim isprepletanim kožnim oputama vezuje za večnost. Postao je oličenje nečeg zaostalog, čega se praktično treba stideti, uprkos istorijskim činjenicama da je srpska vojska u njima izvojevala najslavnije pobede i donela slobodu preostalim južnoslovenskim narodima.

Opanjkavanju opanka poslužila je zlehuda izreka da su srpski vojnici, zajedno sa slobodom,  na njima doneli blato u Zagreb, Split i druge gradove na zapadu nekadašnje K&K monarhije.

– Ipak, kada treba strancu dati suvenir i upečatiti mu sećanje na Srbe i na posetu Srbiji, jedna od neizostavnih stvari je  opanak – vajka se Radoslav Vasić i skrušeno dodaje da se od toga danas veoma teško može živeti.

Otac Borivoj, kao deseto dete paora iz Loka, dat je na izučavanje opančarskog zanata kod Dobrivoja Uroševića, pridošlice iz Knjaževca, koji je 7. maja 1952, sa dozvolom br.13289, među osam drugih opančara, u Novom Sadu otvorio svoju zanatsku radnju.

Sa Mirom (devojački Mićin) 21.12.1965. dobio je sina Radoslava.

Nekadašnja radnja opančara Uroševića i slika nakon uortačenja sa Borivojem Vasićem

– Još kao dete, igrajući se u radionici, kao da sam za svagda udahnuo miris sveže štavljene kože i ćiriša i to me je, uz očev zanat, opredelilo za životno zanimanje – poverava nam Radoslav Vasić Vaske, jedan od poslednja dva ovdašnja opančara i vlasnik malene radnje na Trgu republike 17 na samom prilazu novosadskoj Ribljoj pijaci.

Nakon završetka osnovne škole „Ivo Lola Ribar“ upisao je kožarski smer u Građevinskom školskom centru „Jovan Vukanović“, a kako se dobro pokazao na časovima obavezne prakse,  ubrzo je dobio stalno zaposlenje u fabrici obuće „Standard“.

– Prošao sam sve proizvodne pogone i bio poslovođa u krojačnici sve dok me direktorka Dušanka Vranješević nije rasporedila u komercijalu na poslove nabavke – veli Vasić tek naknadno shvativši da je školovanjem pripreman za dolazeće vreme koje kao da se urotilo protiv dugogodišnje porodične tradicije.

Bila su to neka sasvim drugačija vremena – kaže – i pominje da smo u okolini imali bar tri fabrike za preradu kože, i još više fabrika cipela, ali da je savremena obuća, ujedno,  uveliko ugrozila opstanak opančara i ubrzala odumiranje ovog starog zanata.

– U nevreme 90-tih, posle propasti naše kožarske i obućarske industrije, kao povratnik sa ratišta, prigrlio sam ponovo porodični zanat nastojeći da u opštoj besposlici kao privatnik obezbedim prihode za skroman život – nastavlja Vaske opisujući sva svoja potonja domišljanja i snalaženja da novim proizvodima i proširenjem ponude održi svoju radnju.

Preobražaj srpskog opanka

– Nema ničeg grđeg nego kad se opanak popapuči – navodi Sterijinu jetku izreku iz „Pokondirene tikve“  ne toliko kao žal za vremenom kad se, povodeći se za tuđim uticajima u odevanju, ponašanju i govoru, obogaćeno građansko društvo s kraja 19. i početkom 20. veka odreklo tradicionalnih odevnih predmeta nego više kao novostečenu naviku sadašnjeg potrošačkog društva da kupuje jeftinu robu iz Turske i Kine proizvedenu od veštačkih kože i plastičnih materijala.

Današnja Vasketova radnja sa raznovrnim ponudama za svačiji ukus i svačiju nogu, ali za koje ima sve manje zainteresovanih kupaca

 – Svaki zanat, izuzev opančarskog, je i sada zlatan – neutešno zaključuje Radoslav Vasić spremajući se da otkaže i zatvori porodičnu radnju i potraži drugi unosniji posao kojim bi, posle tri decenije otkako se kao privatni preduzetnik osamostalio, obezbedio kakvu-takvu penziju.

Tekst je nastao u okviru projekta „Novosadski razgovori”, koji je sufinansiran od strane Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.