BOJAN TRENKIĆ, maestro

Tamburaška tradicija u Vojvodini ne samo da je duga nego je, uz Srbe, gotovo podjednako neguju Mađari, Romi, Hrvati,  Bunjevci, Šokci, Rusini, Slovaci i druge nacionalne zajednice tako da nije bilo sela ili grada bez tamburaške „bande“. Odluka Jugoslovenske radio-difuzije da se osnuje jedan reprezentativan tamburaški orkestar poverena je kompozitoru Savi Vukosavljevu, koji je, na velikoj audiciji u februaru 1957, od 240 prijavljenih kandidata (koji su svirali skriveni iza zavese) po sluhu odabrao najboljih 20-tak tamburaša. Radio Novom Sadu je, zahvaljujući ovde odvajkad vekovnoj ukorenjenoj tradiciji, pripala obaveza da osnuje Veliki tamburaški orkestar.

Veliki tamburaški orkestar RNS/RTV

Taj, 14. februar – na Dan ljubavi, koji pravoslavci slave kao Sv. Trifuna, a katolici kao Sv. Valentina – tamburaši su, kao svetom trojstvu, u prazničnom kalendaru pridodali svetkovinu tambure, redovno je obeležavajući svečanim koncertima i prigodnim festivalima. Zalaganjem Etnološkog odeljenja Muzeja Vojvodine je 2021. tamburaška praksa upisana u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, a ubrzo potom Muzej tamburice je otvoren u centru Novog Sada, u staroj Menratovoj palati, zaštićenom spomeniku kulture u Ulici Kralja Aleksandra 14, kao jedinstveno svedočenje o bar dvovekovnoj tradiciji tamburaške muzike u Vojvodini.

Iza epohe Save Vukosavljevića, najpoznatiji šef orkestra zadugo je bio Janika Balaš, a naročito posle 1984. i angažovanja  mladog kompozitora mr Zorana Mulića, koji je u repertoar pored narodne muzike i kompozicija pisanih za tamburaške orkestre uvrstio transkripcije najvećih dela svetske muzičke baštine, započinje uzdizanje Tamburaškog orkestra na još viši nivo muziciranja koji je, istovremeno prateći savremene muzičke pravce, postao  bastion očuvanja tamburaške tradicije ovih prostora.

Bojan Trenkić je rođen u Šidu 23. decembra 1980. Nakon završene osnovne škole i gimnazije Sava Šumanović u rodnom gradu diplomirao je na Pedagoškom fakultetu u Somboru, a zvanje master po okončanju studija na odseku etnomuzikologije na  Fakultetu umetnosti u Beogradu.

Rano ispoljenim muzičkim darom ovladao je do virtuoznosti primom i čelom i u Domu mladih postao član mesnog amaterskog tamburaškog orkestra.

– Nije bilo slavlja, bilo onog priređenog povodom svatova, slave, rođendana i imendana, krštenja ili svinjokolja, koje nije bilo propraćeno tamburašima – veli Bojan ukazujući na uvreženi običaj ovdašnjih žitelja, pripadnika bilo kojeg naroda ili nacije, da nema pravog veselja bez tamburaša ovekovečene stihovima pesnika Miroslava Mike Antića:  Ej, Vojvodino, od plača, od đubreta i kolača, s vere četir`, a peta ciganska, a šesta iz tambure riče.

– Svi tamburaši, bez izuzetka da li su amateri ili profesionalci, za od tambure žive i za  nju žive – priznaje Trenkić da je oduvek nastojao da se umešnošću dokaže boljim od tolikih ostalih verujući da je to jedini pravi put do sastava neke poznatije tamburaške družine.

Ansambl Zorule ubrzo po osnivanju

Ova mladalačka želja ispunila mu se 1995. pristupanjem tek osnovanom orkestru Zorule sa kojim je nastupao duži niz godina, a 2016. dočekao i nagradu za najbolji tamburaški sastav na Tamburica festu.

Njegov orkestar Gospon tamburaši ubrzo se pročuo po svestranosti, kvalitetu i profesionalnom odnosu, stekavši laskavi naziv najboljih novosadskih tamburaša.

–  Jednostavno, životi i karijere su nam se ukrstili, jer smo „udarajući u tanane žice“ bili upućeni jedni na druge. Presudna je bila Bogojavljenska noć 2020.  kada nas je, uz naklon, pred izlazak na scenu Đorđe Balašević „krstio“ pozdravivši nas sa gospon tamburaši – priča Trenkić i dodaje da su sa Đoletom voleli da rade, jer je on u originalnim aranžmanima uvek isticao lepe boje zvuka svakog od prisutnih instrumenata, od solo deonica do potpune harmonije orkestra.

Trenkić – Saradnja sa Đoletom je bila privilegija i čast

Uporedo, pre dve decenije je izabran – kako kaže – u tamburašku reprezentaciju postavši stalni član Velikog tamburaškog orkestra RNS, a od 3. aprila 2024. je predsednik Saveza tamburaških orkestara Vojvodine oko kojeg je okupljeno tridesetak članova, pored velih i malih, omladinskih i dečjih orkestara zastupljene su i muzičke škole, ali i graditelji tambura, kao i pomažući i počasni članovi.

– Veliki orkestri imaju tu moć da proizvedu širi zvuk i potpunije sazvučje. Najvažnije je izvesti osnovnu postavku tamburaških partitura poverenih  vrhunskim izvođačima, postići i uravnotežiti balans za koji je potrebno da orkestar, koji čini od 18 do 21 člana, ima 3 prva i 2 druga prima, 2 prva i 2 druga čela (idealno ako je jedan „stojeći“), 2 begeša, 2 kontre (prva A i E), 2 bas prima uz još 3 prva i 3 druga – otkriva maestro Trenkić male tajne velikih majstora, koji je odskora postavljen za rukovodioca Sektora za muzičku produkciju RTV.

Gospoda tamburaši

Za jedan od najznačajnijih događaja koji se podudario sa njegovim izborom za rukovodioca Sektora za muzičku produkciju smatra upis tambure u zvanični Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije. Prethodio je dug posao na istraživanju i dokumentovanju tamburaške muzičke baštine i odabir 54 elementa za mere zaštite koji bi se svi, da nije sporenja kojem narodu više pripada ovaj instrument, našli i na svetskoj Uneskovoj listi.

– Ipak, načinjen je prvi korak makar u tome što su državne institucije napokon uvidele značaj i ulogu tamburaša i njihove muzike u kulturi Vojvodine i Srbije i to je za sve nas izuzetno vredan događaj, ali nije epohalan istorijski pomak, jer mi na Muzičkoj akademiji još uvek nemamo odsek za tamburu – sa žaljenjem ukazuje Trenkić uveren da su proslavljeni tamburaški orkestri jedino još postojani na prvoj i poslednjoj liniji odbrane srpskog muzičkog identiteta, ali i ostalih zajednica koje žive na ovim prostorima.

Trenkić – uživam dok sviram i taj osećaj nastojim da prenesem mladima, da učenje tambure bude motivišuće i zabavno    Najstarija sačuvana dugovrata tambura Paje Kolarića iz 1847.

Ni tamburaša više nema odviše, a dobrih je mnogo manje – kako u svojoj pesmi opominje Zvonko Bogdan – jer je sve je manje kulturno-umetničkih društava i u njima tamburaških orkestara.

– Nosioci obrazovanja tamburaša su još uvek ljudi iz neprofesionalne scene. Kao i svaki drugi instrument i tambura zahteva posvećenost, strpljenje i praksu. Pored bogomdanog dara, nije lako naučiti svirati tamburu, ali ako ima ljubavi postoji i volja i onda ništa nije teško –  poruka je tamburaškog maestra i  muzičkog pedagoga koji, uprkos ogromnog  iskustva i sad otkriva tajne sviračkog zanata i svoje znanje nesebično prenosi mladima.

Foto: Lična arhiva/RTV/Sveske za istoriju Novog Sada

Tekst je nastao u okviru projekta „Novosadski razgovori”, koji je sufinansiran od strane Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.