БОЈАН ТРЕНКИЋ, маестро

Тамбурашка традиција у Војводини не само да је дуга него је, уз Србе, готово подједнако негују Мађари, Роми, Хрвати,  Буњевци, Шокци, Русини, Словаци и друге националне заједнице тако да није било села или града без тамбурашке „банде“. Одлука Југословенске радио-дифузије да се оснује један репрезентативан тамбурашки оркестар поверена је композитору Сави Вукосављеву, који је, на великој аудицији у фебруару 1957, од 240 пријављених кандидата (који су свирали скривени иза завесе) по слуху одабрао најбољих 20-так тамбураша. Радио Новом Саду је, захваљујући овде одвајкад вековној укорењеној традицији, припала обавеза да оснује Велики тамбурашки оркестар.

Велики тамбурашки оркестар РНС/РТВ

Тај, 14. фебруар – на Дан љубави, који православци славе као Св. Трифуна, а католици као Св. Валентина – тамбураши су, као светом тројству, у празничном календару придодали светковину тамбуре, редовно је обележавајући свечаним концертима и пригодним фестивалима. Залагањем Етнолошког одељења Музеја Војводине је 2021. тамбурашка пракса уписана у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије, а убрзо потом Музеј тамбурице је отворен у центру Новог Сада, у старој Менратовој палати, заштићеном споменику културе у Улици Краља Александра 14, као јединствено сведочење о бар двовековној традицији тамбурашке музике у Војводини.

Иза епохе Саве Вукосављевића, најпознатији шеф оркестра задуго је био Јаника Балаш, а нарочито после 1984. и ангажовања  младог композитора мр Зорана Мулића, који је у репертоар поред народне музике и композиција писаних за тамбурашке оркестре уврстио транскрипције највећих дела светске музичке баштине, започиње уздизање Тамбурашког оркестра на још виши ниво музицирања који је, истовремено пратећи савремене музичке правце, постао  бастион очувања тамбурашке традиције ових простора.

Бојан Тренкић је рођен у Шиду 23. децембра 1980. Након завршене основне школе и гимназије Сава Шумановић у родном граду дипломирао је на Педагошком факултету у Сомбору, а звање мастер по окончању студија на одсеку етномузикологије на  Факултету уметности у Београду.

Рано испољеним музичким даром овладао је до виртуозности примом и челом и у Дому младих постао члан месног аматерског тамбурашког оркестра.

– Није било славља, било оног приређеног поводом сватова, славе, рођендана и имендана, крштења или свињокоља, које није било пропраћено тамбурашима – вели Бојан указујући на уврежени обичај овдашњих житеља, припадника било којег народа или нације, да нема правог весеља без тамбураша овековечене стиховима песника Мирослава Мике Антића:  Еј, Војводино, од плача, од ђубрета и колача, с вере четир`, а пета циганска, а шеста из тамбуре риче.

– Сви тамбураши, без изузетка да ли су аматери или професионалци, за од тамбуре живе и за  њу живе – признаје Тренкић да је одувек настојао да се умешношћу докаже бољим од толиких осталих верујући да је то једини прави пут до састава неке познатије тамбурашке дружине.

Ансамбл Зоруле убрзо по оснивању

Ова младалачка жеља испунила му се 1995. приступањем тек основаном оркестру Зоруле са којим је наступао дужи низ година, а 2016. дочекао и награду за најбољи тамбурашки састав на Тамбурица фесту.

Његов оркестар Госпон тамбураши убрзо се прочуо по свестраности, квалитету и професионалном односу, стекавши ласкави назив најбољих новосадских тамбураша.

–  Једноставно, животи и каријере су нам се укрстили, јер смо „ударајући у танане жице“ били упућени једни на друге. Пресудна је била Богојављенска ноћ 2020.  када нас је, уз наклон, пред излазак на сцену Ђорђе Балашевић „крстио“ поздравивши нас са госпон тамбураши – прича Тренкић и додаје да су са Ђолетом волели да раде, јер је он у оригиналним аранжманима увек истицао лепе боје звука сваког од присутних инструмената, од соло деоница до потпуне хармоније оркестра.

Тренкић – Сарадња са Ђолетом је била привилегија и част

Упоредо, пре две деценије је изабран – како каже – у тамбурашку репрезентацију поставши стални члан Великог тамбурашког оркестра РНС, а од 3. априла 2024. је председник Савеза тамбурашких оркестара Војводине око којег је окупљено тридесетак чланова, поред велих и малих, омладинских и дечјих оркестара заступљене су и музичке школе, али и градитељи тамбура, као и помажући и почасни чланови.

– Велики оркестри имају ту моћ да произведу шири звук и потпуније сазвучје. Најважније је извести основну поставку тамбурашких партитура поверених  врхунским извођачима, постићи и уравнотежити баланс за који је потребно да оркестар, који чини од 18 до 21 члана, има 3 прва и 2 друга прима, 2 прва и 2 друга чела (идеално ако је један „стојећи“), 2 бегеша, 2 контре (прва А и Е), 2 бас прима уз још 3 прва и 3 друга – открива маестро Тренкић мале тајне великих мајстора, који је одскора постављен за руководиоца Сектора за музичку продукцију РТВ.

Господа тамбураши

За један од најзначајнијих догађаја који се подударио са његовим избором за руководиоца Сектора за музичку продукцију сматра упис тамбуре у званични Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије. Претходио је дуг посао на истраживању и документовању тамбурашке музичке баштине и одабир 54 елемента за мере заштите који би се сви, да није спорења којем народу више припада овај инструмент, нашли и на светској Унесковој листи.

– Ипак, начињен је први корак макар у томе што су државне институције напокон увиделе значај и улогу тамбураша и њихове музике у култури Војводине и Србије и то је за све нас изузетно вредан догађај, али није епохалан историјски помак, јер ми на Музичкој академији још увек немамо одсек за тамбуру – са жаљењем указује Тренкић уверен да су прослављени тамбурашки оркестри једино још постојани на првој и последњој линији одбране српског музичког идентитета, али и осталих заједница које живе на овим просторима.

Тренкић – уживам док свирам и тај осећај настојим да пренесем младима, да учење тамбуре буде мотивишуће и забавно    Најстарија сачувана дуговрата тамбура Паје Коларића из 1847.

Ни тамбураша више нема одвише, а добрих је много мање – како у својој песми опомиње Звонко Богдан – јер је све је мање културно-уметничких друштава и у њима тамбурашких оркестара.

– Носиоци образовања тамбураша су још увек људи из непрофесионалне сцене. Као и сваки други инструмент и тамбура захтева посвећеност, стрпљење и праксу. Поред богомданог дара, није лако научити свирати тамбуру, али ако има љубави постоји и воља и онда ништа није тешко –  порука је тамбурашког маестра и  музичког педагога који, упркос огромног  искуства и сад открива тајне свирачког заната и своје знање несебично преноси младима.

Фото: Лична архива/РТВ/Свеске за историју Новог Сада

Текст је настао у оквиру пројекта „Новосадски разговори”, који је суфинансиран од стране Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, који је доделио средства.