MIHOVIL HERIĆ, pecaroš 

Postoji izreka da su pecaroši poseban soj ljudi – vedri kao nebo i dušom široki kao reka. Neizmerna je njihova spremnost da svakom priskoče u pomoć i druželjubivost  po kojima su njihova vesela okupljanja uvek propraćena dobrim zalogajem i zalivena dobrim vinom. Ovamo, do čarde Šaran, sedišta istoimenog ribolovačkog društva u Petrovaradinu, samo desetak minuta lagane vožnje udaljenog od uzavrelog centra Novog Sada, neće vas slučajno navesti put – ovde se dolazi sa namerom da se uživa na dunavskoj obali u prirodi uz vrhunski zgotovljene riblje, ali i druge specijalitete.

– Koliko smo samo u našem pecaroškom Domu priredili takmičenja za Zlatni kotlić, proslavili Novih godina i drugih praznika, koliko smo upriličili svadbi, rođendana, zabava i ostalih slavlja..broja im se ne zna – započinje svoju priču Mihovil Herić, jedan od osnivača i potonjih predsednika Udruženja sportskih ribolovaca Šaran u Petrovaradinu.

A bilo je to davne  1953, kada je grupa zaljubljenika u Dunav, njegove rukavce, bare i haglove, odlučila da registruje svoje udruženje, kojima je, među prvima, pristupio Mihovil Herić i sam strasni pecaroš.

– Osnivački odbor sastao se već 5. februara u čuvenoj majurskoj kafani Štolc i kako se oko njega odmah nakupilo više od 40 zainteresovanih – što je tada bio uslov za osnivanje – izabrali smo arhitektu Antona Drka za prvog predsednika – seća se Herić prvih dana kada je udruženje započelo sa radom.

Osnivački odbor i maketa budućeg pecaroškog Doma 

U početku sastanci su se održavali, najčešće u berbernici Emila Panića, ali i u privatnim kućama obzirom na to da je u to vreme bezmalo svaka kuća u Petrovaradinu imala vinograd i podrum sa dobrim vinom i rakijom.

– Članstvo se brzo umnožavalo i to nas je navelo da se upustimo u izgradnju pecaroškog Doma – nastavlja Herić navodeći da su na odabranoj lokaciji iskrčili vrbe i zemljom i peskom nasuli okolni teren.

Već s proleća 1956, prema idejnom rešenju predsednika, započeta je izgradnja pecaroškog  Doma, kako ga i dandanas nazivaju najstariji članovi, koji je podignut dobrovoljnim radom.

– Sve zemljane radove obavili smo kopajući ručno ašovima, lopatama i motikama, a plac smo, da bi ga koloko-toliko zaštitili od poplava,  nasipali dovozeći materijal konjskim zapregama, jer buldožera baš i nije bilo – opisuje Herić svojevrsnu radnu akciju koju su, sa svoje strane pomogli Zemljoradnička zadruga, Kanal DTD i, posebno, IPM Pobeda koja im je 1960. omogućila elektro-priključak na fabričku trafo stanicu.

Novu mobu na izgradnji vodovodne mreže duge gotovo kilometar Udruženje je provelo šest godina kasnije uz masovni odziv učenika i nastavnika OŠ Vladimir Nazor iz Petrovaradina, pripadnika Teritorijalne odbrane, Vatrogasnog društva i, naravno, pecaroša.

-Isti dan je potekla voda, a jedina nagrada bila je porcija pasulja ili riblje čorbe pojedenih u slast i zaslađenih drugarskim veseljem – veli Herić.

Grupa učesnika izgradnje pecaroškog Doma i kotlić čorbe koja je svakom prijala posle napornog rada

Kada je broj članova porastao na više od 650 preduzeta je 1968, uz pomoć Mesne zajednice, GRO Tvrđava i neizbežne Pobede,  dogradnja Doma koji je proširen velikom salom pogodnom za veće skupove i proslave, podignuto je 150 kabina za odlaganje motora i pecaljki, pristan za čamce, kao i igralište za male sportove i kutak za najmlađe opremljen ljuljaškama, klackalicama i toboganima.

– Bilo je to neko drugo, gotovo srećno doba, ribe je bilo u izobilju, a Dunav je bio toliko čist da smo iz njega zahvatali vodu za kuvanje čorbe. Ni poplave nam nisu mogle pokvariti uživanje niti umanjiti ulov – vajkajući se sa setom pominje Herić pominjući zimske zabave petkom i subotom uz obaveznu pratnju tamburaša.

Uspomena na srećno doba o kojem pričaju mladima

Udruženje godinama unazad  podučava mlade u veštini pecanja i priređuje takmičenja kako za mlade tako i za već oprobane starije članove. Tokom leta priređuje tradicionalni Zlatni kotlić, odskora i pasuljijadu, a 2019. je bilo domaćin Svetskog prvenstva u lovu soma bućkom.

Najuspešniji polaznici škole za pecaroše i njihov prvi ulov

Mihovil Herić je rođen 1943. uz obalu Dunava, ali u Sremskoj Kamenici. Završio je zanat za automehaničara, jedno vreme bio profesionalni vozač da bi se potom posvetio opravci vanbrodskih motora. Bio je predsednik ribolovačkog udruženja Šaran i našeg najstarijeg Lovačkog društva Zec, koji je osnovan daleke 1873.

Licencirani je međunarodni kinološki sudija i odgajivač rasnih lovačkih pasa. Osim lova i pecanja beskrajno obožava svoje unuke i tek pristiglo praunuče.

Današnji izgled i ambijent čarde Šaran  koja u svom jelovniku ima uvek svežu ribu, poput smuđa, šarana i soma, od kojih se spravljaju ukusne riblje čorbe, ali i specijaliteti pečeni na talandari ili plotni. Oni koji nešto manje konzumiraju ribu, mogu da isprobaju i meso na roštilju.

Tekst je nastao u okviru projekta „Novosadski razgovori”, koji je sufinansiran od strane Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.