PAOLO MARKUĆI de MARINO, pica-majstor 

Pica (pizza) je, zapravo, italijansko siromaško jelo, najčešće napravljeno od tankog okruglog testa premazanog paradjz sosom i najrazličitijih nakupljenih zaostalih ostataka iz kuhinje i sa stolova gospodara koje su sluge stavljali na zauljen hleb i podgrevali u pećnicama.

Još u iskopinama Pompeja, koje je Vezuv zatrpao 79. godine n.e, pronađeni su ostaci okruglih hlepčića, a u kuvaru Marka Gavija Apija postoje pobrojani sastojci: pileće meso, pinolji, beli luk, menta, biber i ulje – neizostavnih začina mediteranskog podneblja. I vojnici persijskog cara Darija tokom dugih marševa pekli su na svojim štitovima neku vrstu hleba dodajući mu sir i urme, slično kao i rimski vojnici koji su, prema zapisima istoričara Marka Porcije Katona, na okruglom testu prelivenom maslinovim uljem, sa onim što im se našlo pod rukom, spravljali svoje obroke.

–  Sam naziv je nastao u Napulju još 997. o čemu svedoči rukopis iz južnoitalijanskog grada Gaete, a neraskidivo je vezana za Napulj po kojem je napuljska pica 2009. registrovana u EU kao tradicionalan specijalit i 2017. upisana na Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa – sa ponosom ističe Paolo Markući de Marino.

Tajna napuljske pice je u svežim i kvalitetnim sastojcima, pećnici i naravno – umeću pica majstora

Ko god da misli da pica od samo 3 sastojka ne može biti ukusna – uverava nas sagovornik – sigurno će se predomisliti ako oproba slavnu Margaritu, kraljicu pice koju, uz picu Iluminaria Napolitanci priznaju kao svoj originalni proizvod.

– Prema gradskoj legendi, pica Margarita nastala pre tačno 155 godina kada je 1870. italijanska kraljica Margarita Savojska, supruga tadašnjeg vladara Umberta Prvog, poželela da proba narodno jelo, picu, pa je na dvor pozvala najboljeg pica-majstora u Napulju, izvesnog Rafaela Brandija. On je pripremio picu u bojama nove italijanske zastave (paradajz-crveno, mocarela-belo, bosiljak-zeleno) i nazvao je po kraljici – poneto kazuje Paolo.

Kraljica Margarita Savojska i Margarita – kraljica pica.

Paolo Markući de Marino je rođen 12. novembra 1965. u Napulju, trećem po veličini gradu Italije, za koji kaže da je (pre)dugo podcenjivan i zapostavljan od bogatog aristokratskog italijanskog severa, uprkos dugoj istoriji i vekovnom postojanju veličanstvenih palata i spomenika, prepun očaravajućih prirodnih lepota nasuprot surove pretnje Vezuva, ali da je zbog mafijaške organizacije Kamora ostao crna mrlja na mapi Italije.

– Nasuprot tome Napolitanci važe za veoma religiozne ljude i svuda unaokolo se nalaze statue ili slike papa i mnoštva drugih svetaca koje ni kaluđeri ne mogu da nabroje. Ipak, u gradu svetaca, kad je reč o bogu on se ovde zove – Maradona – veli Paolo koji je nakon klasične gimnazije i studija sociologije, kao sportski novinar, pošao stopama oca Čezarea i njegovog brata koji su pokrenuli i  bili vlasnici sportskog lista Sportstud.

Argentinski fudbaler je ovde doslovno važio za božanstvo budući da se njegovim zaslugama i fudbalskoj magiji gradski klub Napoli sa ruba propasti uspeo na tron evropskog pobednika, a pogotovu što je osnovao dobrotvornu organizaciju za pomoć siromašnoj deci Napulja. U kafeu Nilo podignut mu je oltar na kojem se čuva, uz ostale relikvije, pramen njegove kose.

Suprugu Natašu je upoznao 1997. dok je bila na studijama italijanskog jezika, a 2009. sa decom Alesandrom i Teom doseljavaju se u Novi Sad.

Tri godine kasnije Paolo otvara Italijanski kulturni centar sa školom jezika, osniva prateću biblioteku i priređuje raznovrsne izložbe, a mnogobrojne programske sadržaje posećuju zvaničnici, umetnici, kulturni poslenici, ljubitelji i poštovaoci italijanskog jezika i kulture.

– Neznano zašto, iza prvih uspeha, ostao sam uskraćen za podrazumevajuću pomoć i matične i domicilne zemlje –  navodi Paolo glavni razlog zašto je posle pet godina morao da ugasi centar.

U Dunavskoj ulici, otvorio je piceriju Napoli centrale u kojoj znatiželjnicima tumači  Sorentovu izreku Vidi Napulj i umri po kojoj je davne 1951. Ričard Fredi snimio kultni film prema kojem je njegov rodni grad toliko lep da bi čovek lako mogao da umre, jer pošto bi ga video više ništa nebi propustio u preostalom životu.

– Napolitanska pica se pravi prema strogim standardima. Podloga se priprema od mekog brašna koje obavezno mora da se 24 sata „odmori“, dok pečenje podrazumeva  žer od drveta i visoku temperaturu. Dve glavne varijacije su Marinara i Margarita koje kombinujem, uz bogatu istoriju, sa maštovitim načinom pripreme – odaje Paolo, od 1984. član Udruženja  pica-majstora,   recept za spravljanje prave napolitanske pice.

Foto: lična arhiva/https://pixabay.com/https://sscnapoli.it/en/photo-gallery/

Tekst je nastao u okviru projekta „Novosadski razgovori”, koji je sufinansiran od strane Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.