PAOLO MARKUĆI de MARINO, пица-мајстор 

Пица (pizza) је, заправо, италијанско сиромашко јело, најчешће направљено од танког округлог теста премазаног парадјз сосом и најразличитијих накупљених заосталих остатака из кухиње и сa столова господара које су слуге стављали на зауљен хлеб и подгревали у пећницама.

Још у ископинама Помпеја, које је Везув затрпао 79. године н.е, пронађени су остаци округлих хлепчића, а у кувару Марка Гавија Апија постоје побројани састојци: пилеће месо, пинољи, бели лук, мента, бибер и уље – неизоставних зачина медитеранског поднебља. И војници персијског цара Дарија током дугих маршева пекли су на својим штитовима неку врсту хлеба додајући му сир и урме, слично као и римски војници који су, према записима историчара Марка Порције Катона, на округлом тесту преливеном маслиновим уљем, са оним што им се нашло под руком, справљали своје оброке.

–  Сам назив је настао у Напуљу још 997. о чему сведочи рукопис из јужноиталијанског града Гаете, а нераскидиво је везана за Напуљ по којем је напуљска пица 2009. регистрована у ЕУ као традиционалан специјалит и 2017. уписана на Унескову листу нематеријалног културног наслеђа – са поносом истиче Паоло Маркући де Марино.

Тајна напуљске пице је у свежим и квалитетним састојцима, пећници и наравно – умећу пица мајстора

Ко год да мисли да пица од само 3 састојка не може бити укусна – уверава нас саговорник – сигурно ће се предомислити ако опроба славну Маргариту, краљицу пице коју, уз пицу Илуминариа Наполитанци признају као свој оригинални производ.

– Према градској легенди, пица Маргарита настала пре тачно 155 година када је 1870. италијанска краљица Маргарита Савојска, супруга тадашњег владара Умберта Првог, пожелела да проба народно јело, пицу, па је на двор позвала најбољег пица-мајстора у Напуљу, извесног Рафаела Брандија. Он је припремио пицу у бојама нове италијанске заставе (парадајз-црвено, моцарела-бело, босиљак-зелено) и назвао је по краљици – понето казује Паоло.

Краљица Маргарита Савојска и Маргарита – краљица пица.

Паоло Маркући де Марино је рођен 12. новембра 1965. у Напуљу, трећем по величини граду Италије, за који каже да је (пре)дуго подцењиван и запостављан од богатог аристократског италијанског севера, упркос дугој историји и вековном постојању величанствених палата и споменика, препун очаравајућих природних лепота насупрот сурове претње Везува, али да је због мафијашке организације Камора остао црна мрља на мапи Италије.

– Насупрот томе Наполитанци важе за веома религиозне људе и свуда унаоколо се налазе статуе или слике папа и мноштва других светаца које ни калуђери не могу да наброје. Ипак, у граду светаца, кад је реч о богу он се овде зове – Марадона – вели Паоло који је након класичне гимназије и студија социологије, као спортски новинар, пошао стопама оца Чезареа и његовог брата који су покренули и  били власници спортског листа Спортстуд.

Аргентински фудбалер је овде дословно важио за божанство будући да се његовим заслугама и фудбалској магији градски клуб Наполи са руба пропасти успео на трон европског победника, а поготову што је основао добротворну организацију за помоћ сиромашној деци Напуља. У кафеу Нило подигнут му је олтар на којем се чува, уз остале реликвије, прамен његове косе.

Супругу Наташу је упознао 1997. док је била на студијама италијанског језика, а 2009. са децом Алесандром и Теом досељавају се у Нови Сад.

Три године касније Паоло отвара Италијански културни центар са школом језика, оснива пратећу библиотеку и приређује разноврсне изложбе, а многобројне програмске садржаје посећују званичници, уметници, културни посленици, љубитељи и поштоваоци италијанског језика и културе.

– Незнано зашто, иза првих успеха, остао сам ускраћен за подразумевајућу помоћ и матичне и домицилне земље –  наводи Паоло главни разлог зашто је после пет година морао да угаси центар.

У Дунавској улици, отворио је пицерију Наполи централе у којој знатижељницима тумачи  Сорентову изреку Види Напуљ и умри по којој је давне 1951. Ричард Фреди снимио култни филм према којем је његов родни град толико леп да би човек лако могао да умре, јер пошто би га видео више ништа неби пропустио у преосталом животу.

– Наполитанска пица се прави према строгим стандардима. Подлога се припрема од меког брашна које обавезно мора да се 24 сата „одмори“, док печење подразумева  жер од дрвета и високу температуру. Две главне варијације су Маринара и Mаргарита које комбинујем, уз богату историју, са маштовитим начином припреме – одаје Паоло, од 1984. члан Удружења  пица-мајстора,   рецепт за справљање праве наполитанске пице.

Фото: лична архива/https://pixabay.com/https://sscnapoli.it/en/photo-gallery/

Текст је настао у оквиру пројекта „Новосадски разговори”, који је суфинансиран од стране Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, који је доделио средства.