МИХАЈЛО МИЛИЋ, месар

Убрзо по рођењу 7. априла 1957, из родног Жабља, са родитељима се сели у Каћ где је стекао основно образовање. У Новом Саду је завршио средњу школу ученика у привреди (ШУП) већ онда определивши се за будуће – код тадашње младежи не баш омиљено – занимање месара уз које ће, умешношћу и вредним радом, још више пословном способношћу, постати успешан предузетник.

Михајло Милић – у својој канцеларији и у Берну

Први посао добио је код Павла Перића, тада познатог коњског месара и кобасичара, а праксом  се усавршио у занату захваљујући саветима и надзору мајстора-месара Павла Јакшића.

Павле Јакшић – некада је вештинама заната подучавао газду, а сад обучава његове раднике

Са тек навршених 22 године, понет причама да западно од нас „тече мед и млеко“, отиснуо се у Шведску, али се вратио већ после годину и по дана не успевши да стекне сталну радну дозволу.

Наредних седам година радио је у набавци Новинско-издавачке куће „Форум“, али поподне, као продавац, и у месари Младена Кобиљског.

Младалачку жељу да постане сам свој газда остварио је отворивши своју прву самосталну радњу у Новом Саду на Рибљој пијаци, а 1988. у Каћу је засновао и сопствену кланицу.

Данас поседује нову, модерну, једну од најбољих кланица у земљи, у којој је на    најсавременији начин решен поступак од довожења, смештаја и клања, до производње финалних производа.

Њиховим постојаним квалитетом – било да је реч о свежем месу или сухомеснатим прерађевинама – стекао је поверење купаца, углед и несумњиви бренд „Месаре Милић“.

Осим примене савремене технологије у обради меса и месних прерађевина, да би задржао њихов на далеко препознатљиви укус, зачине набавља у Швајцарској од фирме „Паковит“ из Берна у којој је временом, поред пословне сарадње, изградио и присне пријатељске односе.

Што у кланици, што у продавницама у Новом Саду (на Рибљој и Футошкој пијаци), Тителу, Каћу, Жабљу и Ђурђеву стално запошљава 20 радника који се по изгледу, увек чистим и уредним кецељама и радним оделима, а надасве по предусретљивости, одмах препознају међу оноликим у осталим околним месарама.

Међу запослене не убраја себе, жену Радмилу, ћерку и сина, којима, као и без разлике свим радницима, обезбеђује више него солидне зараде.

Као имућан домаћин, истовремео и као душеван човек, много је учинио за просперитет и напредак свог села помажући дуги низ година рукометни и фудбалски клуб „Југовић“, али и, током последњег рата, слањем помоћи у храни и осталим потрепштинама у Бенковац и остала крајишка места, а удомио је многобројне погорелце и избеглице које је ратна несрећа довела у овај крај.

Са унуцима је најлепше

Сада је пензионер и бави се воћарством производећи тоне дуња, и пошто, донекле, има мање обавеза, најлепше слободне тренутке проводи са својим унукама и унуцима.

Текст је настао у оквиру пројекта „Новосадски разговори”, који је суфинансиран од стране Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, који је доделио средства.