SAVA ČOKANICA, fudbalski sudija

Kao nekadašnji igrač znao je sve trikove za kojima su na terenu posezali njegovi dojučerašnji saigrači, kao i marifetluke uprava koje u trci za presudnim bodovima nusu prezale, pored dogovaranja konačnih ishoda utakmica, ni od podmićivanja sudija.

Kao nepotkupljiv, pogotovu posle „Afere Šajber“ – kada je u prvenstvu 1985/86, zbog nameštanja rezultata poništeno poslednje kolo i kažnjeno čak 12 klubova – prošao je put do zvanja saveznog i potom internacionalnog sudije.

– Uvek mi je bilo najvažnije da sam svakom svojom odlukom zadovoljio pravdu – kaže Sava Čokanica.

Jedinac u oca Stevana i majke Mirjane (devojački Nastić) rođen je na Podbari 25. maja 1953.

Kao i većina njegovih vršnjaka iz kraja u najomiljenoj „šorloptačkoj zabavi“ trčao je za loptom po okolnim ledinama.

– Svima nam je jedini zajednički imenitelj bio sport, pre svega fudbal – odgovara Sava Čokanica na provokativno pitanje kako se jedan Podbarac, uprkos  urođenoj i dandanas opstaloj i neizbežnoj poslovičnoj surevnjivosti žitelja ova dva susedna naselja, obreo u klubu na Salajci.

Pod srećnim okolnostima FK „Slavija“ je dobila sportske terene, a njegova detinja sećanja dosežu do onog vremena kada se čelo bašte roditeljske kuće uzdizao bent koji je istovremeno delio Salajku i Podbaru, ali je i služio kao jedna od tribina tada još neuređenog stadiona.

Osnovnu i srednju građevinsku školu, kao i Fakultet fizičke kulture, završio je u Novom Sadu, a kao profesor fiskulture, oprostivši se prerano od aktivnog igranja fudbala, je radio u OŠ „Dositej Obradović“.

– Krca Milutinović, u to vreme trener podmlatka FK „Slavija“, smatrao je da sam neuhranjen i  tek posle 2-3 godine, u sezoni 67/68, me je uvrstio u tim – seća se Sava Čokanica svojih početaka ali i ushićenih trenutaka kada je na debitantskim utakmicama postigao prvo 3, a potom i 2 pobednička gola.

Kao „dečka koji obećava“ ga je zapazio Žarko Nikolić, trener FK „Vojvodine“ i, za razliku od nekih drugih njegovih saigrača, koji su, mahom niželigaškim klubovima ustupljeni „na kaljenje“, je dobio priliku da kao levokrilni napadač zaigra u prvom sastavu najstarijeg novosadskog prvoligaša.

Da bi postao najbolji učio je od najboljih – sa Dušanom Maksimovićem, Rakom Đurovićem i Aleksandrom Ćosićem

Iako prgave naravi, uprkos učestalim isključenjima zbog prigovora sudijama, zato što je na terenu kao igrač požrtvovano i neštedimice izgarajući davao sve od sebe, ubrzo je poneo i kapitensku traku amaterske reprezentacije Vojvodine.

Sve do povrede kolena, zbog koje je bio prisiljen da „kopačke obesi o klin“, od 1969. do 1974, za novosadske „pola crvene, a pola bele“ je odigrao 54 prvenstvenih utakmica postigavši 30 golova.

Tako mu je propao već potpisan predugovor sa roterdamskim „Spartakom“ koji je polagao velike nade da će sa okretnim, brzonogim i veštim strelcem pojačati svoje redove.

Budući da je bio u naponu snage, odsustvovanje sa terena teško mu je padalo, sve dok mu muke nije prekratio Aleksandar Ćosić, tada poznati fudbalski sudija i sportski radnik, ponudivši mu izlaz nagovorom da se upusti u sudijske vode.

Počeo je kao „mahač“, a potom i kao glavni sudija na drugoliškim utakmicama

–  Mukotrpni put od zonskih, podsaveznih liga, kao bivšem fudbaleru, uveliko mi je olakšan umanjenim potrebnim brojem suđenja i vrlo brzo, već 25. maja 1982, stekao sam pravo da sudim na prvoligaškim susretima – kaže Čokanica napominjući da je najveće zvanje internacionalnog sudije stekao ne samo znanjem nego i – važeći za nepotkupnjivog – moralnim ugledom.

A takvima, koji su u smutnim vremenima sačuvali čist obraz, poveravano je da presuđuju na najizazovnijim utakmicama – do 2000, 15 meseci sudio je u međunarodnim susretima i „delio pravdu“ na 8 derbija „večitih“.

– Sudio sam poslednju zvaničnu utakmicu „Dinama“ i „Crvene zvezde“ u uzavreloj predratnoj sezoni – navodi Sava uz setan osmeh na podsećanje da je na Kantridi, u susretu „Rijke“ i „Olimpije“ pretnjom da će prekinuti meč ultimativno zahtevao i iznudio od organizatora da ispod semafora ponovo postave uklonjenu jugoslovensku zastavu.

– Uvek mi je bilo najvažnije da sam svakom svojom odlukom zadovoljio pravdu – kaže Sava Čokanica.

Sa našim najpoznatijim internacionalcem Miroslavom Radomanom sudio je susret „novinarske“ i reprezentacije Jugoslavije  

Tekst je nastao u okviru projekta „Novosadski razgovori”, koji je sufinansiran od strane Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.