САВА ЧОКАНИЦА, фудбалски судија

Као некадашњи играч знао је све трикове за којима су на терену посезали његови дојучерашњи саиграчи, као и марифетлуке управа које у трци за пресудним бодовима нусу презале, поред договарања коначних исхода утакмица, ни од подмићивања судија.

Као непоткупљив, поготову после „Афере Шајбер“ – када је у првенству 1985/86, због намештања резултата поништено последње коло и кажњено чак 12 клубова – прошао је пут до звања савезног и потом интернационалног судије.

– Увек ми је било најважније да сам сваком својом одлуком задовољио правду – каже Сава Чоканица.

Јединац у оца Стевана и мајке Мирјане (девојачки Настић) рођен је на Подбари 25. маја 1953.

Као и већина његових вршњака из краја у најомиљеној „шорлоптачкој забави“ трчао је за лоптом по околним лединама.

– Свима нам је једини заједнички именитељ био спорт, пре свега фудбал – одговара Сава Чоканица на провокативно питање како се један Подбарац, упркос  урођеној и данданас опсталој и неизбежној пословичној суревњивости житеља ова два суседна насеља, обрео у клубу на Салајци.

Под срећним околностима ФК „Славија“ је добила спортске терене, а његова детиња сећања досежу до оног времена када се чело баште родитељске куће уздизао бент који је истовремено делио Салајку и Подбару, али је и служио као једна од трибина тада још неуређеног стадиона.

Основну и средњу грађевинску школу, као и Факултет физичке културе, завршио је у Новом Саду, а као професор фискултуре, опростивши се прерано од активног играња фудбала, је радио у ОШ „Доситеј Обрадовић“.

– Крца Милутиновић, у то време тренер подмлатка ФК „Славија“, сматрао је да сам неухрањен и  тек после 2-3 године, у сезони 67/68, ме је уврстио у тим – сећа се Сава Чоканица својих почетака али и усхићених тренутака када је на дебитантским утакмицама постигао прво 3, а потом и 2 победничка гола.

Као „дечка који обећава“ га је запазио Жарко Николић, тренер ФК „Војводине“ и, за разлику од неких других његових саиграча, који су, махом нижелигашким клубовима уступљени „на каљење“, је добио прилику да као левокрилни нападач заигра у првом саставу најстаријег новосадског прволигаша.

Да би постао најбољи учио је од најбољих – са Душаном Максимовићем, Раком Ђуровићем и Александром Ћосићем

Иако пргаве нарави, упркос учесталим искључењима због приговора судијама, зато што је на терену као играч пожртвовано и нештедимице изгарајући давао све од себе, убрзо је понео и капитенску траку аматерске репрезентације Војводине.

Све до повреде колена, због које је био присиљен да „копачке обеси о клин“, од 1969. до 1974, за новосадске „пола црвене, а пола беле“ је одиграо 54 првенствених утакмица постигавши 30 голова.

Тако му је пропао већ потписан предуговор са ротердамским „Спартаком“ који је полагао велике наде да ће са окретним, брзоногим и вештим стрелцем појачати своје редове.

Будући да је био у напону снаге, одсуствовање са терена тешко му је падало, све док му муке није прекратио Александар Ћосић, тада познати фудбалски судија и спортски радник, понудивши му излаз наговором да се упусти у судијске воде.

Почео је као „махач“, а потом и као главни судија на друголишким утакмицама

–  Мукотрпни пут од зонских, подсавезних лига, као бившем фудбалеру, увелико ми је олакшан умањеним потребним бројем суђења и врло брзо, већ 25. маја 1982, стекао сам право да судим на прволигашким сусретима – каже Чоканица напомињући да је највеће звање интернационалног судије стекао не само знањем него и – важећи за непоткупњивог – моралним угледом.

А таквима, који су у смутним временима сачували чист образ, поверавано је да пресуђују на најизазовнијим утакмицама – до 2000, 15 месеци судио је у међународним сусретима и „делио правду“ на 8 дербија „вечитих“.

– Судио сам последњу званичну утакмицу „Динама“ и „Црвене звезде“ у узаврелој предратној сезони – наводи Сава уз сетан осмех на подсећање да је на Кантриди, у сусрету „Ријке“ и „Олимпије“ претњом да ће прекинути меч ултимативно захтевао и изнудио од организатора да испод семафора поново поставе уклоњену југословенску заставу.

– Увек ми је било најважније да сам сваком својом одлуком задовољио правду – каже Сава Чоканица.

Са нашим најпознатијим интернационалцем Мирославом Радоманом судио је сусрет „новинарске“ и репрезентације Југославије  

Текст је настао у оквиру пројекта „Новосадски разговори”, који је суфинансиран од стране Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, који је доделио средства.