ФОТО: Ђердап – фасцинантна колевка европске цивилизације

Природна лепота од које застаје дах, дом најстарије познате цивилизације у Европи, место кулминације нестварних људских прича, према којима би се могао снимити филм. Све је то
Ђердап. Ако би се овај део источне Србије могао укратко описати, онда би најбоље било рећи да је то мали исечак света, у којем се огледа цео свет.
Иако у српском језику познат под именом које потиче од турске речи за вир – “гердап”, за древне народе попут Римљана, Ђердап је био познат као “Гвоздена капија”. Разлог за такав
назив лако се може разумети када се плови бродом кроз такозване “казане” Ђердапске клисуре. Ова места са високим литицама, које се издижу изнад самог Дунава, уливају страхопоштовање према природи, исто колико и дивљење. То је уједно и место где је Дунав најдубљи, чак 105 метара од изградње хидроелектране Ђердап. Раније је био дубок око 80
метра, ту на природној граници Србије и Румуније. Да је присуство људи оно што употпуњује природу, сведоче призори насеља и објеката које је подигао човек. Поред женског православног манастира Мраконија, који се налази на левој обали Дунава у Румунији (на насловној фотографији), са исте стране у реци се огледа и
окамењени лик древног дачанског краља Децебала, који је извршио самоубиство, како не би пао у руке Римљанима. Четрдесет метара висока статуа, исклесана у стени, највећа је
скулптура у Европи. Она је задужбина човека, који је, фигуративно речено, од бегунца постао краљ. Константин Драган, који је поклонио свету ту скулптуру, побегао је из своје земље у време комунистичке владавине у Румунији, обележене сиромаштвом и страховладом, тако што је илегално препливао Дунав и дошао у Југославију.
-Из Југославије је отишао у Сједињене Америчке Државе, где се обогатио бавећи се примењеним дизајном и хотелијерством. После пада комунизма у Румунији, вратио се у своју
земљу као један од седам најбогатијих Румуна. Тада је решио, да као задужбину финансира прављење те скулптуре, која је завршена 2004. године, а пуних десет година клесало ју је
дванаест вајара, који су истовремено били и алпинисти – каже Милена Катић, туристички водич агенције “Магелан”.
Најпознатија знаменитост са српске стране Дунава јесте Трајанова табла, којом је чувени римски император обележио завршетак изградње пута кроз овај неприступачни предео.
Трајанов мост, архитектонско ремек-дело античког света на дванаест стубова – којим су Римљани премостили Дунав код Гвоздене капије током ратова са Дачанима, нажалост није
сачуван. Ипак, оно по чему је овај део источне Србије најпознатији, јесте цивилизација Лепенског вира, откривена током ахеолошких ископавања у другој половини прошлог века код Доњег Милановца на десној обали Дунава. Према речима Милене Катић, људи су у то давно доба мезолита и неолита насељавали и друга подучја Европе, али оно по чему се култура Лепенског вира разликује, јесте то, да су живели уређено и организовано. Ђердапска клисура је била идеално место за настанак те цивилизације, која је постојала пре девет миленијума, јер када су људи после краја последњег леденог доба изашли из пећина, ту су имали благу климу, питку воду, рибу, дивљач, дрво за грађу и били су изоловани од непријатеља.
Она је као посебне карактеристике те културе истакла, да су имали организовано урбано насеље, нису познавали концепт приватног власништва, а заједница је била хијерархијски уређена на основу личних способности људи.
Занимљиве чињенице о овој фасцинантној култури могле су се чути и на предавању за туристе у комплексу Лепенски вир. Људи те културе живели су у миру око две хиљаде година
и нису били насилни, о чему сведоче костури пронађени без рана и повреда. Просечан животни век им је био између 35 и 50 година, а имали су и здраве зубе, због исхране коју су
чиниле риба, дивљач и шумски плодови. Такође су били матријархално друштво, односно жене су имале доминантну улогу. Иако људи који живе на овим просторима поносно истичу
да је код њих пронађена најстарија цивилизација у Европи, аутора овог текста је опис људи из Лепенског вира махинално подсетио на данашње Исланђане. Наиме, познато је то, да су
исландске жене доминантне и без икаквог табуа прве прилазе мушкарцима, као и то да је Исланд једна од држава са најнижом стопом убистава и насиља на свету. То намеће закључак, да друштва више одређује њихов начин живота, као и систем вредности који гаје, него историја простора на којем живе. Иако тешко да са временске дистанце можемо говорити о вредностима тих праисторијских ловаца и сакупљача, вреди истаћи да су куће и улице Лепенског вира биле окренуте према стени на левој обали Дунава, данас познатој под именом “Трескавац”, како каже туристички водич Милена Катић. Претпоставља се да је та стена била орјентир, али и календар, преко којег се могу пратити изласци Сунца у различитим добима године. Ово је и прва култура која је правила уметничке портрете људских ликова од камена, што говори о поодмаклим почецима самосвести.
Незаобилазна станица на путу кроз Ђердап је свакако и Голубачка тврђава, у близини истоименог града. Она се налази на месту где Дунав почиње да се сужава и практично
доминира улазом у Ђердапску клисуру. Први пут се спомиње у четрнаестом веку као угарска тврђава. Кроз векове је била у рукама Угара, Турака и Срба, а ниједна војска никад није
освојила свих седам њених кула. Данас ова уређена историјска локација са поставкама и занимљивим садржајима представља велики туристички потенцијал.
Једна репортажа је можда мало да се опишу Ђердап и све његове лепоте и занимљивости.Оно што је сигурно, у чега се и сам аутор уверио, јесте то, да су сунчани дани ту веома лепи.
Вероватно као што су били лепи и за древне староседеоце Гвоздене капије.
Фото, текст: Милош Павков

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *