DUG KOJI NOVI SAD NIJE ODUŽIO

(ne)rečeno na predstavljanju knjige o Žarku Petroviću

Počastvovan sam – izuzetno – ali i ništa manje nisam iznenađen potrebom da se i ja – zamišlju i voljom organizatora – obratim skupu u kojem prepoznajem i one mnogobrojne, koji su, možda, mnogo duže, možda i bolje od mene poznavali Žarka Petrovića.

Ipak, razlog može biti taj da sam ga ja – odmah uveren da takva dvojica  na ovom svetu ne postoje – kao violentnog, večitog iskošenika, prepoznavao i opis(iv)ao drugačije od svih.

Pogotovu, znajući ga u onim časima, kada se činilo da nije znao šta i zašto o nečemu  govori, da bi – nenadanim kalamburskim preokretom – nadmudrio sve svoje sagovornike i mukom zamukao najzagriženije oponente, koji su mu – ne znajući šta čine – ostali, ne samo na rečima, večiti dužnici.

Želim da Vam ovim povodom – ne ponavljajući se za mojim prethodnicima i onim što je već rečeno – posebno ukažem na jednu

odsokora među nama sve rasprostranjeniju boljku – koja nas neprestance mori i oprhvava, i koja – mada neosetno i naizgled bezbolno – razjeda svako čovekoljublje i time izaziva neumitni i konačni  smrtni ishod.

Jer – večna je istina – da čovek živi dokle postoji sećanje na njega i doklegod se pominjanje među živima.

I da umire – skončavanjem u zaboravu.

Onolike opake kliconoše ove zaraze grešno se i neubedljivo pravdaju ponajviše sebičnom – tobožnjom večitom opštom brigom za nas – većom nego onoj o njemu.

Zato moramo izraziti veliku zahvalnost ljudima poput predanog i upornog dr Velimira Šešuma, nezaobilaznog Miroslava Vislavskog, pojedincima iz odbojkaških saveza Srbije i Vojvodine, kao i Odbojkaškog kluba „Vojvodina“ – koji su izneli pred nas ovaj vredan, a redak spomenar – kao i svima onima koji se nisu priposetili Žareta jedino prilikom „okruglih“, „svečanih“ i „posmrtnih“ datuma.

Ipak, kao rođeni Novosađanin – osvedočeni lokal-patriota i savremenik onih minulih slavnih dana – svaki put na ulasku u Sportski i poslovni centar „Vojvodina“ ostajem zatečen i zapitan:

– zašto još uvek, makar jedna od njegovih bezimenih spotskih dvorana – u kojima je ovde, ispunjenim do poslednjeg mesta – izrastao fenomen odbojke, kada je moj i naš grad stasavao i srastavao se sa decenijskim, najvećim sportskim uspesima – zašto ni jedna od njih ne nosi ime Žarka Petrovića!?

Neko će – u nedostatku boljeg izgovora – naivno reći da mlađi naraštaji više ne pamte Žarka Petrovića!?

Ali, istovremeno se pitam, koliko mi u Novom Sadu imamo naziva nadenutim po kojekakvim inim inorodnim, manje-više priznatim zaslužnicima, koji su – isto tako – prepoznatljivi jedino još poštarima, a nepoznati većini ovdašnjeg življa?

Žarko Petrović je – bez ikakve sumnje – kao najdostojanstveniji predvodnik šampionskog tima Odbojkaškog kluba „Vojvodina“, olimpijac i reprezentativac – odavno i mnogo pre njih zaslužio ovakvu ako ne i mnogo veću počast.

A, što se tiče prepoznatljivosti naziva i njegovog poistovećenja kod budućih sugrađana – nemam baš nikakvih nedoumica:

– ako se u narednom veku rodi neko koji će se likom i delom, kao i ostvarenim rezultatima, dokazati kao bolji sportista neka se ona, slobodno, preimenuje i nazove njegovim imenom.

Neka je navek slava ocu Tihomiru i majci Božici Kurilić koji su nas darovali i među nas poslali sina – velikana.

Blago njima, a večnaja pamjat i večno hvala  Žarku – Žaretu Petroviću.

Mladen Bulut