KAMERNO VEČE ANSAMBLA „NEO“
U Projektu 22 kojim su Fondacija „Novi Sad – Evropska prestonica kulture“ i Festival, „Neo“ od 11. juna do 3. jula na različitim lokacijama i prostorima predstavili koncept programa, odnosno vrste sadržaja i ansambala kakvi će se moći čuti u Novom Sadu u narednoj, 2022, za naš grad i zemlju značajnoj godini prestižne titule, posebnu pažnju je privuklo kamerno veče Ansambla „Neo“, formiranog za ovu priliku. Petočlani sastav u različitim kombinacijama od dua do kvarteta, pokazao se i kao izuzetan primer saradnje dva festivala, našeg, novosadskog, čije su ime umetnici preuzeli, i „Japan festa“, iz čijeg „izvora“ dolazi i troje, u ovoj postavi najzaposlenijih, odnosno „glavnih“, sjajnih mladih muzičara. Oni su se upravo u Evropi (Austriji i Nemačkoj) upoznali s našom violončelistkinjom Irenom Josifoskom, trenutno takođe karijerom vezanom za Nemačku, i od njih, generacijski starijim, mađarskim violistom Đerđom Ačom, savršeno kompatibilnim umetnikom svetske klase (članom čuvenog Gudačkog kvarteta „Keller“ i respektabilnim solistom), takođe aktivnostima vezanog za Austriju, koji je poput najplemenitijeg zvučnog amalgama, svojim prekrasnim altovskim tonom ujedinio ove darovite instrumentaliste. Flautistkinja Mucumi Ito, violinistkinja Kana Macuj i pijanista Šinosuke Inugaj, najpre obrazovani u domovini, a potom usavršavani u Nemačkoj, odnosno Austriji, poneli su sa sobom u Evropu osim odličnih škola i specifičan, prefinjen dalekoistočni senzibilitet i delikatnu, a veoma dejstvenu izražajnost, gradeći pojedinačne zapažene karijere i u drugim svetskim muzičkim centrima. Verujemo da će rezultate prijateljskog i plodonosnog rada u spoju mladosti i iskustva (pored violiste, i 39-godišnji pijanista je umetnik s dužom karijerom), započetog, kako smo shvatili, baš u Novom Sadu, razvijati i dalje, jer ono što su pokazali za kratko vreme zajedničkih priprema, daleko je prevazišlo granice „običnog“ ili prigodnog susreta.
Izvođenje Pet malih dua za flautu, violinu i klavir Cezara Kjuia (1835-1918), člana čuvene ruske kompozitorske grupe Velika petorka, na početku, u stvari, „male“ petostavačne svite, postavilo je etalon ostalih interpretacija koji je podrazumevao primarni zvučni sklad i nepreterivanje ni u jednom parametru. Fina „šopenovska“ romantičnost, nežnost izraza i dobar tonski balans krasili su tako osmišljeno tumačenje Mucume Ito, Kane Macuj i Šinosukea Inugaja ove kompozicije nevelikih tehničkih zahteva, pa su i tim više plenili unisona jednostavnost i umerenost iz kog se izdvojio Nokturno samostalno izvajanih linija violine i flaute, s „albertinskim“ basom u pratećem klaviru (i inače shvaćenim kao podloga solističkoj liniji), kao i ljupko „cvrkutavi“ finalni Valcer. U sličnoj sferi reda, ravnoteže i jasnoće, ali i pored mladalačke poletnosti izvođenja, izvesne emocionalne uzdržanosti, kako to već zahtevaju premise široko shvaćenog poimanja neoklasičnog stila, odvijao se tok Varijacija zaflautu i klavir Žan Mišela Damaza, francuskog kompozitora, dirigenta i čuvenog pijaniste (1928-2013), kojima su Mucumi Ito i Šinosuke Inugaj završili prvi deo programa. Prijatna sonornost teme, „lakoća“ prve varijacije, i tokom njenih potonjih karakternih transformacija postupno bogaćena virtuoznost flautske deonice, krasili su prefinjeno izvođenje. „Zapljuskujuća“, čas akordska, ili arpeđirana, čas valovito žuborava klavirska podrška njenoj kantileni, zaokružila je varijacioni niz slapovima svežeg zvuka, energično podržavajući završno zahuktavanje kliktave, sve rascvetanije i ubrzanije partije duvačkog instrumenta.
Druga polovina koncerta, poverena kvartetskim sastavima, ujedinila je u Kvartetu u De-duru, K. 285 (za flautu, violinu , violu i violončelo) Volfganga Amadeusa Mocarta (1756-1791) dvoje japanskih umetnika (flautistkinju i violinistkinju) s violistom Đerđom Ačom i vilončelistkinjom Irenom Josifoskom. Promišljeno predavanje, s dominacijom tehnički suverene flaute, budući da je delo zamišljeno kao kombinacija koncertantnog i kamernog stila (mada ni violina ni viola nisu podređene duvačkom instrumentu), bilo je podjednako inventivno u oba živahna okvirna stava, gde su i vrsni, dobro uigrani gudači osvajali suptilno oblikovanim tonom, zajedno kreirajući studiozno i finim detaljima obeleženo tumačenje. Atmosfera ugodnog i pravog klasicističkog, ali i osećajnog sviranja, kulminirala je u središnjem stavu (melanholični Adagio), upravo onako kako ga je opisao Alfred Ajnštajn, kao „možda najlepši praćeni solo ikada napisan za flautu“.
U poslednjoj kompoziciji, bez flaute oko koje se u prethodnim ostvarenjima preplitalo čitavo muzičko događanje, Klavirskom kvartetu broj 3 u ce-molu, opus 60 Johanesa Bramsa (1833-1897) poznatom i kao Kvartet „Verter“ (nazivom asocirajući na Geteovog romantičnog junaka), nastavljeno je profesionalno sigurno, angažovano, intonativno besprekorno i dinamički bogato razrađeno muziciranje. Ovaj opus reprezentativne dramske snage kada je u pitanju klasični oblik i sastav (klavir, violina, viola i violončelo) pokazuje kao i ostala autorova kamerna dela da se Brams divio Betovenovu, o čemu svedoče i pomenuta dramatičnost, pa i sudbinski motivi, tako često prisutni u opusima u ce-molu, obojice autora. S klavirom kao „duhovnim vođom“, gudački trio je sledio njegove maštovite ideje, brioznost u tempima, izražajnost u nijansiranju i naglašeni nerv zajedničkog pregnuća kojim su ozvučili svaki od stavova, ističući stilsku verodostojnost i karakteristični, „ozbiljni“ emocionalni naboj. Započet klavirskim oktavama i prvom temom izloženom u gudačima, s poznatim motivom uzdaha, muzičkim izgovorom imena Klara (Šuman), Kvartet i drugi stav (Scherzo) otvara oktavama, da bi treći zračio toplom sonornošću, u Ireninom tumačenju, posebno kolorirane čelističke deonice. Postepeneo uvođenje violine i viole, uz slojevito razrađenu dinamiku samostalnih gudačkih linija, pojačavalo je pevnost, pokazujući i visoko razumevanje u građenju celovite interpretacije. Ekspresivno kulminirajući Allegro commodo s uvodnom violinskom idejom i energičnim uplivom jasno artikulisane i precizno izbrušene pijanističke partije, prilagođene gudačkim triju i slojevito razuđenoj, ali i uravnoteženoj dinamici, zaokružili su izvođenje nagrađeno izdašnim aplauzima koji su srdačno pratili i prethodna tumačenja. U dodatku programu, pijanista Inugaj je otkrio još jedan neočekivani dar, poklonivši zadovoljnoj publici i svoju duhovitu i virtuoznu solističku improvizaciju.