Ljudi sa tri oka(5) – Miljan Čubranović – ZAVESA SPUŠTENA PRE KRAJA PREDSTAVE
Na listi talenata čiji su životi neočekivano ugašeni u cvetu mladosti je i fotoreporter Miljan Čubranović, koji je kamerom zabeležio i u novinama objavio serije zanimljivih fotografija ljudi i događaja značajnih za period u kojem su nastale i kao baština ostale budućim generacijama.
Kad god je reč o vrhunskoj novinskoj fotografiji i profesiji fotoreportera, nezaobilazno je mišljenje Francuza Henrija Kartijea Bresona, legende „Magnuma“, proslavljene svetske novinske agencije, utemeljivača fotoreportaže i lajf fotografije:
„ Snimiti fotografiju znači zaustaviti dah i sve svoje sposobnosti usredsrediti protiv iščeznuća stvarnosti. Trenutak kada će se slika „zaustaviti“ postaje ogromna fizička i intelektualna radost. To je zajednički rad glave, očiju i srca.“
Kad su se u novinama pojavile fotografije, one su oplemenile dušu štampanih tekstova i znatno uticale na povećanje tiraža i prihoda izdavača. Ta revolucionarna funkcija fotografije u štampanim medijima trajala je decenijama i traje sve uspešnije, u skladu sa tehnološkom revolucijom i transformacijama koje u njoj doživljava i sama fotografija.
U korak s vremenom
Novi Sad je u drugoj polovini prošlog veka važio za jedan od zapaženih centara svetske fotografije, ne samo zbog održavanja tradicionalne Svetske izložbe fotografija „Zlatno oko“, nego i uspešnog delovanja nekoliko generacija izuzetnih fotoreportera u redakcijama dnevnih listova „Dnevnik“ i „Mađarso“. I danas se s velikim poštovanjem izgovaraju njihova imena: Barta, Vajdl, Brežan, Mirosavljević, Lazukić, Vojnović, Nemet, Grujić, Ifju,… Oni su uz predani, svakodnevni rad u svojim redakcijama bili i aktivni članovi Foto-kino kluba „Branko Bajić“, pomno pratili dešavanja na svetskoj fotografskoj sceni, učestvovali na velikom broju izložbi fotografija i na njima se okitili prestižnim priznanjima.
U takvom društvu, kao najmlađi izdanak, ponikao je i Miljan Čubranović koji je, držeći se za skute svojih slavnih fotografskih starijih kolega, sticao iskustva i znanje koje se tada nije moglo steći u bilo kojoj školi ili na fakultetu. I dok su stariji posustajali i polako gubili korak sa najezdom digitalnih tehnologija, mlađani Čubranović je s oduševljenjem prihvatio digitalnu fotografiju i na njoj znalački primenio iskustva koja je „krao“ od proslavljenih asova prevaziđene analogne fotografije. Vrlo brzo se našao na licu mesta najaktuelnih događaja i svojim digitalnim slikama punio ne samo stranice „Dnevnika“ i drugih domaćih listova, nego i onih širom sveta, posredstvom velikih novinskih agencija.
„Egzitov“ poligon adrenalisanja
Počinjući kao fotoreporter, Čubranović se našao pred više velikih iskušenja. Na prekretnici između analogne i digitalne fotografije, odmah je izabrao pravu stranu i strpljivo gradio mostove preko kojih je trebalo savladati niz prepreka. Istovremeno u zemlji je buktao građanski rat, demonstracije na sve strane, krvoprolića, bombardovanje NATO-a,…
U izdanju „Stilosa“, štampane su razglednice s Čubranovićevim snimcima bombardovanja novosadskih mostova. One su obišle ceo svet i pronele vizuelnu vest o neshvatljivim zločinima u našoj zemlji. Bio je to očigledan rezultat sinhronizovanog rada Čubranovićeve „glave, očiju i srca“, što reče već citirani Breson. Usledile su serije fotografija posledica rata, sve brojnije sirotinje nastale „svojinskim transformacijama“ i „socijalnim raslojavanjem“, tranzicijom i „globalnom politikom“. Našao se u tom konglomeratu i lik popularnog Đorđa Balaševića, ali i po neki „ukradeni“ osmeh ogolele sirotinje. Sve to miriše na „magnumovske“lajf fotografije koje su na početku karijere inspirasele mladog, perspektivnog fotoreportera.
„Egzitovska“ euforija prigrlila je i Miljana Čubranovića, koji je s puno adrenalina u svojoj kameri registrovao stvaranje temenja budućeg svetskog šampiona muzičkih festivala! Sigurno tada nije bio svestan koliki je doprinos, svojim sjajnim fotografijama, dao i pomogao da Novi Sad dobije laskavu titulu „Grada kulture Evrope“. Nažalost, velika nada naše kreativne fotografije, sagorela je u trenucima realizacije najvećih projekata, ne dočekavši slavlja koja se u Novom Sadu tek očekuju.
NESTAO U VRTLOGU ŽIVOTA Miljan (Radomira) Čubranović, jedan od talentovanijih novosadskih fotoreportera mlađe generacije, rođen je u novinarskoj porodici u Zrenjaninu 24. aprila 1976. godine. Bogatu karijeru započeo je 1994. godine sa 18 godina u novosadskom sportskom listu „NS SPORT“, Sportske asocijacije Grada Novog Sada. Radio je za agenciju Fonet, nemačku foto agenciju EPA, dnevnike „Glas javnosti”, „Građanski list” (od osnivanja), „Politiku”, za novosadske magazine „Kibic fenster“ i „Bulevar“. Nekoliko prvih godina bio je zvanični hroničar muzičkog festivala „Egzit“, snimivši možda najbogatiju foto dokumenataciju ovog festivala. Neustrašivo je tragične 1999. godine beležio, bukvalno sa lica mesta, sve trenutke NATO razaranja Novog Sada. Mnoge od ovih fotografija obišle su svet. Prvi je objavio razglednice NATO rušenja Novog Sada u izdanju „Stylosa“ i organizovao tim povodom prvu samostalnu izložbu u rodnom Zrenjaninu. U bespoštednu borbu demokratskih promena ušao je „čista srca“ bez ikakvih kalkulacija, iako je nekoliko puta hapšen, maltretiran i saslušavan. U to vreme nije bilo značajnijeg političkog događaja ili protesta da ga nije Miljanov objektiv zabeležio i svetu prosledio. Među prvima je oktobra 2000. godine ušao u zapaljeno zdanje Skupštine Jugoslavije i objavio ekskluzivne snimke narodnog protesta. Miljanov objektiv zabeležio je mnoge modne i muzičke događaje , kao i najpoznatija lica iz sveta mode, a ilustrovao je i knjige i reklamne materijale. Među prvima je počeo da koristi digitalni fotoaparat. Imao je urođenu profesionalnu radoznalost, veliko znanje rada na računaru, govorio engleski, studirao čistu filozofiju na novosadskom Filozofskom fakultetu. Miljan je najpre bio član Nezavisnog društva novinara Vojvodine, a potom od 2004. godine stalni član Društva novinara Vojvodine. Iznenada je preminuo 22/23 oktobra 2009. godine u svom stanu u Novom Sadu. Novosadski „Dnevnik“ je u pomenu 24. oktobra 2009. zabeležio:
|