LJUDI S TRI OKA(4)-Nedeljko Deretić: FOTO-REPORTER NA NIŠANU
Nedeljko Deretić ispekao je foto-reporterski zanat u Novom Sadu i postao jedan od najvećih hazardera među kolegama , ali ih je prerano napustio, skrhan opakom bolešću
Kada su Srbi i Hrvati počeli da se obračunavaju oružjem u Slavoniji, na vrućem bojištu se, kao ratni izveštač, među prvim novinarima našao i „Tanjugov“ foto-reporter Nedeljko Neđa Deretić. Tu je, na liniji privremenog razgraničenja, dočekao i Novu godinu. Zaraćene strane delila je samo železnička pruga. Jedni drugima su umesto smrtonosnih rafala, gledajući se preko nišana, dobacivali uvrede i psovke, a kad im je to dojadilo, Srbi su nazivali svoje susede „Ujacima“( aludirajući na ustaše) a ovi njih „Čedama“( misleći na četnike)!
– Ujo! Ujo! – povikao je neko iz zaklona sa srpske strane i nastavio: – Nek vam je srećna Nova godina! Jedan naš fotoreporter želi da vas slika!
– Hvala Čedo, nek je i vama sretna Nova, a taj fotograf neka dođe, ako mu se ne tresu hlače!
Deretić je s kamerom u ruci hrabro prešao na drugu stranu, uspostavio kontakt s neprijateljima, napravio nekoliko fotografija i dogovorio se da zaraćene strane, dok traje primirje, odigraju fudbalsku utakmicu! Odigrali su je, zajedno popili piće, vratili se na svoje položaje, a potom nastavili da pucaju jedni na druge!
Škola „Zlatnog oka“
Studirajući tehnologiju u Novom Sadu, Nedeljko Deretić zavoleo je fotografiju i, kao aktivista sekcije „Tehnolog“, bio zapažen među članovima matičnog Foto-kino kluba „Branko Bajić“. Bilo je to zlatno doba novosadskog foto-kluba koji je decenijama negovao tradicionalnu međunarodnu izložbu fotografija „Zlatno oko“. Ono je iznedrilo bezbroj vrsnih foto-reportera, među kojima je bio i Deretić. Obožavao je da snima izbore za najlepše devojke, sportske događaje i političare u nesvakidašnjim situacijama. To ga je dovelo do elitnog tima Tanjugovih foto-reportera i omogućilo prodor njegovih sjajnih fotografija na stranice svetskih listova i časopisa.
Još dok je bio u fazi učenja foto-reporterskih veština, poverena mu je uloga instruktora kolega u Libiji. Šest meseci je bio Gadafijev gost i svojim fotografijama, posejanim širom sveta, dao je značajan doprinos afirmaciji ove prijateljske afričke zemlje i njenog predsednika.
U vreme Slobodana Miloševića i eskalacije sukoba u vrhu jugoslovenske vlasti, snimio je odlazak delegata Slovenije iz Savezne skupštine, kao i „odlazak“ Slobodana i Mire Milošević, objavljen u „Politici“, zbog kojeg je suspendovan u Tanjugu.
– Ta „nagrada“ mi je najteže pala – rekao nam je Deretić kad je penzionisan, iz zdravstvenih razloga. Pre toga je tri godine uzastopno proglašavan za najboljeg Tanjugovog foto-reportera.
Prevremena penzija
Još kao student u Novom Sadu, Nedeljko Deretić je sarađivao sa studentskim novinama, bez ikakve naknade. Kad su mu kolege zamerile što radi bez honorara, popularni Neđa je duhovito odgovorio:
– Moje kolege iz studentskih novina su mladi ljudi koji sada stasavaju. Jednog dana će biti na vlasti, pa će mi za moja sadašnja dobročinstva dati zasluženu penziju!
Surovi život režirao je tragičnu sudbinu foto-reportera koji je teško oboleo, svakodnevno suočavan sa tragičnim događajima, pa je morao u prevremenu penziju (koju nije dugo uživao). Iza njega je ostao zanimljiv stvaralački opus koji sigurno zauzima značajno mesto u istoriji našeg novinarstva. To potvrđuje i veliki broj nagrada dobijenih za ostvarene foto-reporterske poduhvate u zemlji i inostranstvu. Hazarder u lepom, ali teškom poslu, Neđa Deretić je umeo da uspostavi prijateljsku komunikaciju i sa onim ličnostima u čije se okruženje teško dolazilo. To je rezultiralo ekskluzivnim fotografijama, načinjenim u pravo vreme na pravom mestu, pa se zato mnoge od njih smatraju biserima našeg foto-žurnalizima.
OD BAČKE PALANKE DO TRIPOLIJA Nedeljko Neđa Deretić rođen je 19. februara 1950. godine u Bačkoj Palanci, a umro u Beogradu 1. aprila 2009. godine. Osnovnu školu i Srednju hemijsko-tehnološku školu završio je u Šapcu, a potom apsolvirao na Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu. Novinarstvom je počeo da se bavi u studentskom listu „Indeks“, nastavio u fabričkoj štampi novosadskog „Dnevnika“, na Novosadskom sajmu, pa u beogradskim redakcijama – „Ekspres politici“ i „Tanjugu“. Kamerom je pratio sve izbore za „Mis Jugoslavije“, prodor Monike Seleš u svetski tenis, sarađivao je sa „Srpskom reči“ i skoro svim političkim stranačkim listovima. Bio je svedok najžešćih sukoba na ratištima širom nekadašnje Jugoslavije i stradanja u logorima, pa su mu fotografije bile objavljivane u najelitnijim novinama i časopisima širom sveta. Dobitnik je nagrade sarajevskog „Asa“ 1986.godine, od 1988. do 1990. proglašavan je za najboljeg foto-reportera „Tanjuga“, 1993. godine je dobio „Unicefovu“ nagradu za fotografije izbeglica, zatim nagradu Vojske Jugoslavije za fotografije bombardovanja naše zemlje…Bio je instruktor foto-reportera novinske agencije „Džana“ i gost libijskog premijera Gadafija. Bavio se i privrednom fotografijom, naročito za potrebe „Simpa“ i „ C marketa“. |