LJUDI S TRI OKA(34): Imre Džim Heilovaj – FOTOGRAFIJE KAO ELIKSIR
Sve do kraja života Imre Heilovaj je iz Nemačke slao u Novi Sad, svom učitelju Gezi Barti, fotografije lepih golih žena, sa komentarima koji su dvojici iskrenih ljubitelja fotografije bili pravi eliksir za uspešno savlađivanje tegoba u poznim godinama.
Legenda nekadašnje jugoslovenske umetničke fotografije Geza Barta, fotograf u novosadskoj bolnici, svojevremeno se „drznuo“i fotografisao nago telo svoje koleginice, medicinske sestre, i zbog toga dobio otkaz! Međutim, kada je za te fotografije Barta dobio nagradu na izložbi u inostranstvu, direktor bolnice je pocepao već napisano rešenje o prestanku radnog odnosa. Geza Barta je stasao u pravog umetnika koji je jedini do sada likovni stvaralac u Vojvodini sa prestižnim priznanjem za životno delo u oblasti fotografije i nagradom „Čovek s tri oka“, originalnom prigodnom skulpturom vajara Jovana Soldatovića.
Učenik ga nije zaboravio
Uoči Drugog svetskog rata mladi Novosađanin Imre Heilovaj izučavao je trgovački i fotografski zanat kod poznate firme „Barta i drug“ u Dunavskoj ulici.
.-Imre je bio veoma zanimljiv čovek. Zavoleo je film i fotografiju i među prvim Novosađanima je snimao amaterske filmove i učestvovao na izložbama fotografija na kojima je dobijao i nagrade, -rekao nam je Geza Barta kada je zbog starosti i bolesti već bio prikovan za krevet.
Posle rata je ostao u Nemačkoj kao instruktor fotografije u američkoj vojsci. Povremeno smo se dopisivali, a pred kraj života mi je često slao fotografske aktove sa svojim zanimljivim komentarima. Rado sam ih gledao i čitao jer su me podsećali na moje najlepše godine života.
Iz kolekcije koju nam je poklonio Barta, pre nego što je umro u 88. godini života, odabrali smo najkarakterističnije Heilovajove fotografije koje je on slao svom prijatelju iz Novog Sada sve do poslednjeg dana u životu. Umro je 27.oktobra 2000. u Rozenhajmu kada je imao sedamdesetosam godina. Jedan deo čine dopisnice, razglednice, na kojima su štampane fotografije francuskih golih lepotica, koje su još pre Drugog svetskog rata bile hit među ljubiteljima akt fotografija, a drugi deo su originali snimaka koje je Imre, odnosno Džim Heilovaj, kako su ga prozvali Amerikanci, snimio svojom kamerom.
Vraćanje u mladost
Intenzivnija prepiska između Barte i Heilovaja je počela sredinom 1996.godine. Na slici datiranoj 10.juna te godine, na kojoj je u ležaljki na suncu opuštena gola jedna od pariskih lepotica iz vremena čarltona i fokstrota, između ostalog je zabeleženo:
„Dragi Geza,znam da imaš smisla za umetnost. Evo jedne slike iz naše mladosti, kad smo bili idealisti. Sećaš li se sjajnog mimoza foto-papira iz vremena glicina i sepija? Kako je to nekad bilo lepo! Stara dobra crno-bela fotografija osuđena je na smrt. To sam shvatio davno, još kada je „peruc“ utopio u „agfu“ i kada sam savlađivao komplikovanu tehnologiju kolor fotografije…“(Slika 1)
Krajem iste godine Heilovaj piše Barti:
„U umetnosti nema ničeg novog. Ono što su slikari slikali do 1850.godine nastavili su da slikaju sa fotoaparatima!… Aleksandar Tišma mi je poklonio knjigu „Priče o Blamu“. Toliko me je zagrejala da je ne ispuštam iz ruku. Telefonom me je zvala Marika Justus i rekla mi da gledam emisiju o Novom Sadu na televiziji. Sve sam odgledao i dobio srčani udar, već treći ovog meseca! Ipak, ne dam se! Kafa nije lek, ali pomaže, kao i čaša šampanjca koja smanjuje visoki krvni pritisak. Ježim se od pomisli da ću morati u bolnicu na ispitivanje! Bolnica je kao mlin koji melje živote!…“ (Slika 2)
„Bili smo već na ovom svetu kada su ovakve francuske razglednice ilegalno prodavane na ulicama Pariza,- čitamo na poleđini fotografije koja je u Novi Sad poslata 16.oktobra 1997.godine-Tada smo na polju fotografske umetnosti bili na početku. Danas je ovakva fotografija zanimljiva samo za istoriju jer se sada ovako devojke šetaju po plažama, a na televiziji sam video da tako ulaze i u crkve!
Ono što danas vidimo kao nemoguće sutra je već zastarelo! I tehnika se tako naglo razvija da će brzo uništiti planetu. Vreme je nepostojeća kategorija, ali se lako može izračunati kraj civilizacije! Čovek nije ništa naučio iz prošlosti!“… (Slika 3)
„Neka i na tvom licu bude osmeh,- poželeo je Heilovaj Barti s ovom fotografijom s plaže.- Nova čuda u fotografskoj tehnici se pojavljuju svakog dana a ja samo blenem u njih i jedva se snalazim.
Sada elektronski fotoaparati sami mere daljinu, određuju eksponažu, uključuju blic kada nema dovoljno svetlosti, premotavaju film, imaju samookidač i teže svega 170 grama!..“(Slika 4)
„Ovo je prava umetnost! Znam kako je teško ovo snimiti, pa autor može da bude ponosan na svoje znanje i delo…“ (Slika 5)
„Dok nisam izgradio svoj stil rada kopirao sam Karša, Vestona, Ajzenštata i druge velikane fotografije. I na dnevnom svetlu sam upotrebljavao snažne bliceve da bih razbio nepotrebne senke.
Sa fotografijom može da se zaustavi vreme koje brzo prolazi. Devojka na ovim fotografijama je rođena 1946.godine pa danas ima već preko 50 godina i ko zna gde je. Kada mi je pozirala rekla je da želi da ode u Francusku sa nekim džez orkestrom…“(Slike 6,7 i 8)
„Kod nas u gornjoj Bavarskoj je lepa okolina pa ima dobrih uslova za snimanje. Ovaj akt je slikan na obali jezera pored reke In. Voda je kristalno čista i topla do 25 stepeni. Pozirala mi je veoma draga Mađarica iz Pešte kada je imala 16 godina. Poznavao sam joj mamu. Bavili su se trgovinom.“(Slika 9)
Poslednje pismo upućeno je na Bartinu adresu početkom 2000.godine, u kojoj je Imre Džim Heilovaj preminuo, a Geza Barta je poživeo još dve godine i za to vreme sa zadovoljstvom gledao, a i drugima pokazivao, eliksir fotografije lepih žena koje mu je slao kolega iz Nemačke. Po Džimijevoj želji njegova porodica je na adrese prijatelja i poznanika poslala prospekt na kojem su štampani snimci Heiloveja tokom njegovih osam decenija uzbudljivog života.
NOVOSADSKI AMERIKANAC
Imre Džim Heilovaj rođen je 11.jula 1922.godine u Novom Sadu.Kao bebu su ga roditelji odneli u Ameriku gde je završio osnovno obrazovanje. Vratili su se 1936.godine pa je Heilovaj izučio zanat kod fotografske firme „Barta i drug“ i pohađao trgovačku školu. Istovremeno se bavio atletikom i stonim tenisom u kojem se proslavio kao pronalazač specijalnog reketa sa kojim su igrali najbolji svetski igrači iz Amerike i Japana. Kraj Drugog svetskog rata ga je zatekao u Beču odakle je otišao u Nemačku i veći deo svog života proveo kao instruktor za fotografiju u jedinicama američke vojske. Oženio se fotografkinjom Gizelom Peter iz Novog Sada sa kojom je dugo imao fotografski atelje u Rozenhajmu u kojem su i njihovi naslednici nastavili zapaženu porodičnu fotografsku tradiciju.