Бисери војвођанског новинарства(3)-НЕОБЈАВЉЕНЕ ФОТОГРАФИЈЕ
Бурна ноћ у Приштини уочи ескалације немира који су довели до крвавих ратних сукоба
Од друге половине 1998. године, па до пролећа наредне године, Телевизија Нови Сад ме је ангажовала као госта у популарној емисији „Недељно поподне“, која је емитована наизменично из студија у Београду, Новом Саду и Приштини. Кроз разговоре с младим водитељем емисије Блажом Поповићем, који је све више стицао симпатије гледалаца, упознавао сам телевизијски аудиторијум са занимљивостима из области фотографског стваралаштва.
Почетком децембра требало је да се „Недељно поподне“ емитује из Приштине. Поједини пријатељи саветовали су ме да не путујем на Косово и Метохију, јер је политичка клима наговештавала скоре крваве окршаје. Други су ми говорили да првима не верујем и да до рата сигурно неће доћи: „Тамо је елита наше армије која неће дозволити никаква изненађења, ситуација је под сигурном контролом !“
„Ко не дош′о у бој на Косово…“
У суботу, 5. децембра 1998. године, екипа Телевизије Нови Сад кренула се са два комбија пут Космета. Прво изненађење приредили су чланови оркестра „Гарави сокак“ Банета Крстића, који су у последњи час одустали од путовања. Није дошла ни Тања, чланица „Сентиментал бенда“ Милорада Бате Нонина, па је тако окрњена екипа кренула на југ. На њеном челу био је Зоран Славић, тадашњи уредник културно-уметничког програма у Радио-телевизији Нови Сад. Секретарица тог програма Љиља Приморац педантно је евидентирала све путнике. Друштво је успут забављао Богомир Богица Мијатовић, причајући догодовштине са музичких фестивала, а од младе и лепе оперске певачице Виолете Срећковић чули смо најзначајније кулоарске приче из Српског народног позоришта. Чинило се да нико и не хаје за оно што нас чека у Приштини. Тек кад смо предахнули у некој механи на југу Србије и дрмнули по неку препеченицу, уместо уобичајеног „наздравље“, неко је промрмљао ону народну: „Ко не дош′о у бој на Косово…“. Махинално сам потегао фото-апарат и снимио друштво са усиљеним осмехом. Помислио сам да нам је то било последње сликање, али сам прећутао ту помисао која ме је пратила све до повратка у Нови Сад.
„Тајна вечера“ у Дому ЈНА
Полицијски пункт на улазу у област Космета наговестио је да смо стигли у „трусно“ подручје. То је потврдио и велики број белих оклопних возила са ознаком „УН“, која смо затекли пред приштинским хотелом „Гранд“ где нам је обезбеђен дводневни смештај.
У фотељама разбацаним по холовима хотела дремкали су или ћаскали припадници белосветских „мировних посматрача“. Више су ми личили на месаре, кафеџије, ситне трговце, пиљаре, него на угледне представнике дипломатске мисије на чијем је челу био „чувени“ Вилијем Вокер, који је, иначе, први збрисао с Косова кад је осетио да ће бити густо. Препоручено нам је да, из предострожности, храну користимо у Дому ЈНА који је био једино уточиште за неалбанце. Седели смо сви за једним столом, а конобар нам је понудио готова јела и оно што може да нам подгреје из фрижидера. Сви смо ћутали и једва чекали да се „тајна вечера“ заврши.
У пратњи милиције стигли смо до Телевизије Приштина. Дочекао нас је вршилац дужности директора и, уместо добродошлице, одмах нам је скренуо пажњу на крајње напету атмосферу. Унапред се ограђивао од евентуалних техничких сметњи јер су сви Албанци напустили посао. Није могао ни кафом да нас понуди јер нису имали ни решо! Колеге запослене у приштинском студију распитивале су се за могућност да са нама пођу у потрагу за другим послом.
Док смо са зебњом чекали почетак „Недељног поподнева“, шетао сам дугачким ходником и на његовом крају провирио кроз прозор. Угледао сам џамију, а испред ње, као у Хичкоковим филмовима, гране дрвећа начичкане црним гавранима, који су у хору језиво грактали. Инстинктивно сам подигао фото-апарат и начинио неколико снимака. Још док сам шкљоцао апаратом, присетио сам се црних гаврана из народне поезије који су опевани после крвавог Косовског боја.
Приликом повратка у Нови Сад, у једном кањону је сигурносна ограда спречила тешку несрећу, пошто нам је возило клизнуло с пута.
Кад сам урадио снимљене фотографије, јата црних гаврана око џамије, сви су били одушевљени, али ниједне новине нису се усудиле да их објаве. Само два дана након нашег одласка из Приштине, одлетео је у ваздух кафић у којем је наша екипа уз пиће растеривала страх уочи последњег заједничког емитовања „Недељног поподнева“.
Букнуо је рат.