SA PEROM NA PUŠCI
Povodom jedne izložbe
Društvo novinara Vojvodine je, zajedno sa Besmrtni mpukom, dostojno obeležilo 9. maj – Dan Pobede nad fašizmom – postavkom izložbe fotografija i dokumenata o «Književničkoj četi» u Kulturnom centru Novog Sada koja će, od 7. do 20. juna, posredstvom „Slovenske unije“, biti prikazana u Gradskoj biblioteci u Pančevu, a potom u Ruskom domu u Beogradu
Obično je stvaralački put vodio od novinarstva ka književnosti, ali sa „Četom pisaca” sve je bilo drugačije — rat je primorao književnike da postanu novinari. Ugledanjem na glavnog urednika novina „Krasnaja zvezda” Davida Ortenberga razvila se praksa uključivanja pisaca u novinarski rad. Među ratnim dopisnicima tih godina bili su Konstantin Simonov, Andrej Platonov, Vasilij Grosman, Aleksandar Bek, Mihail Šolohov, Olga Bergoljc, Vsevolod Višnjevski, Aleksandar Tolstoj, Ilja Erenburg i mnogi drugi.
Izložba je posvećena tzv. Četi pisaca, ali u širem značenju tih reči. U okvire ove izložbe neće ući samo onih 80 pisaca koji su se u jesen 1941. uputili na ratište da brane Moskvu, nego i svi sovjetski pisci, koji su se borili za otadžbinu sa perom u rukama, a neretko i mitraljezom, pisci koji su pružali otpor gebelsovoj propagandi, koji su ostavili svoje rodne kuće i porodice, koji su poginuli pred Moskvom, Staljingradom ili Kenigsbergom, pisci koji su se smrzavali u opkoljenom Lenjingradu i oni, koji su došli do Berlina, kako bi videli trijumf i posvedočili pobedi sovjetskih trupa.
Na desetine novina je svakodnevno objavljivalo sovjetskim građanima najnovija dešavanja. Špalte novih brojeva novina „Pravda” svake noći dostavljane su u opkoljeni Lenjingrad, kako bi njegovi stanovnici mogli da pročitaju novi broj u isto vreme, kada i Moskovljani. Svaki dan u Moskvi, Lenjingradu i Samari bili su lepljeni plakati „Okna TASS”, putem radija je prenošen pregled premeštanja sovjetskih i protivničkih trupa, frontovske redakcije novina su odašiljale u etar i objavljivale brojeve novina nastalih u terenskim uslovima. Hiljade reportaža, beležaka, obraćanja i proglasa činili su celovitu informacionu sliku, koja je podizala borbeni duh boraca, ali i običnih ljudi.
U delima nastalim krajem četrdesetih godina i posvećenim Velikom otadžbinskom ratu, još uvek se mogla čuti radost pobede. Već kroz nekoliko godina (pedesetih godina dvadesetog veka) u delima radost zamenjuju tuga i zamišljenost. U novim pripovetkama i romanima o ratu na prvom mestu nije pobeda nad neprijateljem, nego sam vojnik, njegova svakodnevica, njegov unutrašnji svet. U delima se doseže potpuno druga psihološka dubina teksta. Pojavljuju se novi pisci: Viktor Njekrasov, Vasilj Bikov, Konstantin Vorobjov, Jurij Bondarev. Poznate su reči V. V. Bikova: „Svi smo mi izašli iz `Rovova` Njekrasova”, koje govore o početku nove etape poimanja minulog rata, pre svega, kao velike ljudske tragedije.
Izložba se sastoji iz dva dela. Prvi deo predstavlja osnovne putokaze. Ha nekim plakatima su predstavljene ključne tačke, koje daju osnovni hronološki pregled ratnih dešavanja. Sa njima se prepliću i sudbine pisaca koji su učestvovali u njima. Pisaca je predstavljeno malo, samo tridesetak, ali nastojanje izložbe i nije u tome da predstavi sve pisce koji su bili na frontu (što je i nemoguće, jer ih je bilo nekoliko stotina), nego da osvetli njihov podvig uveličan fotografima Sergeja Strunjikova, Jakova Rjumkina i Viktora Tjomina, iz čije perspektive mi i danas možemo da vidimo tu pogubnu, ali ujedno i junačku stranicu savremene istorije.
Tek četrdeset godina posle kraja rata, 1985, književni kritičar Boris Runjin je, u časopisu „Novij mir” objavio svoje uspomene o služenju vojske u „Četi pisaca“:
– Haša dobrovoljačka četa je bila neobična po mnogo čemu i nije dovoljno je reći da je ona, pre svega, bila popunjena profesionalnim književnicima, članovima Saveza sovjetskih pisaca – prozaicima, dramaturzima, pesnicima u kritičarima, jer ona nije odgovarala uobičajenim predstavama o vojnim jedinicama razvrstanim no uzrasnom principu. Ovde nisu bili prisutni samo ljudi različitih pokolenja nego svi oni jasno opredeljeni da sav svoj dar stave u službu Otadžbini. Kada se prisećam vremena dobrovoljačke službe, od kojih je u počela moja skromna vojnička biografija, pred mojim zamišljenim pogledom, kako u priliči da se govori u tim situacijama, neprestano se pojavljuju jedne me iste slike – iscrpljujući dnevni u noćni marševi, strog poredak u premudrost ratne škole, jednolučnost izgradnje odbrambenih utvrđenja, neljudski umor, znoj, koji curi preko očiju, kratki san negde u šupi ili pod drvetom, stalna žeđ, koja se ne gasi… Ipak, pored svih netipičnih fizičkih oskudevanja preovladavalo je neobično snažno osećanje sudelovanja u najvažnijoj stvari toga vremena, kao u neumorni osećaj drugarstva u duševnog jedinstva ca okruženjem, koji neprestano pacte u jača.
Sad, svaki put, kada bih se našao u Centralnom domu pisaca, nevoljno bih se zaustavio icpped memorijalne table ca osamdeset prezimena moskovskih pisaca, koji su poginuli junačkom smrću u ratu. Polovina njih su moji prijatelji — prijatelji iz „Čete pisaca“. Skoro cvu su poginuli tada, u oktobru 1941. ili nešto kasnije. Moram da priznam da sam se u početku nekoliko puta uhvatio kako na tom spisku tražim u svoje prezime. To, što ga na tom spisku nema, cada osećam kao neobičnu igru cyd6ine.
Svima njima večna slava!
m.a.b.