53.БЕМУС ИЗ ПЕРА МАРИЈЕ АДАМОВ
Симфонијским концертом на протеклом 53. Бемусу, приређеним под диригентским вођством Дејана Савића на Великој сцени, Оркестар Опере и театра „Мадленианум“ је показао тенденцију, да поред свог основног ангажмана у извођењу музичко-сценских представа, преовлађујућих у позоришном репертоару, прошири своју делатност и на програме симфонијске музике. Увертиром за оперу „Сврака крадљивица“ Ђоакина Росинија, као и Свитом из балета „Крцко Орашчић“, опус 71а Петра Чајковског, ансамбл је у првом делу вечери остао на линији својих превасходних задатака. Ипак, и поред разрађеног приступа и доста уложеног труда, Росинијева Увертира нам се чинила заиста као припремни увод у ишчекујућа даља збивања, без још довољне, потребне бриозности и еластичније флексибилности и прецизности соло деоница дувачких инструмената.
При извођењу популарне, бајковите , у пуном смислу симфонизиране свите највећег мајстора романтичарског балета, диригент се концентрисао на карактер и детаљ сваке нумере, али се ипак стицао утисак о понешто споријем и развученијем, па стога и монотонијем свирању, које се преобразило, управо озарило, у музикално и фино изнијансираном, широко кантабилном завршном Валцеру цвећа, с одличним хорнама и лепо извајаном деоницом соло кларинета. Пуне могућности Оркестра Опере и театра „Мадленианум“ дошле су до изражаја у другом делу вечери у ком је, у правом симфонијском подручју и окружењу протицала одлична сарадња с холандском виолинисткињом Кандидом Томпсон (својевремено награђеном и на Међународном такмичењу Музичке омладине у Београду) и нашом, до сада међународно најостваренијом виолончелистињом Ксенијом Јанковић, у Дуплом концерту за виолину и виолончело у а-молу, опус 102 Јоханеса Брамса. Делу зрелог стваралачког раздобља у ком се јављају и неке од ауторових најлепших тема, уметнице (иначе и чланице, с пијанистом Паолом Ђакометијем Трија „Хамлет“, па отуда и таква звучна стопљеност и компатибилност , типичне за камерно музицирање) су носталгично „вратиле“ поетску атмосферу Брамсових композиција из младости. Тако је акценат интерпретације био колико на истицању меланхолије, толико и епских момената и повремене опорости, али и веће живахности и грациозности у финалном ставу. Двоструки концерт је по облику, у ствари, концертантна симфонија, која преко Моцарта и Бетовена наставља традицију барокног кончерта гроса, али су партије солистичких иструмената уграђене у симфонијски развој појединих ставова. Ређе присутно на репертоару из простог разлога што није увек лако наћи двоје равноправних солиста, на Бемусу и у „Мадлениануму“ је добило сјајне, у сваком тренутку виртуозне, савршено уигране, усаглашене и бриљантне тумаче чије се предавање заснива на технички беспрекорном, емотивно експресивном, динамички и стилски дубоко промишљеном сагледавању партитуре. У присном и инспирисаном дијалогу, као и звучно прекрасним унисонима и двопевима, диригент, и врло спреман оркестар пружили су сјајним инструменталисткињама одличну подршку, потврђујући да су способни да се огледају и у „читању“ и оживљавању не само музичко-сценских остварења, него и стандардних композиција класичне литературе. Нову потврдау у том домену, Оркестар Опере и театра „Мадленианум“ настојао је да пружи и на свом другом новембарском концерту у истом амбијенту с делима Шуберта, Финција, Брејдена и Шуберта, те једним од најлепших и најпопуларнијих опуса концертантне баштине, славним Концертом за клавир и оркестар у бе-молу, Петра Чајковског, с пијанистом Владимиром Милошевићем као солистом, и гостом – диригентом Ентонијем Армореом.