175 ГОДИНА МАЈСКЕ СКУПШТИНЕ (1848-2023)
Пре тачно 175 година, на Мајској скупштини одржаној 1848. године у Сремским Карловцима, проглашена је Српска Војводина. Настала је у једном бурном периоду европске историје, у оквиру тадашње Хабзбуршке царевине, на универзалним принципима слободе, независности, права на сопствени језик и веру, слободе мисли и речи. Термин Војводина, данас назив за област и аутономну јединицу у саставу Републике Србије, дуго је био само политички појам који је означавао јединствену националну и политичку заједницу, кроз коју је српски народ настањен у Хабзбуршкој монархији, настојао да сачува свој верски и национални идентитет. Мисао о аутономији – Српској Војводини представљала је срж, темељ политичке, па и оружане борбе коју су Срби ради остварења својих националних права у Јужној Угарској водили готово два и по века. Тако је у току те дуготрајне борбе изграђен појам Војводине.
Талас политичких промена и револуционарних збивања која су фебруара 1848. године почела у Француској, убрзо ће захватити Европу, па и Хабзбуршку монархију. Био је то само наставак Велике француске револуције из 1789. године, која је поред права човека и народног суверенитета отворила и питање националног суверенитзета. А револуционарна 1848. уводи национално питање на велика врата у токове европске историје. С обзиром на сложени етнички састав Хабзбуршке монархије, национално обележје револуције било је веома изражено. Осим социјалних немира и борбе за друштвене промене, бројни народи овог Царства затражили су своја национална права и слободе.
Револуција у Бечу која је избила 13. марта 1848. године, довела је до пада Метерниховог режима и проглашења уставних слобода у Аустрији. Клеменс Метерних (1773-1859), аустријки државни канцелар од 1821. године, скоро тридесет година ће „гвозденом руком“ спутавати националне тежње свих других народа у царству. Дешавања у Бечу била су подстицај за догађаје у Пешти 15. марта, када је револуционарна пештанска омладина формулисала мађарски национални програм у 12 тачака, тражећи грађанске слободе и равноправнот, свеопште образовање, укидање феудалних дажбина. Под утицајем бечког и пештанског покрета, Угарски сабор је усвојио ове захтеве, а бечки двор је већ 17. марта признао независну мађарку владу на челу са грофом Лајошем Баћањијем и Лајошем Кошутом као министром финансија. Национална свест сазрела је и код српског грађанства у Хабзбуршком царству, које све чешће и са све већим симпатијама гледа преко Саве и Дунава у своје сународнике у тадашњој Кнежевини Србији. Преливши се из Беча и Пеште револуција је 1848. године захватила и српски народ у Хабзбуршкој монархији. Како је до тога дошло?
Срби су у почетку одушевљено подржали пештански програм верујући да се ствара нова Угарска као заједница равноправних народа и да ће у таквој држави наћи достојно место. Најзначајнију улогу у тим данима имала је српска ђачка и студентска омладина у Будиму, Пешти и Пожуну (Братилави). Они су, од 17. до 19. марта, формулисали српске захтеве у 17 тачака што је представљало први програм Срба у револуцији. У тим захтевима признаје се мађарска народност и мађарки језик као државни језик, али се захтева и признање српске народности и употреба српског језика у народним пословима. Тражи се слобода вероисповести и уређења цркве, слободно отварање и управљање школама и школским фондовима, сазивање Народног сабора сваке године и право директног обраћања Сабора владару, укључивање Срба у највише органе власти и уређење Војне границе на основу слободе принципа народности.
Одбивши ове предлоге, Мађари су почели да Србе оптужују за сепаратизам, тако да је прекинута сарадња међу њима. Центар револуционарних догађаја убрзо постаје Нови Сад, где је 21. марта 1848. формиран револуционарни одбор на челу са младим поручником у оставци и бившим студентом права Ђорђем Стратимировићем. На народном збору одржаном у Новом Саду 27. марта прихваћен је програм пештанских Срба, коме је додат захтев да на Народном сабору буду присутни и Срби из Далмације. Захтеве новосадских Срба изнела је пред Угарски сабор у Пожуну делегација предвођена адвокатом Александром Костићем и Ђорђем Стратимировићем, 8. и 9. априла 1848. Међутим, сукоб новосадске депутације, тачније Ђорђа Стратимировића и вође мађарског националног покрета Лајоша Кошута, довео је до заоштравања српско – мађарких односа. Негирајући Кошутову теорију о Мађарима као једином „политичком народу“, Стратимировић је запретио да ће уколико нова влада не осигура Србима аутономију, они исту потражити на другом месту. Кошут је на то плануо и узвикнуо да су то речи велеиздаје и да само мач може решавати спор између Срба и Мађара.
После вести о овом сукобу водећи српски омладинци вратили су се у завичај да припреме народ за предстојеће догађаје. У порти Саборне цркве у Новом Саду 19. априла, на захтев омладине, вођа новосадске делегације Алекандар Костић поднео је извештај о посети Сабору и Кошуту и народ је обавештен о намери мађарске владе да Србе мађаризује. Као доказ за то наведено је наређење да се чак и црквени протоколи воде на мађарском језику, као и наређење свештенству да се у најкраћем року научи мађарски језик. Тада је разјарена маса провалила у цркву и од проте Павла Стаматовића затражила црквене матрикуле вођене на мађарском језику, да би их потом, спалила у порти. После тога је маса са заставама и музиком кренула у Карловце да од митрополита Јосифа Рајачића затражи сазивање Српског народног сабора. Иако је био против, Рајачић се под притиском сагласио да се скупштина одржи 1. маја (13. по новом календару). Обавештена о немирима на југу државе, а у намери да сузбије српски народни покрет, мађарска влада је 26. априла за свог комесара именовала тамишког жупана грофа Петра Чарнојевића и прогласила преки суд над Банатом и Бачком.
Народна скупштина, у историји позната као Мајска скупштина, требало је првобитно да се одржи у Новом Саду. Пошто нису успеле молбе упућене Чарнојевићу ради укидања преког суда над Новим Садом, заказана народна скупштина је одржана у Сремским Карловцима од 13. до 15. маја 1848. године по новом календару. У данима пред Скупштину многе јавне личности из политичког и културног живота иступале су подстичући национално расположење међу грађанством. То је резултирало доласком великог броја српских делегација и на хиљаде људи из Срема, Бачке, Баната, Кнежевине Србије, Хрватске и Славоније. Процењује се да је у Сремским Карловцима већ 30. априла увече било око 15.000 људи различитог друштвеног положаја: грађана, свештеника, сељака, граничара, ђака и студената. Атмосфера је била обојена националним заносом, на све стране вијориле су се заставе – српске тробојке, певале су се родољубиве песме, звонила су звона са цркава, пуцале су пушке, жене и деца су дочекивали придошлице цвећем и венцима.
На Мајској скупштини донете су следеће одлуке:
⁻ митрополит Јосиф Рајачић је проглашен за патријарха, а пуковник Огулинске регименте, потоњи генерал Стеван Шупљикац (ђак Карловачке гимназије од 1799. до 1804.) за војводу;
⁻ српски народ је политички слободан и независтан под домом аустријским и круном угарском;
⁻ проглашена је Српска Војводина у коју улазе Срем са Границом, Барања, Бачка са Бечејским диштриктом и Шајкашким батаљоном и Банат са Границом и Диштриктом кикиндским;
⁻ Српска Војводина ступа у политичке везе на темељу слободе и једнакости са Троједном Краљевином Хрватском, Славонијом и Далмацијом;
⁻ ствара се стални Народни одбор као извршни орган Народног сабора (Скупштине) и именују његови чланови;
⁻ признаје се „Влашка народна самосталност“ (самосталност румунског народа);
⁻ именује се делегација која ће закључке скупштине изнети пред владара, Хрватски сабор и Словенски конгрес у Прагу.
Одлуке Мајске скупштине одушевљено су прихваћене од целог српског народа, а уз извесну резерву о припадности Срема Војводини и од Сабора Троједне краљевине Хрватске, Славоније и Далмације. Међутим, одбачене су од стране царског двора у Бечу као незаконите. Срби нису признати као нација, него као верска скупина, а за решавање својих захтева упућени су на мађарску владу која се одлучила за војно решење. Рат је започео царски генерал Јанош Храбовски, заповедник Петроварадина, када је, по наређењу мађарске владе 12. јуна 1848. напао Карловце с циљем да их заузме и растури Главни одбор. Срби су под командом Ђорђа Стратимировића одбили напад и приморали непријатеља на повлачење. Тако је започео српско-мађарски рат. До дубоко у јесен 1848. мађарска влада имаће значајну подршку бечког двора у том рату.
Године 1848. ударени су темељи целокупне националне политике Срба у јужној Угарској. У револуцију 1848. српски народ у Хабзбуршкој монархији улази са формираном националном свешћу и јасним политичким програмом. Српски народни покрет у Војводини поприма све одлике револуције која се тада одвијала у Европи. Срби нису тражили ништа што други нису тражили за себе. Са образложењем да у Угарској може постојати само један „политички народ“ – мађарски, Кошут је наметнуо војно решење. Рат је беснео на територији целе данашње Војводине, претворивши се у један од најкрвавијих грађанских ратова у новијој историји Европе.
Управо тај рат искористила је Хабзбуршка монархија да успостави старо стање и задржи своје границе. После почетка рата између Аустрије и Мађарске у јесен 1848. мења се став бечког двора према српском покрету. Са намером да придобије Србе као савезнике против Мађара, царски двор признаје неке од одлука Мајске скупштине. Нажалост, као и безброј пута до тада, царски Беч није држао до обећања. На крају је од тековина Српског народног покрета једино остало Војводство Српско и Тамишки Банат, административна област без икаквих самоуправних права са седиштем у Темишвару, створена царским указом од 6. новембра 1849. и номинална титула патријарха који се од тада бира у Карловцима. На тај начин су коначно одбачени захтеви Срба да добију Војводину у духу Мајске скупштине.
Без обзира на то, сви потоњи политички скупови Срба у Хабзбуршкој монархији, програми српских политичких странака и ставови појединих политичара, културних и јавних радника, имали су своје темеље у одлукама Мајске скупштине 1848. године – захтеви за политичким правима, националном равноправношћу, посебном територијом организованом на националној основи и аутономијом. Иако одлуке Мајске скупштине нису остварене, биле су од посебног значаја за историју Срба у Угарској. Мајска скупштина је на демократски начин поставила темеље целокупне политике Срба у Угарској од друге половине 19. века до распада Хабзбуршке царевине 1918. године. Представљала је кључни догађај у процесу изградње и сазревања њихове националне свести. На њој се кристалише српски национални програм који је реализован седам деценија касније, завршетком Великог рата и распадом Аустро-Угарске 1918. године, чиме су остварени крајњи циљеви – истинска слобода и вишевековни сан о уједињењу с браћом преко Саве и Дунава. А време је потврдило исправност овог пута и ове идеје, укорењене у народу све до наших дана. Нека тако и остане.
Дарко Париповић, историчар
фотографија: „Мајска скупштина 1848.“ слика Павла Симића