Париски живот Жака Офенбаха, нова оперета на сцени Мадленијанума у Земуну

Још пре петнаест година (после првобитне, готово доследно спровођене идеје о неговању камерног музичко-сценског стваралаштва) Опера и театар „Мадленианум“ се прво окренуо извођењу мјузикла, а од Бечке крви (нажалост, не дуго присутне у репертоару), и оперете. Судећи по одличном пријему аудиторијума привлачан и за нову публику 21. века, сигурно због изванредних продукција и интерпретације, а вероватно и због укрштања с данас популарнијим мјузиклом, као и забавно шаљивог садржаја, оперетски жанр се с правом укоренио на сцени угледног позоришта у Земуну. Припрему најновијих, двеју премијерних поставки Париског живота (после Веселе удовице, Светлости позорнице, Пет последњих година) руководство куће  је четврти пут поверило у већини састава истом креативном тиму из Хрватске („прошараном“ домаћим ауторима) на челу с редитељем Робертом Бошковићем.

Избором дела Жака Офенбаха (1819 -1880), француског композитора немачког порекла, ова сезона је кренула од колевке оперете, из града у ком је аутор, под специфичним друштвеним околностима средином 19. века, маштовито обликовао жанр „мале опере“ лаког, најпре сатиричног, касније и сентименталног, па и водвиљског сижеа и карактера, поставши узор  потоњим бечким ствараоцим на том подручју. Одмах запажена постојаност до сада увек приказаног изванредног извођачког квалитета када су у питању поменути пројекти гостујућег борда, пленила је и овим остварењем, поново захваљујући првенствено управо одличном тумачењу и свестраном представљачком доприносу солиста и целокупног ансамбла, промовисаних из редова млађе генерације и већином претходно већ опробаних у великим захтевима овог „лаганог“ и „брзог“, за ширу публику пријемчивог, али за играње веома сложеног жанра.

Под вођством као и увек поуздано-егзактне руке Весне Шоуц, која је јасним гестом прецизно водила и усмеравала веома добар оркестар, солистичка подела (у различитим представама с алтерирањем појединих већих и мањих улога) усаглашено је деловала у садејству с хором (чији су многи чланови у ствари и солисти) и плесним саставом (често у заједничком одмењивању с певачима, односно наизменичним сценским задацима). Сви заједно повезани високим играчким захтевима Милице Церовић (која демонстрира важност кореографије у служби интерпретације музичке драматургије), свеукупно су освајали увежбаношћу, енергичним динамичким током музичко-драмске радње, и заиста видљивом унесеношћу предавања.

Драматизацију, превод и адаптацију либрета Париски живот Анрија Мејлака и Лудовика Алевија, који приказује грађански монденски живот француске престонице средином 19. века, с неколико испреплетених љубавних релација и непрегледног следа смешних, па и бурлескних ситуација, поново је урадио Игор Вајдлих, док је инсценација Роберта Бошковића (повезана као и у његовим претходним „београдским“ остварењима с мјузиклом) у првом реду имала за циљ да забави и насмеје публику. Иако испод слоја хумора и разбибриге нисмо могли открити ништа више од тога, а уз то и говорени делови као класични акцелератори драмске радње били предугачки, редитељ је уз помоћ сценографа Весне Режић, костимографа Душке Нешић, и посебно наше угледне кореографкиње Милице Церовић, успео да максимално разигра комплетни ансамбл, већини партија постављајући чак троструке – певачке, глумачке и играчке задатке. Сви одреда показујући способности за наведене уметничке дисциплине, оперски уметници више за вокалну интерпретацију, али и глуму, и обрнуто, глумци несвакидашњи дар за певање, а једни и други и за плес, па и праве играчке акробације, као резултат су дали компактно извођење све време праћено скандирањем и овацијама пуног гледалишта. Компликованим захтевима и у овом новом мадленијанумском наслову поново је сјајно одговорио шармантни и вишеструко веома талентован Данило Цинцар – Костић као Раул, поред вокалног аспекта освајајући и неусиљеношћу и спонтаношћу, па и уочљивим даром за комику. Перфектно му је у свим елементима улоге парирао  Ђорђе Виктор Влајић као духовити Бобине, други париски бонвиван и актер у шаљивим догодовштинама. Пријатан утисак лепотом гласа и ставом, оставио је Петар Ђурђевић у краткој роли Урбана, а запажен је био и ужурбани Фрик баритона Владимира Андрића. Највише одобравања изазвали су својим глумачким бравурама па и неочекивано пријатним и сонорним гласом маестрални, иако помало пренаглашен  Милош Ђорђевић (барон де Гонденмарк из Шведске) и Ђорђе Стојковић (Жозе), и од раније хваљен по свом глумачком, плесачком и певачком дару и сценској виртуозности. У сталним каламбурским сценским ситуацијама значајно су учествовали и карикатурно осмишљени и „преглумљени“ ликови сестара Шершенуле и Фреје-Кларе Ане Бартоли, односно Саре Бојић. Посебно глумачки ангажоване уз тесни спој с плесом биле су и  женске певачке улоге: женствене баронице у суверено-помпезном тумачењу сигурне и уверљиве Иване Медић, гошће из Хрватске, као и њене сународнице Ирме Драгичевић, у партији Полин. Ипак, изнад свих су се издизале вокално студиозно нијансиране и дикцијски разговетне креације ликова Габриел и Метеле. Прву је бриљантно тумачила, с разлогом све запосленија на оперској позорници, сопранисткиња Весна Ђурковић, с пуном гласовном моћи, покретљивошћу и блиставим колоратурама. Другу, славну париску глумицу гламурозно је донела искусна првакиња Опере Мадленианум Бранислава Подрумац, од првог изласка на сцену освајајући елегантном појавом и лепотом, а надасве својим зрелим, топло осенченим и богато обојеним сопраном. А цео, константно убрзани темпо збивања, „надгледала“ је и с великим познавањем партитуре усмеравала, и овог пута  у овако компликованим представама незаменљива, будна „контрола“ професионално беспрекорне инспицијенткиње Весне Ћурчић Петровић.  Представе су поново  на репертоару 24.октобра и 7. новембра ове године.

Марија Адамов

фото: Зоран Шкрбић