NOVI IZAZOVI ZA STARA ISKUŠENJA

Osvrt pokretača projekta na rezultate istraživanja

Osim verodostojno ustanovljene slike o opredeljenju maturanata za novinarska zanimanja, istraživanjem je, istovremeno, dobijen i posredni sud mladih o značaju novinarstva i novinarskih zvanja zbog kojeg bi se morale zabrinuti kako redakcije tako i strukovna novinarska udruženja

Minulih godina na našoj (privatizacijom i pojavom elektronskih glasila) ustalasanoj medijskoj sceni je (za)vladao potpuni haos.

U ubrzanom gašenju postojećih – najčešće štampanih listova i lokalnih radio i televizijskih stanica – kao i još bržem nastanku novih, na kratak rok registrovanih medija, većinom nastalih samo zbog zadovoljavanja 2015. propisanih uslova za projektno finansiranje – pogubio se svaki iole pouzdani račun.[1]

Pri tome, nepoznanica je, bila i ostala, nikada tačno utvrđeni broj angažovanih novinara,2 posebno članova novinarskih organizacija.3

Pojavom Interneta sve je postalo medij i svako ko se na bilo koji način  oglašava na Mreži sada sebe može (na)zvati novinarom.

Postojeća udruženja novinara, nepouzdano utvrđenog broja svojih pripadnika, podlegla su uplivu savremenih elektronskih izdanja, kojima se presudno menjaju metodi i tehnike novinarskog izražavanja, i bitno su oslabila merila  kojim su doskora štitila novinarsko zvanje i zanimanje.

Naime, do 80-tih godina 20. veka novinarom se nazivao samo onaj  delatnik  koji je – pod uslovom da je najmanje dve godine profesionalno, odnosno bar pet godina honorarno, radeći u nekoj od redakcija – ostvarivao osnovne životne prihode.

Već krajem 90-tih godina prošlog veka, kao novinari, prihvataju se u redovno članstvo tzv. frilenseri, a potom i autori tekstova na naglo namnoženim web stranicama, portalima i ostalim elektronskim izdanjima, a odrednica novinar širi se podrazumevajući i sve ostale (kreativne) učesnike i proizvođače tzv. medijskih sadržaja.4

Otuda se postavlja osnovno, a danas potpuno zanemareno i suštinski nerazjašnjeno statusno pitanje članstva u svim novinarskim organizacijama – jesu li ona i dalje ostala strukovna udruženja koja okupljaju isključivo profesionalne novinare ili (nasuprot svom nazivu) – uz mnogobrojne blogere, influensere, autore podkasta i kojekavih drugih priloga na internet stranicama – i sve ostale učesnike i saradnike u proizvodnji medijskih sadržaja (reditelje, scenariste, kamermane, majstore svetla, tonske snimatelje, montažere, spikere, lektore, korektore, prevodioce..), pogotovu i one kojima je novinarstvo tek dodatno, često sporedno, samo povremeno i nestalno angažovanje?

Dakako, ono nije samo formalno, jer se na kraju krajeva svodi na suštastveno pitanje svrsishodnosti samog zanimanja i zvanja novinar5 (na koje kamermani, majstori svetla, tonski snimatelji, montažeri, spikeri, lektori, korektori, prevodioci i dr.) nemaju bitnijeg, presudnog uticaja, dok su svi ostali povremeni i usputni učesnici u „kreiranju“ proizvodnje medijskih sadržaja mahom lišeni profesionalne odgovornosti zbog oglušavanja na odredbe (delimično važećeg) Kodeksa novinara  Srbije.

Ovim se, u velikoj meri, dodatno razvodnjava profesionalna odgovornost za izrečenu, napisanu reč ili objavljene sadržaje kojima se, u najezdi tabloidnih i senzacionalističkih napisa, narušava poverenje, opšti ugled i status novinarske profesije, a koji su – prema značaju svog mogućeg budućeg zanimanja – učesnici istraživanja ocenili kao krajnje nepovoljne.6

Ohrabruje nalaz da ispitanici, koji bi voleli da se bave novinarstvom, mnogo veću zainteresovanost iskazuju za sadržaje iz oblasti kulture, u odnosu na, na primer estradne, tj. tabloidne sadržaje.

Sudeći prema odgovorima u anketi, nasuprot samo 1,2% jasno opredeljenih, odnosno 2,5% ispitanika koji kao drugu mogućnost navode da imaju želju da se zbog bavljenja novinarstvom posvete strukovnim studijama, čak 83,4% učesnika istraživanja uopšte nema nameru da svoju budućnost vezuju za ovaj poziv. Nedvosmislen je i razlog koji navode u svojim odgovorima svrstavajući novinarsku profesiju u ekonomski slabo isplativu i zato, kao nesigurnu, i ne baš posebno prestižnu.

Tek neznatan broj njih (14,2%) se izjasnio da bi volelo da se bavi novinarstvom kao usputnim zanimanjem navodeći televiziju (28,1%) kao najpoželjniji medij, radio (9%), listove i časpise (8,8%), ali i u velikoj većini (52,5%) internet novinarstvo.

Kao najzanimljivija su označili zanimanja koja imaju tek posrednu vezu sa novinarstvom – producenta (13,5%), snimatelja (10%), spikera (6,9%), a u internet medijima – influensera (13,8%), urednika i voditelja podkasta (10,3%), slobodnih novinara (9,1%), blogera (7,3)… čime se tas na vagi pretežno pomera na stranu perifernih novinarskih poslova.

Ovi podaci su sasvim saglasni sa prethodnim, prošle godine (2021) provedenim istraživanjem Potrebe, metodi i sadržaji usavršavanja profesionalnih novinara kojim je ustanovljeno da je od 70,71% ispitanika zainteresovanih ili učesnika kurseva i treninga za dodatno usavršavanje 57,14% smatralo da na ovaj način vanredno može ovladati posebnim tehnikama i veštinama za čije obavljanje nisu stekli neophodna znanja studijskim obrazovanjem.

Već na samom početku završne studije istraživanja istaknuta je prisutna protivurečnost koja očigledno ukazuje na nesrazmeru u broju medijskih  redakcija u Vojvodini (833) i broja novoupisanih studenata novinarstva i komunikologije (35 + 27) što se može tumačiti nastalom osekom interesovanja mladih za novinarska zanimanja i postojećom praksom da je, godinama unazad,  popunjenost  raspoloživih  mesta na fakultetu retko kad prevazilazila 75%.7

Iako se u nedostatku novijih podataka o obrazovnoj strukturi trenutno zaposlenih i angažovanih novinara može pretpostaviti da je među njima opredeljujuća većina sa stečenim visokoškolskim zvanjima, ipak je veoma uočljiva pojava da novinarstvo (p)ostaje usputno zanimanje mladih, koji uprkos stečenih akademskih zvanja, nisu uspeli da se zaposle u svojoj struci i koji su, silom prilika i pod različitim okolnostima, prihvatili stalni ili najčešće honorarni posao u redakcijama.

Uz sva izvesna ograničenja, istraživanje je ukazalo na trenutno raspoloženje i stav mladih prema novinarskim i drugim medijskim zanimanjima i otvorilo niz nedoumica kako o kadrovskom zanavljanju redakcija tako i delovanja novinarskih udruženja nebi li se novinarstvo  učinilo privlačnijim, posebno za mlade rešene da ovam pozivu posvete svoju budućnost.

Mladen Bulut

___________________

[1]  Prema podacima Agencije za privredne registre Republike Srbije (APR) u 2018. je u Registar medija bilo upisano 2.034. medija ili 250 više nego 2016. kada ih je bilo 1.788. Do kraja ove godine je ugašeno 514 medija od kojih, skoro polovinu, 240 čine, mahom lokalni listovi, 148 portali, a 120 elektronski mediji.

Prema istom izvoru (APR) u 2022. u AP Vojvodini je bilo ukupno registrovano 926, odnosno 833 aktivna medija.

2 Prema nekim ne sasvim pouzdanim pokazateljima pretpostavlja se da je 2019. u 1.518 aktivnih medija u Srbiji bilo bar 13.648 zaposlenih. Od ukupnog broja novinara i saradnika u 724 medija, koji su odgovorili na anketu UNS-a, bilo je zaposleno 5.294, a procenjeno je da u 562 medija, među kojima su velike medijske kuće poput Radio-televizija Srbije, Radio-televizija Vojvodine, Pink,Prva,Politika, Novosti, Ringireg Aksel Springer, Mađar So, Studio B i B92, radi još 6.683 novinara i ostalih medijskih radnika.

3 U ovom trenutku u Srbiji deluju 42 novinarska udruženja, od kojih su Udruženje novinara Srbije (UNS) i Nezavisno udruženje Srbije (NUNS), uz prećutno prihvatanje Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV), prisvojili sebi ulogu reprezentativnih strukovnih organizacija mada je preostali i pretežni broj novinara van njihove organizacije.

Iako se punopravnim članom smatraju samo oni novinari koji su platili godišnju članarinu u tekućoj godini UNS navodi da je od 2003. do 2016. u evidenciji imao 7.595 članova od kojih je u 2018. samo 2.306 platilo članarinu.

NUNS u evidenciji ima 3.702 člana, a članarinu je do 2018. platilo tek 578 članova (taman koliko je dovoljno da bi očuvao tobožnju reprezentativnost), dok za NDNV nema nikakvih podataka.

DNV (Društvo novinara Vojvodine)  je 2009,  do odvajanja od UNS-a,  imalo 724, a 2020. u Matičnu knjigu članstva je bilo uvedeno 526 članova.

4 U statutima UNS-a, NUNS-a, NDNV, kao i DNV, gotovo je istovetna odrednica za prijem na osnovu koje se za sticanje članstva i naziva novinar u ovim strukovnim organizacijama propisuju uslovi bez vremenskog ograničenja profesionalnog ili honorarnog radnog staža, kao i podrazumevajućeg angažovanja na „kreativniom“ poslovima bez obzira u kojim medijima deluju.

5 Za razliku od ostalih strukovnih udruženja (advokata, lekara, inženjera i tehničara, arhitekata, filmskih i televizijskih radnika i dr) novinari, iako se upinju da izbore status (državnog) službenog lica, uporno odbacuju ideju o uvođenju profesionalnih licenci (navodno zbog mogućeg nametanja državnog uticaja i kontrole nad medijima) i izricanje opomena i kazni za narušavanje Kodeksa novinara Srbije, a  po pravilu za postupke zbog kršenja statutarnih normi su poverile, unutar organizacija, sudovima časti.

Ali, isključenje iz jedne ne podrazumeva automatski prestanak angažovanja i u nekoj drugoj novinarskoj organizaciji, a još manje bar vremensko ograničenje bavljenja novinarskim poslom.

6  U slučajevima narušavanja Kodeksa odlučuje Savet za štampu kao samoregulatorno telo čije se odluke primenjuju samo na one članice koje su mu dobrovoljno pristupile dok njegove odluke ne obavezuju ostale redakcije i novinare.

Kao nedelotvorno se pokazalo nastojanje Saveta za štampu za uvođenja obaveze da se prilikom opredeljivanja novca na medijskim konkursima kao učesnici iključe svi oni koji su odlukama ovog  neformalno ustanovljenog organa označeni kao prekršitelji Kodeksa novinara Srbije.

7 Izvor: https://www.ff.uns.ac.rs/sr/fakultet/odseci/medijske-studije/o-odseku.