RAZGOVOR SA MLADIM SOLISTOM OPERE „BASTILJA“ U PARIZU, BASOM SAVOM VEMIĆEM
Ovde, u Parizu, u jednoj od najvećih i najpoznatijih operskih kuća, Operi „Bastilja“, sreli smo našeg mladog i simpatičnog umetnika iz Beograda, basa Savu Vemića. Gledali smo ga u predstavi Verdijeve opere Don Karlos u postavci ogromnog operskog ansambla i solista: tenora Roberta Alanje, soprana Aleksandre Kurzak, mecosoprana Anite Račvelišvili, basa Renea Papa, baritona Etijena Dupuija, basa Vitaljija Kovaljova, soprana Tamare Banješević (iz Beograda) i drugih, zatim hora i orkestra pod strogom i preciznom dirigentskom rukom maestra Fabija Luizija. Kada smo među njima čuli divni, energični, lepo vođeni glas našeg umetnika, poželeli smo da saznamo više o njemu, pa smo ga zamolili za kratak razgovor, što je na naše zadovoljstvo, on rado prihvatio.
-Po svemu sudeći, ušli ste u nemirne operske vode „desnom nogom“. Molimo Vas de nam kažete nešto više o Vašoj dosadašnjoj umetničkoj putanji.
-Ona jeste nemirna i neizvesna ali i nije, ako imate plan, cilj i ako se ponašate u skladu s onim u šta verujete dok pevate. Sve je počelo u muzičkoj školi „Mokranjac“ u Beogradu, u klasi profesorke Tanje Obrenović, koja je bila moj prvi pedagog. Potom sam se upisao na Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu, kod profesora Nikole Mijailovića. Moja međunarodna karijera je počela 2013. godine kada sam otišao na Letnji operski festival u Izrael (Tel Aviv) na preporuku našeg baritona Davida Bižića. Tamo sam kao dobitnik stipendije proveo mesec dana, tumačeći ulogu Bartola u Figarovoj ženidbi, a naredne godine i Osmina u Mocartovoj Otmici iz Saraja. Radio sam s jednom pijanistkinjom i s jednim dirigentom iz Opere Metropoliten, koji su i osnivači ovog festivala za mlade pevače. Takođe sam tom prilikom imao sreću da od jedne gospođe – mecene dobijem još jednu stipendiju za dalje usavršavanje. Ona mi je omogućila da odem na dva meseca u Njujork, gde sam se prijavio na takmičenje i osvojio jednu od prvih nagrada, a zatim sam dobio poziv za audiciju u Operskom studiju Opere Metropoliten. Tu sam proveo tri godine i nakon 2017, želeo sam da se vratim u Evropu da nastavim osvajanje šireg basovskog repertoara, jer ovde ipak ima malo više mogućnosti za to nego u Americi.
-Kako se snalazite, kako se osećate u ogromnom kolektivu Pariske nacionalne opere?
-U Pariskoj nacionalnoj operi sam sada već u trećoj produkciji i osećam se sjajno, zadovoljstvo je biti ovde, sve je na vrlo visokom nivou. Pariska nacionalna opera, odnosno Opera „Bastilja“ (koja ove godine slavi tri decenije postojanja i mlađa je od Opere Garnije, ili Pariske opere, 128 godina) je jedna od najvećih operskih kuća na svetu i to se zaista i oseća i vidi u onom periodu proba i rada, pre same predstave, a onda i na samom izvođenju. Nakon Šostakovičeve opere Ledi Magbet mcenskog okruga (Katarina Izmailova) gde sam pevao partiju policijskog službenika, uskočio sam u ulogu šefa policije, pošto je moj kolega polomio nogu, a ja dobio poziv da za manje od 20 sati naučim njegovu rolu. To je bio najdramatičniji momenat u mojoj karijeri do sada, ali sam uspeo da savladam zadatak, i prošlo je dobro. Sledeća opera je bila Toska, a evo me sada u Verdijevom Don Karlosu. Verdi je definitivno nešto što me jako zanima u operskom repertoaru. Trenutno se pojavljujem kao Fratar u operi Don Karlos ali „pokrivam“ i lik Kralja Filipa II, jedan od mojih omiljenijih, čekajući trenutak kada ću ga prvi put tumačiti na sceni. Može se desiti da uskočim u izvođenje, što znači da uvek i na sve morate biti spremni. Ova partija Fratra (odnosno Duha Karla V) mi se dopada jer ima veoma lepu ariju i zadovoljstvo ju je kreirati. Verdijeva muzika je zahtevna budući da traži lepo pevanje i legato, ali da biste postigli i dramski efekat, moraju se nekako obe stvari spojiti. Zaista uživam sada, radeći u ovoj produkciji. To je i opera basova, jer postoje tri basovske uloge: Kralj Filip, Inkvizitor i Fratar, tako da sam spremio sve tri. Moj menadžment je sada u potrazi za odgovarajućim teatrom gde bih nastupao, jer je tako velike uloge uvek bolje prvo oživeti u nešto manjim operskim kućama no što je ova pariska, mada ni to ne mora da bude pravilo. Sve je moguće i zato je jako važno da se odlično spremite i da nastupate s uživanjem.
-Kao što smo već pomenuli, ovo je bio Vaš prvi susret s pariskom publikom. Sigurna sam da bi se svi prisutni (2.745 mesta u popunjenoj sali „Bastilje“) složili sa mnom da je Vaše izvođenje bilo vrhunsko, uverljivo i veoma dirljivo. Plenio je Vaš baršunasti, prijatan i moćan glas. Rekoste da „pokrivate“ i ulogu Kralja Filipa II. Kako doživljavate te likove?
-Uloga Fratra u ovoj operi je dramski veoma važna zato što se on pojavljuje na kraju opere i u liku Karla V, koji je otac Kralja Filipa II, a deda Don Karlosa. I tu postoji jedna paralela, to ja volim da naglasim, između Don Karlosa i Mocartovog Don Đovanija, jer u Mocartovoj operi Komendatore dolazi i uzima Don Đovanija, a ovde u Don Karlosu, deda dolazi, pojavljuje se kao iz groba, i uzima Don Karlosa. Sva poenta, sva težina zbivanja je što Don Karlos ne može da uspe u svojim namerama da spase Flandriju. Kralj Filip je moja „san uloga“ (na engleskom ”dream role”), zato što je kompleksna, puna. Kralj Filip u sebi ima i svoju romantičnu stranu i svoju kraljevsku, snažnu stranu, i to je ono što morate da prikažete na sceni, to je snažan izazov, a muzika je fantastična. Don Karlos je svakako Verdijevo maestralno delo.
-Na koji način negujete čuveni „trio“ – kako ga naziva jedan od najvećih soprana današnjice, Anđela Georgiju – um, dušu i glasne žice, tri neophodna elementa za pevača?
-Lepo je ona sastavila ovaj trio. Meni je važno da pijem dosta vode, da dovoljno spavam, da sam fizički aktivan, ne samo glasovno, nego i da se bavim nekim sportom. Volim da igram košarku i stoni tenis, ali je jako važno da vežbate glas, svaki dan morate pevati, morate održavati glas na određenom nivou (pogotovo ako ste u produkciji). I naravno, za sve to je potrebna velika disciplina.
-Šta po vašem mišljenju, pored lepog glasa, utiče na uspešnu karijeru i umetničku sudbinu?
-Pored lepog glasa, važno je da razumeš tekst koji govoriš, važno je da razumeš lik i da si koncentrisan dok ga izgovaraš, da ostaviš Savu Vemića kod kuće, a kada stupiš na scenu da se trudiš da budeš maksimalno prisutan u tom liku, a to se nekako trenira. Nedavno sam shvatio da je važnije biti prisutan u liku “sto posto” nego razmišljati o ideji da moraš da daš “sve od sebe”. Ta fraza “sve od sebe” je dobra, ali malo nedovršena i možeš da preteraš, možeš da izgoriš u davanju “svega od sebe”, a suštinski, nisi bio potpuno prisutan. Treba da daš “sve od uloge”, a ne “sve od sebe”. Tu je razlika i o tome sam pričao i sa nekim glumcima i oni se slažu sa mnom. Nedavno sam išao u Bersi i gledao Novaka Đokovića kako igra tenis i ono što me je fasciniralo bilo je koliko je on prisutan na terenu. Nije da se on trudi da taj udarac bude najjači mogući, on je neverovatno precizan. On je čovek koji je, „sto posto“ prisutan na terenu, i to mi je bilo zaista neverovatno i naravno, veliki Novak Đoković je osvojio turnir. Tako da je ta prisutnost, pored lepog glasa, najvažnija u donošenju lika.
-Idete li u Srbiju i da li nastupate i na našim muzičkim scenama?
-Ja trenutno živim i u Srbiji i putujem iz Beograda, idem u Srbiju, vraćam se Srbiji. Da li ću sledeće godine biti u Srbiji, to je pod znakom pitanja. Možda ću biti više u Minhenu, a vraćam se i u Parisku nacionalnu operu. Ipak, Beograd je moj grad, ja sam tamo rođen, ja Beograd volim, imam tamo mnogo prijatelja, porodicu. Za sada sam u Beogradu tumačio ulogu Ramfisa u Verdijevoj Aidi (a gostovao sam i kao Zakarijas u Nabuku prošle sezone) i voleo bih da još nastupam. Sarađivao sam i sa Bojanom Suđićem i sa njim otpevao nekoliko koncerata. Voleo bih i u Srbiji da radim neku operu. Razgovarao sam sa direktorom opere SNP-a u Novom Sadu, Aleksandrom Stankovim, u vezi s Verdijevom operom Simone Bokanegra, koja ima jednu od velikih basovskih uloga. S arijom Jakopa Fijeska iz te opere osvojio sam neke nagrade u Njujorku i sad bih želeo da pripremim celu ulogu. Možda će to biti prvi put u Novom Sadu. Videćemo.
-Imate li na repertoaru i druge muzičke žanrove?
U Njujorku sam priredio tri – četiri resitala s klavirom. Nastupao sam i u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU), a sada pripremam Šubertov ciklus Zimsko putovanje koji bi trebalo da izvedem u Nemačkoj naredne godine. Interesuje me resitalski repertoar (solistički s klavirom), a jako me zanimaju i rekvijemi Verdija i Mocarta i uopšte, vokalno-instrumentalna dela. To uvek želim da interpretiram, jer sam pevao u horu AKUD „Krsmanac“ u Beogradu i tu muziku jako volim. Mada, trenutno je u fokusu operska karijera i sve me u tom smislu zanima, ali i mnogo zavisi od rasporeda i trenutka.
-Koje su Vam uloge posebno drage i koje biste izdvojili iz Vašeg repertoara?
-Posebno drage koje sam do sada otpevao su Sarastro iz Mocartove Čarobne frule, Grof Rodolfo iz Belinijeve Mesečarke, Gremin u Evgeniju Onjeginu Čajkovskog, ali više ima onih većih uloga koje još nisam predstavio, a jako bih želeo. To su pomenuti Kralj Filip, kao i Figaro iz Mocartove Figarove ženidbe. Kada imate 32 godine ljudi vas i dalje doživljavaju kao mladog basa. Ja ne mislim da sam toliko mladi bas, mada je tačno da su basovske uloge uglavnom uloge starijih likova, pa zbog toga ljudi kažu ”pa ti si mladi bas”. Ali čemu šminka i kostimi koji te mogu učiniti starijim, a i ti se sam možeš ponašati kao starija osoba. Kralj Filip i nije toliko star, 40 godina, ali ta ideja da si mladi bas postoji u društvu, što je za basove realnost koju treba istrpeti.
-Koji su Vaši profesori, muzički uzori i kakav su uticaj oni imali na Vaše umetničko formiranje?
-Ja sam imao tri profesora, prva je bila mecosopran Tanja Obrenović u čijoj sam klasi bio 6 godina u Muzičkoj školi “Mokranjac” i ona je zaslužna za formiranje mog glasa. Kod nje sam dosta nesvesno pevao, što je bilo i dobro s jedne strane. U to vreme sam studirao farmaciju i pevanje sam video kao dobru zabavu, zdrav hobi. Nije to ni tako loše u neku ruku, jer ima puno nesvesnog u dobrom pevanju, ali to je u redu samo za početak. Dalje morate mnogo žešće da radite. S profesorkom Obrenović sam radio i jednu dodatnu godinu kada sam pripremao svoj prvi resital. Godine 2011. sam shvatio i prelomio da želim da se bavim muzikom i onda sam se upisao na FMU u Beogradu, u klasi baritona Nikole Mijajilovića, mog drugog profesora, a diplomu farmacije stavio na policu. On me je naučio jednu važnu lekciju, koju stalno ponavljam, da je jako važno da budeš sam svoj majstor. Profesor ti pomaže, on ti daje savete, on ti pokazuje kako, šta da uradiš, gde da ispraviš, ali samo do određenog trenutka. Do trenutka do kojeg on može. Najvažnije je da sam razumeš svoj glas i onda taj proces sam vodiš i sam nosiš. Ova lekcija je bila dobra i to pamtim. Moj treći profesor, operski mentor, sa kojim sam mnogo radio na tehnici pevanja u Njujorku, jeste grčki bas Dimitris Kavrakos. Sa Kavrakosom sam dve godine radio u operskom studiju Metropolitena i sa njim sam se potpuno našao u smislu vokalne tehnike; u smislu onoga šta je važno, a šta nije važno. Ima onih suštinskih stvari o kojima se nekad ne priča dovoljno. Mnogo mi je pomogao, jer smo bili na istim talasnim dužinama i s njim sam i dalje u kontaktu s vremena na vreme, iako nemam sada problema tehničke prirode. Ako mi nešto zatreba ja se uvek konsultujem s njim, mada sada više u pogledu operske karijere, nego u pogledu pevanja. S njim sam definitivno tu famoznu vokalnu tehniku, o kojoj se mnogo priča, dosta „izanalizirao“, „izdriblao“ i razumeo.
Pevanje je produženi govor. Mi kroz pevanje, kroz legato produžavamo emociju, produžavamo reč. Pevanje mora biti blisko i govoru, a mora da ima i „osvešten“ grudni rezonator, kako bi se i visine i dubine mogle doneti jednim ujednačenim glasom. Tako da je jako važno kako govoriš, a isto tako da jasno govoriš i da su ti konsonanti jasni, artikulisani. Važno je učiti što više jezika i naći muziku tih jezika. A na dobar izgovor, dolazi dobro pevanje.
-Nastupali ste u operskim kućama više zemalja. Da li biste nam napravili jednu paralelu o načinu rada među njima?
-Imao sam sreću da nastupam na tri kontinenta. Pevao sam u Americi (u Metropolitenu sam debitovao u Nabuku, a kneza Gremina tumačio u Bostonu i na Havajima) i u Aziji (u Japanu), sada u Evropi. Amerikanci vole veliki i energičan glas, takav je moj utisak. Velika je zemlja i oni podsvesno traže to. U Japanu je bilo jako zanimljivo, sve je bilo pod konac, disciplinovano. Japanci su dosta tihi ljudi što i prija u toku produkcije. Zanimljivo je da hor u Tokiju ima audiciju svake godine što ga drži u dobrom „španungu”, ali zato i zvuči fenomenalno. U Operi Metropoliten, jednoj od najvećih na svetu, isto je sve organizovano kao pod konac, uslovi za rad su fenomenalni. A Pariska nacionalna opera „Bastilja“ je takođe na visokom nivou. Ništa tu nije slučajno i zaista mi prija. U Francuskoj možda vole malo suptilniji zvuk, u Americi možda snažniji, a u Japanu precizniji. Ovo su možda samo moji utisci o tim zemljama.
-Interesantno je da ste završili farmaciju i da ste se bavili i košarkom. U kom je momentu i zašto prevagnula muzika?
-Završio sam Farmaceutski fakultet u Beogradu, koji traje pet godina i 2011. kada sam održao taj resital u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti i kada sam prvi put posle toga stao na scenu u Nemačkoj (na letnjem festivalu u Beskovu, gradu udaljenom 100 km od Berlina), prevagnula je muzika, prevagnulo je u meni da hoću muzikom da se bavim, jer je volim više nego farmaciju. Pevajući tada na sceni jednu malu ulogu venecijanskog gondolijera u operi Kazanova, shvatio sam da mi prija da ne budem Sava Vemić. Jer kad pevate resital, vi ste više Sava Vemić. A teatar je magija! Osećate da niste vi, već taj venecijanski gondolijer i Fratar i Kralj Filip i Sarastro i Ramfis, i tada se osećate jako lepo. Košarkom sam se bavio kao klinac i igram je i danas. Evo i ovde u Parizu tražim ljude s kojima mogu da odigram basket.
-Kako izgleda jedan dan u životu mladog soliste Save Vemića?
-Ustanem, doručkujem, ako imam probu u 10 sati moram da ustanem dva sata ranije da bi se probudilo telo i spremio glas. Posle imam pauzu za ručak dva sata, pa onda drugi deo probe. Kada ste u produkciji, neophodna je velika disciplina i puno tečnosti. Voda je najbolja za glas. Alkohol suši glas. Na dan kada imam predstavu (što je uglavnom uveče) volim da se dobro naspavam, upevam se dva sata pred predstavu, pa onda ne pevam, odem u pozorište gde se „dopevam“ i onda odem na predstavu. Na primer, Don Karlos se ovde završava u 12 sati. Dok dođete kući još ste pod adrenalinom. Ne možete da zaspite odmah, već oko tri ujutru i onda ustanete malo kasnije, jer je važno spavati, odmoriti se i pripremiti za sledeću predstavu.
-Da li Vam je karijera oduzela sve Vaše vreme ili imate malo vremena i za sebe?
-Ja još imam mesta i praznog kalendara, tako da imam vremena i za sebe, mada je karijera jako važna. Učim mnogo novih uloga. Pored Kneza od Bujona u Adrijani Lekuvrer (u aprilu) i Sparafučila u Rigoletu, ovde u Parizu spremam i veću ulogu engleskog kralja HenrijaVIII u Donicetijevoj operi Ana Bolen. U Beogradu imam svog pijanistu Aleksandra Brujića, vanrednog profesora na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, koji predaje partiture i sa kojim volim da radim. Odlično poznaje operu, završio je i dirigovanje i mnogo mi prija da radim s njim. Od 2013. kad god sam u Beogradu, spremam uloge s njim.
-Poziv operskog pevača zahteva veliko glumačko umeće. Kako dolazite do lika koji tumačite?
-Operski pevač je i glumac. I dalje je u operi na prvom mestu muzika, ali gluma je neodvojiva od muzike. Mi smo imali nastavu glume i odlazili smo za vreme studija na Fakultet dramskih umetnosti gde smo radili s profesorom Feridom Karajicom, a potom sam i u Njujorku pohađao časove iz iste discipline. Do lika dolazim tako što pažljivo čitam tekst i ono što moj lik izgovara, i zamislim kako bih se ja ponašao u određenoj situaciji. To je savet koji nam je ostavio veliki Stanislavski. Tekst je bitan koliko i partneri, oni likovi pored vas, koji vas povezuju s vašim likom i čine da budete što prisutniji na sceni. To je mnogo važno, da ste kompletno u tome šta izgovarate, da ne lutate. To je vrlo zanimljiv proces i dobar je osećaj, kada ste potpuno povezani s likom. Zbog tih trenutaka, kad si potpuno povezan s likom koji ožiljavaš, ti ovo i voliš da radiš. Mnogi će vam to reći. Moraš da voliš ovo da radiš, to je najvažnija motivacija.
-Kako se izdržava višesatna predstava psihološki, a i fizički?
-Strpljenjem. Sarastro je bio najveća uloga koju sam do sada tumačio. Fratar u Don Karlosu se pojavi u drugom činu, a potom u petom, tako da volim da sam u muzici sve vreme tokom cele opere. Trudim se da pratim šta se dešava, šta protagonisti govore. Koncentracija i posvećenost, to je važno.
-I šta biste dodali na kraju?
-Mislim da danas u 21. veku mogućnost da se čuje taj organski zvuk u operi ili baletu, koji je elektronski nemodifikovan, ima posebnu vrednost. Jer mi sada sve što slušamo, percipiramo kroz televiziju, kroz radio, telefone, kompjutere, sve je to instant, ali i to te zasiti posle nekog vremena. A kad odeš na predstavu, u operu, čuješ orkestar od sto ljudi ili manje i zvuk koji nema mikrofon i koji je elektronski nemodifikovan. Dakle, nema nikakve električne energije između slušalaca i izvođača. Mislim da to u ovom veku postaje ljudima važno. Ovde u Parizu predstave su pune. Opera „Bastilja“ima 2.745 mesta, a Opera Garnije 2.200. Ljudima je umetnost neophodna, a to su mesta gde možeš čuti zvuk i muziku, koji su kao organska hrana. To je vrednost i u svetu vlada sve veća potreba za njom.