ЈОШ ЈЕДАН МЕЂУНАРОДНИ УСПЕХ „ХАШИРЕ“
Поводом освајања сребрне медаље на 13. Охридском хорском фестивалу, коју је Хор Јеврејске општине у Новом Саду „Хашира“, други пут после десет година, последњег дана августа донео из овог јединственог, миленијумском културом богатог града на обалама прекрасног истоименог језера, своје импресије и запажања забележила је за наш портал Марија Адамов, некадашња музичка уредница Радио Новог Сада.
Моји први сусрети с хором „Хашира“ датирају готово од почетка деловања овог по репертоару у нас јединственог вокалног ансамбла, чије наступе сам пратила у првом реду по „задатку“ (као музички уредник-коментатор Радио Новог Сада), а убрзо и као „обичан“ љубитељ музике који пасионирано посећује концерте и веома поштује „жива“ извођења. Управо програмско опредељење „Хашире“ и озбиљан приступ откривању и представљању добро настудиране, подједнако јеврејске литургијске музике, али и њених световних, по популарним мелодијама препознатљивих традиционалних народних песама и обрада, привукли су ме да прилично редовно, односно кад год могу, присуствујем целокупним вечерима и многим пригодним наступима хора, а када су нови пројекти и припреме за такмичења у питању, свратим и на неке важније пробе. Импресионирана и скоро „опипљивим“ ентузијазмом и посвећеношћу предавања, са задовољством сам уочавала стасавање сталнијег, поступно и новим певачима обнављаног састава, од првих корака на челу са Сузаном Грос. Млада диригенткиња је 1993. иницирала и подстакла поновно окупљање и обнову деценијама утихлог ансамбла. Потом сам ценила и радовала се видљивом напретку у уобличавању његовог сопственог звука и физиономије, али и потоњу све приснију и плодотворнију сарадњу с искусном и врсном уметницом Весном Кесић Крсмановић. Под њеним руководством су кренула и међународна огледања на такмичарском подијуму. Тако сам с критичарским и националним поносом присуствовала и од реда успешним учешћима, освајању и примању награда на чак пет (од већег броја) домаћих и иностраних конкурса, рачунајући Охрид (2012), Карпениси (Грчка 2015), Вернигероде (Немачка 2017), Ишл (Аустрија 2018) и Фиренцу 2019, а од осталих већих надметања и гостовања добила прилику да пратим и неколико амбијентално и жанровски различитих програма у мањем, али веома значајном универзитетском граду Ополе у Пољској, 2016. Такође сам са задовољством била и у публици великих јубиларних вечери „Хашире“ с угледним гостима у њеном матичном концертном храму, препуној новосадској Синагоги, остављајући и писане „трагове“ о овим дубоко емотивним слављима поводом 15, 20. и 25. рођендана у новосадском „Дневнику“, ревији „Музика класика“, „Јеврејском прегледу“. Сигурно је да је моје занимање за овај хор било подстакнуто и интересовањем за неколицину угледних солиста који су радо с њим певали, попут сјајног оперског првака Славољуба Коцића, сопранисткиње Етел Кочи или мецосопрана Норе Чонкић. Такође и њиховог првог солисте-кантора Николе Давида, који је и после одласка у иностранство наставио, кад год му обавезе дозвољавају, да музицира са својим иницијалним ансамблом, први пут га у овој улози чувши на фестивалу „Мермер и звуци“ у Аранђеловцу. За мене је то било и једно од првих запаженијих гостовања „Хашире“ ван Новог Сада. Управо су Давидови професионални почеци уплетени у младалачке, али и касније дане нове „Хашире“, нарочито када је био у прилици да покаже резултате свог успешног школовања и промовисања у звање „правог“ кантора (након студија на Колеџу „Абрахам Гајгер“ у Берлину, завршених пре неколико година).
Данас је поштовање аутентичног, изворног карактера традиционалног синагогалног, раскошно мелизматизованог певања, али и темпераментно тумачење популарних световних јеврејских песама, правих „хитова“ посебне симболике, постало заштитни знак „Хашириних“ интерпретација, којима се равноправно придружују и композиције најразличитијих аутора светске баштине. С посебним значењем и пијететом репертоарски их обогаћују и остварења српских стваралаца, Мокрањца и Маринковића, али и наших савременика, Светозара Ковачевића и Александра Вујића („Анену“ и „Отче наш“, заповедног стиха „да буде воља Твоја“), чијим се опусима диригенткиња често обраћа. У сваком смислу, Весна Кесић Крсмановић и њено чврсто уметничко вођство, које све нити извођења држи под снажном контролом, дајући му праву дозу уметничке енергије, одавно је најзаслужнија за најчешће високи ниво интерпретације, којим нас већ низ година радују генерације певача многима омиљеног, и по много чему специфичног и узорног хора.
Као што смо забележили и пре седам година, након освајања такође сребрног одличја подједнаког ранга и значења и на такмичењу у грчком граду Карпенисију, Хаширци су и овог августа у Охриду (међу 15 хорова из седам земаља) показали исту меру „дисциплине, достојанствености, озбиљности, концентрисаности и професионалности наступа“, и сада импресиониравши међународни жири, првенствено извођењем дела сакралног репертоара. Посебно, молитве „Оче наш“ из Литургије Јосифа Маринковића, у лепом одзвуку и сонорности зрелих мешовитих гласова и широко раширеном „Амин“, које им је донело и специјално признање за интерпретацију духовне музике. Такође, и става „Тебе појем“ из Мокрањчеве Литургије (на „вантакмичарском“ концерту у католичкој цркви Св. Кирила и Методија). Официјелно друго место, односно себрна медаља заслужено је за наступ у такмичарској категорији хорова за одрасле (у конкуренцији од пет ансамбала) који је поред „Оче наш“ садржао и до сада најлепше проосећану Вујићеву успаванку-молитву „Анену“, јеврејског исходишта. Одговарајућим карактером и неопходном духовном изражајношћу, али и чврстом једрином и јасним имитационим надовезивањима гласова отпеван је духовни концерт „Да васкреснет Бог“ Дмитрија Бортњанског, а фином музикалноћу изнијансирана сефардска народна мелодија „En adir“ . Пријатно освежење и нешто „лежерније-опуштајуће“ расположење унето је композицијом „Yeish ei sham“ Џонија Рехтера, а наглашеним темпераментом и прегнантношћу македонских ритмова изражени народни стихови популарне песме „Рум, дум, дум“ Драгана Шуплевског, код нас честе у репертоарима многих хорова различитог узраста.
Своју склоност ка духовној музици и молитвеној озбиљности и медитативности њеног садржаја, „Хашира“ је, вођена сигурном руком и истанчаним, али и прегнантно-енергичним диригентским нервом свог вође, приказала и у поменутој новој цркви С. Кирила и Методија која је отворила своја врата бројним посетиоцима из „комшилука“, будући да је смештена у скоро породичном окружењу једног модерног, пријатног стамбеног блока у Охриду. Новосадски хор је и овај део свог репертоара извео без напора и грча, лепо обликованим фразама, разуђеном динамиком и неопходном, природном духовном изражајношћу, почев од усредсређене, зрелим гласовима и бојама правог, звучно пуног мешовитог састава отпеване „Ели, Ели“ Давида Зехавиа, преко мелодичне, слушалачком уху пријемчиве, традиционалне јеврејске песме „Shalom aleichem“, до Мокрањчевог „Тебе појем“, сомотски озвучених дубоких вокала и праве продуховљености тумачења и значења. Наступи у различитим просторима, поред велике конгресно-концертне (Дијамантске сале) хотела Инекс „Олгица“ (у којој се такмичење одвијало), затим поменутог храма, као и на отвореном простору, на градској обали Охридског језера, одредили су и избор репертоара, стога што је и овај неформални „open air“ концерт окупио значајан број посетилаца, „регрутованих“ од случајних пролазника. Заједно с новосадским хористима, инспирисаним диригентом, и поред високе температуре, и они су на различите начине испољавали своју музикалност, подстицани сви заједно и одличном, у сваком тренутку и изразу прилагодљивом клавирском сарадњом пијанисткиње Јулије Бал, неопходном и у свим фазама хорског рада, вежбања, транскрибовања и концертирања дејственом и благотворном уметницом. Њена агилност и енергичност потврдила се и на концерту у Меморијалном центру холокауста у Скопљу, поводом Европског дана јеврејске културе, овде обележеног 29. августа, који је „Хашира“ приредила у знак сарадње Јеврејске општине у Новом Саду с Јеврејском заједницом Северне Македоније, што из многих аспеката захтева посебан осврт и пажњу, а то је потврдио и срдачан сусрет двојице председника, нашег Мирка Штарка и скопског, Пепа Левија.