Uručene godišnje nagrade Društva novinara Vojvodine

Na redovnoj Godišnjoj skupštini Društva novinara Vojvodine, održanoj 22. juna u Medija info centru na Spensu, uručene su tradicionalne godišnje nagrade kolegama za koje je Komisija DNV-a za dodelu priznanja utvrdila da su u  2023. godini dali veliki doprinos unapređenju novinarske profesije.

Ovogodišnji laureati su: šef dopisništva RTV-a Velimir Petrušić, novinarka i autorka na TV AS Ivana Stanković,  foto-reporter i snimatelj Aleksandar Jovanović i  agrarni novinar i publicista Miomir Filipović Fića, dok je nagradu za životno delo dobio višedecenijski urednik i voditelj Jutarnjeg programa Radio Novog Sada Siniša Stanković.

Povelje laureatima uručio je predsednik DNV-a Petar Kočić koji je poručio da to Društvo nastoji da dodelom nagrada ne samo oda priznanje kolegama za kvalitetan rad već i da mlađim kolegama  ukaže na domete koje moraju postići da bi postali vrsni novinari. Miomiru Filipoviću, kao dobitniku nagrade „Petar Drezgić“, predstavnik Instituta za ratarstvo i povrtarstvo Goran Krajinović uručio je i umetničku sliku, koju taj Institut tradicionalno daruje nagrađenim agrarnim novinarima DNV-a.  

Istoričar i publicista dr Drago Njegovan, koji je bio predsednik Komisije DNV-a za dodelu ovogodišnjih nagrada, ukazao je u svom obraćanju na značaj i zasluge Konstantina Bogdanovića (Ruma, 2. mart 1811—Novi Sad, april 1854), novinara, advokata i književnog kritičara koji je u Pešti  marta 1848. godine pokrenuo i uređivao prvi srpski politički list Vestnik, te značajno doprineo borbi za slobodu srpske štampe. Upravo u njegovu čast, podsetio je dr Njegovan, Društvo novinara Vojvodine i obeležava Dan novinara Vojvodine 15. maja (datum izlaženja prvog broja Vestnika), dodeljujući nagrade svojim najzaslužnijim kolegama. 

BIOGRAFIJE DOBITNIKA GODIŠNJIH NAGRADA DNV-a

Dobitnik  Spomenice Dušan Šijački – za foto-stvaralaštvo i primenu fotografije u medijima je  Aleksandar Jovanović, foto-reporter,režiser, snimatelj i montažer televizijskih priloga.

 Od rane mladosti zanimao se za fotografiju. Još dok je bio osnovac u foto-kino sekciji OŠ „Đorđe Natošević“ susreo se sa izazovnim čarima fotografije i filma.  Svoj prvi foto-aparat „Canon AE1“, sa setom objektiva, dobio je za 14. rođendan na poklon od oca, s porukom: „Nema više džeparca, a ako ti treba novaca, zaradi fotografišući za mene, što  ću ti platiti kao što i drugim fotografima plaćam“. Tako je ušao u svet industrijske fotografije pošto mu se otac bavio obrađivanjem fotografija za štampu u katalozima, tzv. američkim retušem – pretečom današnjeg fotošopa. Stručno znanje stekao je i nadogradio u srednjoj grafičkoj školi „Jovan Vukanović“ koja je u ono vreme posedovala „hemigraf“ za repro-fotografiju i litografiju.  Zbog odlaska u vojsku, nije postao student na FAM-u (Umetničkoj akademiji za fotografiju u Pragu, iako je uspešno položio prijemni ispit), a nakon odsluženja vojnog roka započete studije informatike prekinuo mu je rat u bivšoj SFRJ. Uporedo sa studijama, radio je u AMK „Dnevnik“ i „Foto Spektra studiju“. U svojoj privatnoj firmi „SBB“ za servis i prodaju računara, od 1993. do 1998. je radio kao serviser i zvanični procenitelj štete DDOR-a Novi Sad, potom do 2000. u štampariji „Budućnost“ na poslovima grafičke pripreme za štampu udžbenika, kataloga i reklamnog materijala, kao i drugih posebnih  luksuznih izdanja, potom u redakciji „Građanski list“ na pripremi tekstova i fotografija za štampu ovih dnevnih novina, da bi do 2005. i ponovo od 2008. bio grafički urednik Izdavačkog preduzeća „Color Media International“ za nekoliko licenciranih izdanja časopisa „PC Magazine“, „Joy“, „Bravo Screen Fun“, „CKM“, „Glamour“ i drugi. Od 2011. do 2012. radi u Izdavačkom preduzeću „Čarobna knjiga“, a nakon toga do 2016. u „Gelatoclouds“ – firmi sa sedištem u Norveškoj koja posluje u celoj Evropi, gde je bio zadužen za digitalnu štampu na poslovima izrade i razvoju novih vrsta templejta (šablona). Istovremeno, kao  frilenser, od 2015. do  2018. priprema i prelama priloge za redakciju „RochadeEuropa“,najstarijem šahovskom časopisu u svetu.  U novosadskom „Medija Info Centru“ od 2017. do 2022, režira, snima i montira brojne televizijske emisije i priloge, a od tada nastavlja da samostalno obavlja ove poslove uz izradu  web sajtova i portala, među kojima je i nanovo pokrenuto elektronsko izdanje glasila DNV-a.

Dobitnik nagrade  dr Petar Drezgić – za novinarske priloge o poljoprivredi, životu i radu na selu je Miomir Filipović Fića, novinar, publicistai književnik.

Školovao se u mačvanskom selu Radenković i  u Novom Sadu, a u Beogradu je završio Višu novinarsku školu Jugoslovenskog instituta za novinarstvo. Novinarstvom se bavi od 1976, kada je postao saradnik Radio Beograda u kultnoj emisiji Selo veselo, a kasnije i kao dopisnik iz Sremske Mitrovice. Bio je novinar novosadskog Dnevnika 25 godina, a nakon toga dopisnik Politike iz Sremske Mitrovice. Godinama je pisao za najtiražnije listove u SFRJ: Ilustrovanu politiku, Nadu, Dugu, Arena, ljubljanski Dnevnik.. Stvarao je za tlevizije Beograd i Novi Sad, snimajući emisije, dokumentarne i afirmativne filmove. Od 1998. je pokretač i osnivač Udruženja kulturnih stvaralaca Srbije Zavičaj, zatim Seoskih novina, lista posevećenog selima Srbije koji izlazi već 25 godina, kao i Festivala Selo-pres, Sabora pesme i lepote  u selima Srbije i drugih kulturnih svetkovina širom Srbije. Urednik je za kulturu sela u instituciji od nacionalnog značaja, Kulturno-prosvetnoj zajednici Srbije, gde vodi Susrete sela Srbije koji traju već 50 godina.  Objavio je više od 50 knjiga od kojih je polovina prevedena na druge jezike. Za novinarski rad više puta je nagrađivan domaćim i međunarodnim prestižnim nagradama: dobitnik je Zlatne povelje Udruženja novinara Srbije povodom 135-godišnjice novinarskog udruženja – za doprinos srpskom novinarstvu, Povelje Pedagoškog sabora Srbije  – za negovanje srpskog jezika, a  2015. i Vukove nagrade, najprestižnijeg priznanja u kulturi srpskog naroda.  Predsednik Republike Aleksandar Vučić odlikovao ga je povodom Dana državnosti Srbije Sretenje, u februaru 2018, za stvaralštvo u kulturi sela i novinarstvu.

Dobitnica nagrade Jaša Tomić –  za najzapaženija ostvarenja u celokupnom jednogodišnjem stvaralaštvu je Ivana Stanković, novinarka Radio-televizije AS iz Šapca.

Novinarsku karijeru započinje kao srednjoškolka još 1994. u tadašnjoj TV Šabac, a prve priloge je uradila u timu sa Ognjenom Amidžićem i Danijelom Pantić. Nakon studija na Akademiji umetnosti – na Odseku muzičke pedagogije, potom i Akademije strukovnih studija, radi kao nastavnik muzičke kulture u OŠ “Selimir Jovanović“ u Šapcu, da bi 2003. i povratkom novinarstvu, postala dopisnik lista „Politika“ za Mačvanski okrug. U RTV As radi od 2005. kao novinar i urednik. Kreirala je i realizovala stotinu dokumentarnih emisija u oblasti kulture, istorije, tradicije i duhovnosti, a serijali rađeni pod pokroviteljstvom lokalnih samouprava, Grada Šapca i Ministarstva kulture Republike Srbije, zavredeli su izuzetne kritike i ostvarili veliku gledanost. Njen najnoviji autorski serijal „Nasleđe pocerskih manastira“ – koji je realizovala uz snimatelja Vladimira Uroševića – skreće pažnju na vrednu, ali i dalje nedovoljno predstavljenu i javnosti poznatu istorijsku, kulturnu i duhovnu baštinu ovog dela Srbije. Već samim naslovom ovog dokumentarnog serijala autorka je uvela dosad novu u istoriografiji i literaturi nekorišćenu, a posebnu odrednicu za skupinu svetinja pocerskog kraja koje čine manastiri Čokešina, Petkovica, Radovašnica i Kaona, kao i malo udaljeniji, ali takođe nadomak Cera, manastir Tronoša. Sve njih povezuje predanje o legendarnom junaku Kosovskog boja, Milošu Obiliću, koje ga poreklom smešta u Pocerje, kao i dokumentarno uverljiv, lepo, prijemčivo i svima razumljivo predočen sadržaj o ovim manastirima, kao svedocima velikih događaja iz istorije  Srbije u kojima su bili vekovna utočišta, staništa i duhovna stecišta  značajnih ličnosti nacionalne istorije.

Dobitnik nagrade Dimitrije Frušić  – za seriju napisa, emisija ili  uređivački rad je Velimir Petrušić, rukovodilac dopisničke mreže Javne medijske ustanove Radio-televizije Vojvodine.

Nakon osnovnog i srednjoškolskog obrazovanja u rodnoj Inđiji završio je  Vojnu akademiju  kopnene vojske u Beogradu i Sarajevu. U sastavu 54. graničnog bataljona raspoređenog na Prokletijama, na granici sa Albanijom, časno je obavljao oficirske dužnosti od 1992. do 1995. Od aprila 1995. do danas zaposlen je u RTV Novi Sad, odnosno danas Radio-televiziji Vojvodine. Obavljao je poslove novinara, reportera, urednika i voditelja centralne dnevno-informativne emisije „Dnevnik“ u 17 sati, za koju je takođe i pisao komentare i satirične nedeljne preglede. Na početku karijere, sredinom devedesetih, bio je redovan saradnik u to vreme najgledanije emisije na RTS-u „Ipak se okreće“ i reporter jutarnjeg programa RTS-a. Obavljao je i dužnosti zamenika odgovornog urednika i pomoćnika glavnog i odgovornog urednika. Od 2014. do danas je na mestu rukovodioca dopisničke mreže RTV-a, koju je lično oformio i organizovao u funkcionalnu programsku celinu. Zahvaljujući dopisnicima – koji su jedini multimedijalni novinari – i njihovim prilozima koji čine više od 50 odsto informativnog programa i time odlučujuće doprinose osnovnoj funkciji pokrajinskog javnog servisa – doprineo je zainteresovanosti građana Vojvodine i povećanju gledanosti RTV-a. U dva mandata, od 2009. do 2016, bio je član Upravnog odbora, od 2016. do 2020. član Izvršnog odbora DNV-UNS, a od 2020. do 2023. član Upravnog odbora samostalnog Društva novinara Vojvodine. Na nacionalnom nivou bio je jedan od nosilaca kampanje „Ponos – vek od prisajedinjenja Vojvodine“, osmislio i realizovao nacionalnu medijsku kampanju „Besmrtni puk Srbije“ 2019. Kao nekadašnji prvak Novog Sada u šahu i sad aktuelno treći veteran u Srbiji u kategoriji preko 50 godina, završio je semestralni kurs za sportskog trenera na fakultetu u Novom Sadu i bavi se trenerskim poslom u šahu.

Dobitnik nagrade Svetozar Miletić –  za životno delo, višegodišnji rad, doprinos novinarstvu i razvoju novinarske organizacije je  SINIŠA STANKOVIĆ, NOVINAR RADIO NOVOG SADA. 

Njegov glas je minulih godina bio prepoznatljiv kao zaštitni znak „Jutarnjeg programa“ Radio Novog Sada, a uvek smelo, krajnje zanimljivo odabrani i predočeni prilozi, umešno odabrani sagovornici neodoljivo su privlačili radio poslenike. Rođen je u Apatinu, odakle se već sutradan sa roditeljima preselio u Novi Sad, gde je pohađao osnovnu školu i gimnaziju, a potom i studirao. Još kao osnovac, zainteresovao se za novinarstvo, jer je tadašnji „Mali jež“ tražio od svojih čitalaca, najčešće  od  đaka, da šalju svoje priloge ili crteže. Siniša je tada, na sopstveno veliko zadovoljstvo, otkrio da svojim pričicama ume da pogodi na „pravo mesto“, jer mu je gotovo u svakom broju bio objavljivan poslati tekst. Na završetku osnovne škole, pišući tematski rad iz srpskohrvatskog jezika, vidovito je napisao:  „Kada odrastem, biću novinar“. Još kao gimnazijalac je počeo da sarađuje sa tada kultnim Radio Šapcem, koji je uglavnom emitovao narodnu muziku, a gotovo ceo program bio je pokriven „Željama slušalaca“. Jedina emisija koja se razlikovala bila je „Pop vašar“, sa savremenom muzikom, koju je pripremao i vodio naš kolega Zoran Amidžić – kao novinar RTS-a nesretno stradao u Hrvatskoj 1991- prihvativši ponuđenu saradnju sa dopisnikom iz Novog Sada o zbivanjima u pop kulturi. Tako je već kao srednjoškolac osetio draž radijskog novinarstva, kojem  je ostao veran do svojih poznih godina, čak i po odlasku u penziju, odnosno, do današnjih dana. Kasnije, kao student, sarađivao je u tadašnjem omladinskom listu „Glas omladine“, gde su mu urednici, ali i učitelji bili Rodoljub Malenčić i Čedomir Keco. Već 1997. javio se na konkurs  tadašnje Radio-televizije  Novi Sad i u konkurenciji od oko 400 prijavljenih  uspeo da  „prođe“  testiranje i zaposli se u Informativnoj redakciji. Tu je „učio školu“ od najboljih – Dragana Đurića, Budimira Budimca, Dragiše Stankovića, Duška Popova, Dimitrija Boarova i drugih. Neobično, ali zbog loših saobraćajnih veza, zamolio je da se sa Mišeluka, gde se do bombardovanja nalazila zgrada televizije, prebaci u Radio Novi Sad, u centar grada nedaleko od mesta gde je i stanovao. Kako su uglavnom  svi bili zainteresovani “da se vide“, a ne samo „da se čuju“,  javio se tek pokoji novinar kojem je to odgovaralo i tako se i Siniša obreo na Radiju. Nažalost, Siniša je 1984. imao „gaf“ u živom programu, ocenjujući da se pozorišna predstava „Golubnjača“ bez potrebe zabranjuje i skida sa repertoara Srpskog narodnog pozorišta, dok se istovremeno može gledati u Narodnom pozorištu u Beogradu. To ga je koštalo otkaza, što ga je, posle izvesnog vremena, primoralo da se zaposli u dopisništvu „Večernjih novosti“ u Novom Sadu. Ipak, posle nekoliko godina, vratio se u Radio Novi Sad, na poziv nekadašnjih kolega koji su ga se sećali, ali i „zaboravili“ zbog čega je bukvalno oteran iz matične medijske kuće. Tokom radijske karijere, u tom drugom pozivu, za tridesetak godina, prošao je sve novinarske nivoe – od reportera sa pijace, novinara izvešteča, skupštinskog izveštača, urednika, do glavnog i odgovornog urednika. Dobitnik je nekolicine nagrada, čak i  u svojoj kući,  one – njemu najdraže – kada je 2009, povodom 60 godina RTV-a proglašen za  najboljeg novinara – za svoj serijal emisija o lovu i ribolovu, koji se „neprekidno 18 godina emitovao uživo, i to čak 900 puta“. Neverovatno, nikada nije izostao s programa, čak ni za vreme bombardovanja 1999“. Siniša je priveo kraju svoju radijsku karijeru kao urednik i voditelj „Jutarnjeg programa“ Radio Novog sada, nastavljajući je i 4 godine posle odlaska u penziju. Zahvaljujući iskustvu pred mikrofonom i pred kamerom, za Društvo novinara Vojvodine napravio je serijal podkasta „Varoški divani“ i „Biti novinar“, u kojem mu je – govoreći o  sudbini našeg zvanja i poziva – prvi sagovornik bio  naš dragi kolega i sjajan novinar, nedavno preminuli Đorđe Vukmirović, inače Apatinac i Sinišin vršnjak.

Nakon svečanog uručenja priznanja, članovi Društva novinara Vojvodine učestvovali su i u radnom delu Godišnje skupštine, na kojem su predstavljeni izveštaji o radu u protekloj godini, kao i planovi za tekuću i narednu godinu.

Tekst i fotografije: Vojvođanski novinar