Уручене годишње награде Друштва новинара Војводине

На редовној Годишњој скупштини Друштва новинара Војводине, одржаној 22. јуна у Медија инфо центру на Спенсу, уручене су традиционалне годишње награде колегама за које је Комисија ДНВ-а за доделу признања утврдила да су у  2023. години дали велики допринос унапређењу новинарске професије.

Овогодишњи лауреати су: шеф дописништва РТВ-а Велимир Петрушић, новинарка и ауторка на ТВ АС Ивана Станковић,  фото-репортер и сниматељ Александар Јовановић и  аграрни новинар и публициста Миомир Филиповић Фића, док је награду за животно дело добио вишедеценијски уредник и водитељ Јутарњег програма Радио Новог Сада Синиша Станковић.

Повеље лауреатима уручио је председник ДНВ-а Петар Кочић који је поручио да то Друштво настоји да доделом награда не само ода признање колегама за квалитетан рад већ и да млађим колегама  укаже на домете које морају постићи да би постали врсни новинари. Миомиру Филиповићу, као добитнику награде „Петар Дрезгић“, представник Института за ратарство и повртарство Горан Крајиновић уручио је и уметничку слику, коју тај Институт традиционално дарује награђеним аграрним новинарима ДНВ-а.  

Историчар и публициста др Драго Његован, који је био председник Комисије ДНВ-а за доделу овогодишњих награда, указао је у свом обраћању на значај и заслуге Константина Богдановића (Рума, 2. март 1811—Нови Сад, април 1854), новинара, адвоката и књижевног критичара који је у Пешти  марта 1848. године покренуо и уређивао први српски политички лист Вестник, те значајно допринео борби за слободу српске штампе. Управо у његову част, подсетио је др Његован, Друштво новинара Војводине и обележава Дан новинара Војводине 15. маја (датум излажења првог броја Вестника), додељујући награде својим најзаслужнијим колегама. 

 

 

БИОГРАФИЈЕ ДОБИТНИКА ГОДИШЊИХ НАГРАДА ДНВ-а

Добитник  Споменице Душан Шијачки – за фото-стваралаштво и примену фотографије у медијима је  Александар Јовановић, фото-репортер, режисер, сниматељ и монтажер телевизијских прилога.

 Од ране младости занимао се за фотографију. Још док је био основац у фото-кино секцији ОШ „Ђорђе Натошевић“ сусрео се са изазовним чарима фотографије и филма.  Свој први фото-апарат „Canon AE1“, са сетом објектива, добио је за 14. рођендан на поклон од оца, с поруком: „Нема више џепарца, а ако ти треба новаца, заради фотографишући за мене, што  ћу ти платити као што и другим фотографима плаћам“. Тако је ушао у свет индустријске фотографије пошто му се отац бавио обрађивањем фотографија за штампу у каталозима, тзв. америчким ретушем – претечом данашњег фотошопа. Стручно знање стекао је и надоградио у средњој графичкој школи „Јован Вукановић“ која је у оно време поседовала „хемиграф“ за репро-фотографију и литографију.  Због одласка у војску, није постао студент на ФАМ-у (Уметничкој академији за фотографију у Прагу, иако је успешно положио пријемни испит), а након одслужења војног рока започете студије информатике прекинуо му је рат у бившој СФРЈ. Упоредо са студијама, радио је у АМК „Дневник“ и „Фото Спектра студију“. У својој приватној фирми „СББ“ за сервис и продају рачунара, од 1993. до 1998. је радио као сервисер и званични проценитељ штете ДДОР-а Нови Сад, потом до 2000. у штампарији „Будућност“ на пословима графичке припреме за штампу уџбеника, каталога и рекламног материјала, као и других посебних  луксузних издања, потом у редакцији „Грађански лист“ на припреми текстова и фотографија за штампу ових дневних новина, да би до 2005. и поново од 2008. био графички уредник Издавачког предузећа „Color Media International“ за неколико лиценцираних издања часописа „PC Magazine“, „Joy“, „Bravo Screen Fun“, „CKM“, „Glamour“ и други. Од 2011. до 2012. ради у Издавачком предузећу „Чаробна књига“, а након тога до 2016. у „Gelato clouds“ – фирми са седиштем у Норвешкој која послује у целој Европи, где је био задужен за дигиталну штампу на пословима израде и развоју нових врста templejta (шаблона). Истовремено, као  фриленсер, од 2015. до  2018. припрема и прелама прилоге за редакцију „Rochade Europa“, најстаријем шаховском часопису у свету.  У новосадском „Медија Инфо Центру“ од 2017. до 2022, режира, снима и монтира бројне телевизијске емисије и прилоге, а од тада наставља да самостално обавља ове послове уз израду  web сајтова и портала, међу којима је и наново покренуто електронско издање гласила ДНВ-а.

 

Добитник награде  др Петар Дрезгић – за новинарске прилоге о пољопривреди, животу и раду на селу је Миомир Филиповић Фића, новинар, публициста и књижевник.

Школовао се у мачванском селу Раденковић и  у Новом Саду, а у Београду је завршио Вишу новинарску школу Југословенског института за новинарство. Новинарством се бави од 1976, када је постао сарадник Радио Београда у култној емисији Село весело, а касније и као дописник из Сремске Митровице. Био је новинар новосадског Дневника 25 година, а након тога дописник Политике из Сремске Митровице. Годинама је писао за најтиражније листове у СФРЈ: Илустровану политику, Наду, Дугу, Арена, љубљански Дневник.. Стварао је за тлевизије Београд и Нови Сад, снимајући емисије, документарне и афирмативне филмове. Од 1998. је покретач и оснивач Удружења културних стваралаца Србије Завичај, затим Сеоских новина, листа посевећеног селима Србије који излази већ 25 година, као и Фестивала Село-прес, Сабора песме и лепоте  у селима Србије и других културних светковина широм Србије. Уредник је за културу села у институцији од националног значаја, Културно-просветној заједници Србије, где води Сусрете села Србије који трају већ 50 година.  Објавио је више од 50 књига од којих је половина преведена на друге језике. За новинарски рад више пута је награђиван домаћим и међународним престижним наградама: добитник је Златне повеље Удружења новинара Србије поводом 135-годишњице новинарског удружења – за допринос српском новинарству, Повеље Педагошког сабора Србије  – за неговање српског језика, а  2015. и Вукове награде, најпрестижнијег признања у култури српског народа.  Председник Републике Александар Вучић одликовао га је поводом Дана државности Србије Сретење, у фебруару 2018, за стваралштво у култури села и новинарству.

 

Добитница награде Јаша Томић –  за најзапаженија остварења у целокупном једногодишњем стваралаштву је Ивана Станковић, новинарка Радио-телевизије АС из Шапца.

Новинарску каријеру започиње као средњошколка још 1994. у тадашњој ТВ Шабац, а прве прилоге је урадила у тиму са Огњеном Амиџићем и Данијелом Пантић. Након студија на Академији уметности – на Одсеку музичке педагогије, потом и Академије струковних студија, ради као наставник музичке културе у ОШ “Селимир Јовановић“ у Шапцу, да би 2003. и повратком новинарству, постала дописник листа „Политика“ за Мачвански округ. У РТВ Ас ради од 2005. као новинар и уредник. Креирала је и реализовала стотину документарних емисија у области културе, историје, традиције и духовности, а серијали рађени под покровитељством локалних самоуправа, Града Шапца и Министарства културе Републике Србије, завредели су изузетне критике и остварили велику гледаност. Њен најновији ауторски серијал „Наслеђе поцерских манастира“ – који је реализовала уз сниматеља Владимира Урошевића – скреће пажњу на вредну, али и даље недовољно представљену и јавности познату историјску, културну и духовну баштину овог дела Србије. Већ самим насловом овог документарног серијала ауторка је увела досад нову у историографији и литератури некоришћену, а посебну одредницу за скупину светиња поцерског краја које чине манастири Чокешина, Петковица, Радовашница и Каона, као и мало удаљенији, али такође надомак Цера, манастир Троноша. Све њих повезује предање о легендарном јунаку Косовског боја, Милошу Обилићу, које га пореклом смешта у Поцерје, као и документарно уверљив, лепо, пријемчиво и свима разумљиво предочен садржај о овим манастирима, као сведоцима великих догађаја из историје  Србије у којима су били вековна уточишта, станишта и духовна стецишта  значајних личности националне историје.

 

Добитник награде Димитрије Фрушић  – за серију написа, емисија или  уређивачки рад је Велимир Петрушић, руководилац дописничке мреже Јавне медијске установе Радио-телевизије Војводине.

Након основног и средњошколског образовања у родној Инђији завршио је  Војну академију  копнене војске у Београду и Сарајеву. У саставу 54. граничног батаљона распоређеног на Проклетијама, на граници са Албанијом, часно је обављао официрске дужности од 1992. до 1995. Од априла 1995. до данас запослен је у РТВ Нови Сад, односно данас Радио-телевизији Војводине. Обављао је послове новинара, репортера, уредника и водитеља централне дневно-информативне емисије „Дневник“ у 17 сати, за коју је такође и писао коментаре и сатиричне недељне прегледе. На почетку каријере, средином деведесетих, био је редован сарадник у то време најгледаније емисије на РТС-у „Ипак се окреће“ и репортер јутарњег програма РТС-а. Обављао је и дужности заменика одговорног уредника и помоћника главног и одговорног уредника. Од 2014. до данас је на месту руководиоца дописничке мреже РТВ-а, коју је лично оформио и организовао у функционалну програмску целину. Захваљујући дописницима – који су једини мултимедијални новинари – и њиховим прилозима који чине више од 50 одсто информативног програма и тиме одлучујуће доприносе основној функцији покрајинског јавног сервиса – допринео је заинтересованости грађана Војводине и повећању гледаности РТВ-а. У два мандата, од 2009. до 2016, био је члан Управног одбора, од 2016. до 2020. члан Извршног одбора ДНВ-УНС, а од 2020. до 2023. члан Управног одбора самосталног Друштва новинара Војводине. На националном нивоу био је један од носилаца кампање „Понос – век од присаједињења Војводине“, осмислио и реализовао националну медијску кампању „Бесмртни пук Србије“ 2019. Као некадашњи првак Новог Сада у шаху и сад актуелно трећи ветеран у Србији у категорији преко 50 година, завршио је семестрални курс за спортског тренера на факултету у Новом Саду и бави се тренерским послом у шаху.

 

Добитник награде Светозар Милетић –  за животно дело, вишегодишњи рад, допринос новинарству и развоју новинарске организације је  СИНИША СТАНКОВИЋ, НОВИНАР РАДИО НОВОГ САДА. 

Његов глас је минулих година био препознатљив као заштитни знак „Јутарњег програма“ Радио Новог Сада, а увек смело, крајње занимљиво одабрани и предочени прилози, умешно одабрани саговорници неодољиво су привлачили радио посленике. Рођен је у Апатину, одакле се већ сутрадан са родитељима преселио у Нови Сад, где је похађао основну школу и гимназију, а потом и студирао. Још као основац, заинтересовао се за новинарство, јер је тадашњи „Мали јеж“ тражио од својих читалаца, најчешће  од  ђака, да шаљу своје прилоге или цртеже. Синиша је тада, на сопствено велико задовољство, открио да својим причицама уме да погоди на „право место“, јер му је готово у сваком броју био објављиван послати текст. На завршетку основне школе, пишући тематски рад из српскохрватског језика, видовито је написао:  „Када одрастем, бићу новинар“. Још као гимназијалац је почео да сарађује са тада култним Радио Шапцем, који је углавном емитовао народну музику, а готово цео програм био је покривен „Жељама слушалаца“. Једина емисија која се разликовала била је „Поп вашар“, са савременом музиком, коју је припремао и водио наш колега Зоран Амиџић – као новинар РТС-а несретно страдао у Хрватској 1991- прихвативши понуђену сарадњу са дописником из Новог Сада о збивањима у поп култури. Тако је већ као средњошколац осетио драж радијског новинарства, којем  је остао веран до својих позних година, чак и по одласку у пензију, односно, до данашњих дана. Касније, као студент, сарађивао је у тадашњем омладинском листу „Глас омладине“, где су му уредници, али и учитељи били Родољуб Маленчић и Чедомир Кецо. Већ 1997. јавио се на конкурс  тадашње Радио-телевизије  Нови Сад и у конкуренцији од око 400 пријављених  успео да  „прође“  тестирање и запосли се у Информативној редакцији. Ту је „учио школу“ од најбољих – Драгана Ђурића, Будимира Будимца, Драгише Станковића, Душка Попова, Димитрија Боарова и других. Необично, али због лоших саобраћајних веза, замолио је да се са Мишелука, где се до бомбардовања налазила зграда телевизије, пребаци у Радио Нови Сад, у центар града недалеко од места где је и становао. Како су углавном  сви били заинтересовани “да се виде“, а не само „да се чују“,  јавио се тек покоји новинар којем је то одговарало и тако се и Синиша обрео на Радију. Нажалост, Синиша је 1984. имао „гаф“ у живом програму, оцењујући да се позоришна представа „Голубњача“ без потребе забрањује и скида са репертоара Српског народног позоришта, док се истовремено може гледати у Народном позоришту у Београду. То га је коштало отказа, што га је, после извесног времена, приморало да се запосли у дописништву „Вечерњих новости“ у Новом Саду. Ипак, после неколико година, вратио се у Радио Нови Сад, на позив некадашњих колега који су га се сећали, али и „заборавили“ због чега је буквално отеран из матичне медијске куће. Током радијске каријере, у том другом позиву, за тридесетак година, прошао је све новинарске нивое – од репортера са пијаце, новинара извештеча, скупштинског извештача, уредника, до главног и одговорног уредника. Добитник је неколицине награда, чак и  у својој кући,  оне – њему најдраже – када је 2009, поводом 60 година РТВ-а проглашен за  најбољег новинара – за свој серијал емисија о лову и риболову, који се „непрекидно 18 година емитовао уживо, и то чак 900 пута“. Невероватно, никада није изостао с програма, чак ни за време бомбардовања 1999“. Синиша је привео крају своју радијску каријеру као уредник и водитељ „Јутарњег програма“ Радио Новог сада, настављајући је и 4 године после одласка у пензију. Захваљујући искуству пред микрофоном и пред камером, за Друштво новинара Војводине направио је серијал подкаста „Варошки дивани“ и „Бити новинар“, у којем му је – говорећи о  судбини нашег звања и позива – први саговорник био  наш драги колега и сјајан новинар, недавно преминули Ђорђе Вукмировић, иначе Апатинац и Синишин вршњак.

Након свечаног уручења признања, чланови Друштва новинара Војводине учествовали су и у радном делу Годишње скупштине, на којем су представљени извештаји о раду у протеклој години, као и планови за текућу и наредну годину.

 

Текст и фотографије: Војвођански новинар