Međunarodni dan slepih i slabovidih – imamo li svi jednake šanse?

U svetu i kod nas obeležava se 15. oktobar, Međunarodni dan slepih  i slabovidih, odnosno Dan belog štapa.  Nizom aktivnosti, udruženja koja okupljaju slepe i slabovide osobe, na ovaj dan nastoje da ukažu na probleme sa kojima se oni susreću.  Ovaj dan obeležava se svake godine, u znak sećanja na 15. oktobar 1964, kada je rezolucija o Danu belog štapa usvojena u američkom Kongresu. Generalna skupština Ujedinjenih nacija  1992. godine takođe je ozvaničila ovaj dan, kako bi javnosti poručila da slepi i slabovidi treba da imaju pravo na jednake šanse u svim oblastima života. 

ZAŠTO „BELI ŠTAP“?

Beli štap postao je obeležje osoba sa oštećenjem vida 1920-ih, kada je Englez Džejms Bigs, koji je bio postao slep nakon nesreće,  ofarbao svoj štap u belo. Osećao se nesigurnim među sve većim brojem vozila i želeo je da privuče pažnju vozača belim štapom. Prošlo je desetak godina od Bigsovog izuma dok beli štapovi nisu postali uobičajeni. Beli štap je pomoćno sredstvo za kretanje za slabovide, koji je bele boje i često ima reflektujuću površinu. Beli štap se bira prema izgledu, brzini hoda i odzivu. Slabovidim i slepim osobama potreban je što duži štap koji im omogućava da pravovremeno uoče prepreke, stepenice, udarne rupe i neravnine na kolovozu. Umesto dugog štapa, osoba koja još uvek ima sposobnost kretanja može da koristi kraći štap kojim uglavnom može da oseti dubinu ivice ulice. Zbog svega navedenog, beli štap postao je simbol slobode, samostalnosti i poverenja.

KAKAV JE POLOŽAJ SLEPIH I SLABOVIDIH U SRBIJI?

Prema podacima Saveza slepih Srbije, u našoj zemlji ima više od 10000 slepih i slabovidih osoba. Povodom Dana belog štapa, predsednik Saveza Milan Stošić ističe da se te osobe svakodnevno susreću s brojnim preprekama, počev od onih fizičkih (u saobraćaju), preko barijera u obrazovanju (nedostaju kadrovi, pedagozi i druga stručna lica i pedagoški asistenti) pa do težeg zapošljavanja jer i dalje postoje predrasude poslodavaca prema slepima.  Kako naglašavaju, ni put do pomagala nije lak. Iako ih dobijaju o trošku Fonda za zdravstveno osiguranje, ona se uvoze i to produžava proceduru. U Savezu slepih zato traže da se skrate rokovi za dobijanje postojećih pomagala. Jelena Stojanović, sekretar Saveza slepih Srbije, objašnjava da je rok za dobijanje jedne Brajeve pisaće mašine deset godina, te da naša deca prilikom školovanja zaostaju u pogledu upotrebe novih tehnologija jer se u međuvremenu pojavljuju  novi, moderniji  uređaji koji su lakši za upotrebu. Milan Nedeljković, član Upravnog odbora Saveza slepih Srbije, navodi da država svake dve godine izdvaja 1.500 dinara za nabavku belog štapa, čija je realna cena oko 5.000, dok se svuda u okruženju štapovi nabavljaju na jednogodišnjem nivou.

NA KOJI NAČIN SLEPE OSOBE MOGU DA ČITAJU?

Zahvaljujući Savezu slepih Srbije i Savezu slepih Vojvodine, kao i lokalnim udruženjima, slepim i slabovidim osobama omogućeno je čitanje audio-knjiga, a zvučne bibilioteke broje više desetina hiljada naslova. Recimo, Fond biblioteke Saveza slepih Vojvodine sadrži knjige na Brajevom pismu, zvučne knjige u kasetnoj tehnici i zvučne knjige na kompakt diskovima, sa više od 16000 bibliotečkih jedinica. „Knjige su iz različitih oblasti: lepe književnosti, književnosti za decu, filozofije, psihologije, esejistike, istorije, biografije i drugih oblasti nauke i popularne nauke. Pored ovog raznovrsnog i značajnog knjižnog fonda na srpskom jeziku, biblioteka poseduje i zvučne knjige na mađarskom jeziku“, navodi se na internet stranici Saveza.

Postoje i zvučni programi koji slepima omogućavaju korišćenje mobilnih telefona i kompjutera. Tako je još pre više od deset godina tim Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu osmislio jedinstven govorni softver za slepe i slabovide „AnReader“ koji iščitava slovo po slovo na kompjuteru koji poseduje operativni sistem MS Windows , a to tehničko rešenje preuzele su i mnoge zemlje u regionu. Međutim, reč je o sintetizatoru govora koji zvuči kao ono što zapravo i jeste – mašina, pa osobe sa oštećenjem ili nedostatkom vida uglavnom za čitanje koriste snimljene materijale.

DA LI SU MEDIJSKI SADRŽAJI PRILAGOĐENI ZA OSOBE KOJE NEMAJU SPOSOBNOST VIDA?

Regulatorno telo za elektronske medije donelo je  25. maja 2019. godine Preporuku o većoj dostupnosti programskih sadržaja osobama sa invaliditetom, kojim se  teži unapređenju dostupnosti programa i sadržaja pružaoca medijskih usluga osobama oštećenog sluha, odnosno vida, kao i osobama sa intelektualnom ometenošću i uspostavljanju jedinstvene prakse radi unapređenja načina pružanja tih usluga. Preporukom Regulator ističe važnost poboljšanja ostvarivanja prava osoba sa invaliditetom u javnom informisanju, kao i njihovo veće prisustvo u medijima i povećanje svesti o potrebama osoba sa invaliditetom uz uvažavanje različitosti i povećanje tolerancije u društvu. Dostupnost programskog sadržaja je na niskom nivou u Srbiji, što pokazuje i analiza „Program pristupačan osobama sa invaliditetom“ koju je Regulator objavio, a prema kojoj javni servis RTS i RTV jedini imaju sadržaje prilagođene osobama sa invaliditetom.

Kako bi slepima i slabovidima svakodnevno bile dostupne sve važne informacije – jednako kao i osobama koje imaju sposobnost vida, Društvo novinara Vojvodine pokrenulo je pre dve godine projekat „Slušam da bih video“.  Zahvaljujući tom projektu, koji su finansijski podržali Pokrajinski sekretarijat za kulturu, informisanje odnose sa verskim zajednicama, kao i Gradska uprava za kulturu i informisanje Grada Novog Sada, na internet portalu „Vojvođanski novinar“ dostupne su i vesti u zvučnom formatu, koje možete pratiti na sledećem linku:  https://vojvodjanskinovinar.rs/%d0%b0%d1%83%d0%b4%d0%b8%d0%be-%d1%81%d1%80%d0%bf%d1%81%d0%ba%d0%b8/

Autor: M.Kočić