JANKO PINĆER, prodavac ribe

Nekadašnje  Ribarstvo imalo je na Ribljoj pijaci – tako nazvanoj još od sredine XIX veka kao glavno mesto  za snabdevanje građana svežom ribom ulovljenom u Dunavu – veliku ribarnicu sa 4 šaltera pred kojima se u oteglim redovima tiskala masa Novosađana. Samo iz jednog od 7 tadašnjih ribnjaka „vadilo“ se 34-37 vagona ribe kojom je snabdevano tržište ne samo u Vojvodini, Srbiji i Jugoslaviji nego i Nemačke i ostalih evropskih zemalja.

Sada je situacija sasvim drugačija, jer smo ispustili iz ruku posao koji u EU donosi dobit veću od 2,8 milijardi evra, a Srbija uvozi 35.000 tona raznih vrsta mahom smrznute ribe.

Istovremeno, od Mitrovdana kada zaređaju posne slave i kada je riba neizostavna na slavskim trpezama, pa tokom cele godine potrošnja ribe po stanovniku u Srbiji ne prevazilazi 4,5 kilograma godišnje po čemu smo na samom začelju u Evropi.

Od unosnog i izvoznog posla do ličnog zadovoljstva  (Foto: Pixabay)   

– Ribarstvo je slično poljoprivredi – ako ne ulažeš nema ćara –  tvrdi Janko Pinćer na osnovu svog 29-togodišnjeg radnog iskustva tokom kojeg je postao svedokom da je ovo nekadašnje  uspešno preduzeće, nakon mnogobrojnih poslovnih  transformacija,  u „burazerskim“ privatizacijama iz ruke u ruku prodato za „tepsiju ribe“.

Novi vlasnici su ubrzo zapustili ribnjake, a snabdevanje ribom je prepušteno privatnim uvozničkim firmama tako da danas u prodavnicama imamo veću ponudu jeftinije morske nego naše rečne ribe.

– U periodu ogoljene krađe „ničije državne imovine“ pojedincima je posebno išlo na ruku to što  Ribarstvo nije bilo nominalni vlasnik nego je u zakupu držalo ribnjake – tumači  Janko nastale okolnosti navodeći da je uredba Vlade Srbije iz 2011, koja se odnosila na ustanovljenu maržu od 10 % na prodajnu cenu prehrambenih proizvoda i meso, izazvala dodatni poremećaj, jer su uzgajivači istovremeno podigli nabavne cene za bar 30% i kilogram šarana je, sa uračunatim PDV-om,  koštao umesto 350 – 450 i više dinara.

Od tada se prodaja ribe našla u „makazama cena“, jer je mesna industrija istovremeno ponudila svinjski but za 290-300 dinara, a piletinu još jeftinije.

Janko Pinćer je rođen u Begeču 26. marta 1964. gde je završio osnovnu školu, a srednju trgovačku u Novom Sadu, ali se nikada nije, osim prodaje ribe, bavio drugom trgovinom.

Svaka riba, bilo rečna ili morska, je poslastica

Iz tog vremena živo se seća da je sa prakse iz ribarnice bežao na obližnju obalu Dunava – da bi pecao.

– U svesti ovdašnjeg naroda je ukorenjeno shvatanje da, zbog mnogobrojnih pecaroša i dostupnosti reke, riba treba da bude badava – kaže Janko uz opasku da se riba oduvek na svakojake načine izlovljavala i krala, ali da nije nestala iz naših voda kojima smo i dalje bogati, ali sve siromašniji ribom.

Jeste da taj utisak prouzrokuju nastale geofizičke promene – recimo da je Dunav, koji protiče kroz Srbiju u dužini od 588 kilometara, sa 20-25 spao na tek nešto više od 12 metara dubine, da su sa isušenim rukavcima nestala mnoga prirodna mrestilišta, da je izgradnjom Đerdapske hidroelektrane nasilno prekinut prirodni put jesetra i jegulja,  kao i da su klimatski poremećaji podigli temperaturu vode, ali je i činjenica da su se ovde pojavile i neke nove vrste riba poput tolstolobika, amura i dr.

Poslednja ulovljena jesetra kod Kladova bila je teška jednu tonu i u sebi je imala 400 kg ikre. Foto: Zavičajni fond Biblioteke u Kladovu (1950)

Okušao se i kao privatnik otvorivši prvi Riblji gril koji je, pored izbora ribe, njenog čišćenja i pečenja ucelo ili u komadima, kao i ponudu riblje  čorbe u teglicama, imao i kućnu dostavu, ali je  „pukao“ posle godinu dana, jer su  troškovi usluga prevazilazili zaradu.

Četiri godine kasnije žena je  ugledala oglas u novinama da Ribomaks otvara ribarnicu u Novom Sadu i da traži prodavca i na njen nagovor odazvao se pozivu na intervju.

– Gazda je bio, blago rečeno, zadivljen mojim  poznavanjem ne samo rečnih nego i morskih riba i morskih plodova, ali je upitao moju ženu da li ona zna da čisti ribu na šta mu je ona odgovorila da nije imala potrebe za tim jer sve ja radim – prepričava  Janko prvi susret sa novim vlasnikom  i njegovu duhovitu opasku da ona ne zna da je ovim odgovorom upravo dobila otkaz od novozaposlenog poslovođe.

Narednih 10 godina vodio je najbolje snabdevenu prodavnicu riba u Novom Sadu čuvenu po tome što je kao ljubazni prodavac imao odgovor na svako pitanje i savet  kako se šta najbolje sprema, bilo da je reč o morskim ili rečnim ribama, školjkama ili morskim plodovima.

–  Društvo, kojem sam godinama kuvao riblju čorbu i riblji paprikaš, me je rečima: zašto Ti nećeš da pobediš gotovo prinudilo da se prijavim na prvo takmičenje. Ubrzo su stigla i priznanja, a jedne godine sam osvojio čak 28 naslova pobednika Zlatnog kotlića pa su me ostali učesnici pitali za koje takmičenje se neću prijaviti da bi i oni, napokon, mogli da pobede – uz smeh kazuje Pinćer prisećajući se da je, zato što mu se krmača prasila, izostao iz učešća na bačkopalanačkoj čardi Branka Štambergera, čuvenoj po pokušaju da se ribljom čorbom skuvanoj u najvećem kotliću na svetu upiše u Ginisovu knjigu rekorda.

Proslavio se i na priredbi Dani Vojvodine u Istri kada su dva velika kazana „olizali“ mnogobrojni posetioci željni da okušaju taj naš specijalitet koji se sprema samo ovde uz Dunav – od Baje do Bačke Palanke (fiš paprikaš),  od Bačke Palanke do Beške i Slankamena (gusta riblja čorba), a onamo  dalje do Smedereva podcenjivački nazvan „brlja“.

Ne taji svoj pobednički recept:

– na kilogram ribe dodaje se 1,5 litara vode;

– odnos ribe je 70% šarana, 20% soma, 7 % štuke ili smuđa i 3% mleča;

– sitno iseckani luk pogačar stavlja se odmah u kotlić;

– crvena tucana paprika dodaje se tek kad čorba proključa, a  najbolja je Ebli iz Bezdana;

– crvena vrba je najbolja za loženje, jer njene iskre koje upadnu u kotlić dodaju i poseban ukus čorbi;

– na jakoj vatri (da riba iskače iz kotlića) čorba se kuva najviše 19-20 minuta.

Po šampionskom receptu – iz kotlića u tanjir

Foto: lična arhiva/Vikipedija/Pixabay

Tekst je nastao u okviru projekta „Novosadski razgovori”, koji je sufinansiran od strane Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.