МИЛАН ЂЕКИЋ, ловац

Од малена је растао са пушком у рукама, која је, њему и свима осталима у његовом крају, одвајкад служила за заштиту блага, али и одбрану голог живота од тамошњег звериња.

– Нисмо се ми тамо бавили ловом ради улова него смо вукове, међеде и чагаље требили као велике штеточине – каже Милан Ђекић упоређујући ловство у завичају и овде у Војводини које је више спорт и рекреација, јер су ретке прилике, осим лова на дивље свиње, да ловци запуцају на крупну тзв. високу дивљач.

Милан Ђекић са балканским гоничем, верним пратиоцем у лову

У пасивним крајевима са друге стране Велебита, око Обровца, упркос  тегобним условима, живело се сношљиво у свима једнакој неимаштини и, до рата,  нико никога није питао ко је и одакле је.

Било је и гладних дана у којима су и вукови наваљивали на село, али најгоре је настало кад је човек човеку постао крвожедна звер.

„Олуја“ га је са подвелебитског побрђа, после пет година ратовања у војсци Републике Крајине,  са мајком, женом Радом и тек рођеним првенцем Милорадом, нанела у војвођанску равницу и закратко је убежиште нашао у Степановићеву.

– Нисмо били голоруки, јер свака кућа је имала бар по 2-3 пушке, али је то било ловачко оружје којим нисмо могли да се супротставимо тешко наоружаним хордама ХВО и хрватске војске – казује овај борац Војске Крајине наводећи као главни разлог за пропаст оружаног устанка тамошњег српског народа ускраћивање помоћи ЈНА.

Падом Книна започео је егзодус српског народа из Крајине.

– Нисам стигао ни кофере да спакујем, на трактор сам натоварио најмилије и после десетак дана сам, спасавајући нам живу главу,  у отеглој се избегличкој колони доспео у Војводину – сећа се Ђекић августовских дана 1995.

На путу ка Србији – избегличка колона терана Олујом

Милан Ђекић, од оца Ђуре и мајке Смиље, рођен је у Грачацу 27. октобра 1953.

Основну школу завршио је у родном месту, а средњу Саобраћајну школу у Загребу, након које се запослио на железници и убрзо постао отправник возова на Личкој прузи.

– Знао сам наизуст свако време доласка и одласка свих возова од Плитвица до Книна и био сам сведоком, уместо безбрижних туриста који су путовали на Јадран, дупком пуних вагона острашћених присталица који су пристизали на учестале митинге ХДЗ или СДС – сећа се Ђекић смутних времена који су предходили поновном братоубилачком рату.

Уместо коња добро је послужио и бик                                            Успомена на школовање у Загребу

Нешто га је – што објашњава природом брђанина – из равнице, из Степановићева вукло ка побржју Фрушке Горе и трајно станиште је нашао у Сремским Карловцима.

–  Кад се примакнеш Карловцима одмах на брегу можеш запазити моје имање које се сво зелени – вели Ђекић који се овде одомаћио и окућио и додаје да су ономад, по његовом доласку,  овде безмало све њиве и виногради били упарложени и закоровљени, а да се земља продавала у бесцење.

Прво је започео са гајењем шампињона у богомданим карловачким лагумима, потом је подигао засад смокава и, докупљујући комад по комад земље, изнеговао шљивик,  онда и воћњак  са више стотина стабала трешања и кајсија, а у повртњаку посадио купус, кељ, броколи и кромпир.

Нови трактор и засади у воћњаку – све подигнуто са његових десет прстију

– Није било лако – ни онда ни сад – али све успевамо, повремено унајмљујући радну снагу,  да постигнемо моја Рада и ја и млађи син Александар који се родио овде. Смоква је као самоникла, осим што је овде веома ретка, отпорна на све болести, а у воћњаку сам засадио биране врсте воћака које рађају готово целе године. И воћњак и повртњак ђубрим искључиво стајњаком и настојим да плодове добијем са што мање коришћења хемије и других неизбежних отрова – наводи Ђекић чији се производи на тезгама новосадских пијаца, међу познатим купцима лако препознају по квалитету и веома брзо продају.

Уза све, удовољавајући овдашњим навикама,  покренуо је и производњу ништа мање тражених кора од хељде, кукуруза и беле пшенице.

– Јесам ја сада постао ваш, али срце ми је остало тамо на родној груди – са сетом признаје Милан који се, од како је напустио родно огњиште, више није враћао у родни крај и иако је овде провео више живота него у завичају.

Милан Ђекић као наравоученије своје животне школе свима поручује – само вредно радите и вратиће вам се!

Текст је настао у оквиру пројекта „Новосадски разговори”, који је суфинансиран од стране Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, који је доделио средства.