Концерт Симфонијског оркестра РТС у част њиховог 85.рођендана
Пред велики празник Симфонијског оркестра Радио-телевизије Србије, који ће 14. септембра свечаним концертом у Коларчевој задужбини, под диригентским вођством свог шефа-диригента Бојана Суђића прославити 85. Рођендан
Као најава овог догађаја послужиће наш необјављени приказ симфонијског, односно вокално-инструменталног дела концерта одржаног у првој јулској декади, на крају сезоне 2021/22, који је због респектабилних гостију и раритетног програма привукао велику пажњу музичке јавности.
У размаку од непуну годину дана, две славне музичке звезде наступиле су на затварању Београдског летњег фестивала (популарног Белефа), обе уз сарадњу Симфонијског оркестра Радио-телевизије Србије. Прво је, 9. септембра 2021, на стадиону „Ташмајдан“ певао легендарни оперски уметник Пласидо Доминго под вођством бугарског диригента Дијана Чобанова, који је позвао и три изванредне гошће међу којима је била и наша, све ангажованија сопранисткиња Марија Јелић, и о чијим смо интерпретацијама писали у новосадском „Дневнику“. Ове године, на крају истог фестивала, Симфонијски оркестар РТС-а је 9. јула угостио највећу живу пијанисткињу нашег времена, фасцинантну Марту Аргерич (као солисткињу у Равеловом Клавирском концерту у Ге-дуру) и њеног сународника из Аргентине, веома уваженог мајстора диригентске палице, Луиса Горелика. Маестро значајне међународне каријере је (као и Чобанов), добро познат и новосадској оперској и концертној публици. И на овој веома посећеној и бурно акламираној вечери, у првом делу програма учествовала је Марија Јелић, тумачећи солистичку сопранску деоницу у Четвртој симфонији у Ге-дуру, Густава Малера. Интерпетацијом Малерове Пете симфоније, можда и његове најпопуларније композиције, Симфонијски оркестар РТС- под диригентским вођством свог актуелног шефа-диригента Бојана Суђића прославиће 14. септембра 85. рођендан, али и обележити почетак сезоне 2022/23.
…..у првом делу вечери изведена је Четврта симфонија у Ге-дуру Густава Малера, која је као и три претходне обележена атмосфером „народне“ песничке збирке, односно композиторовог вокалног циклуса Дечаков чудесни рог. Уводећи у композицију песму као најличнији и најинтимнији вокалн облик и израз, поверавајући је женском гласу, аутор и овде у музичком садржају супротставља три различита света – живот, смрт и загробни, односно небески живот, користећи најкласичнију симфонијску форму, мањи оркестарски састав (без труба и тубе) и концизнији стил. Стога је Луис Горелик, тумачећи је као драмску представу без сцене, инсистирао на транспарентнијој звучности, мирнијем музичком току и како је сматрао и сам Малер, откривњу извесног „дечјег“ карактера – креирању музике која као да долази из друге сфере. Управо дете може да је разуме и објасни, и дете је, то јест соло сопран и заиста и објашњава на крају композиције. Већ у првом, моцартовски једноставном и готово „уздржаном“ ставу постигнут је пасторални штимунг и мека певност. Оригинална употреба малих звона (попут прапораца на санкама ) лепо је увела у „божански веселу“ прву тему у виолинама, да би атмосфера изненада била „преокренута“ меланхоличном другом идејом. Обиље солистичких дувачких иступа, фолклоени ритмови, химнична па и емфатична расположења, остварени су као прави контраст скерцу другог става изведеног из лендлера, с фантастиком фолклорног призвука, коју поред „шпицастог“ кларинетског мотива првенствено даје продорна, готово неприродна деоница виолине соло, свирајући својеврсну „Игру мртвих“. Трећем, у облику контрапунктских варијација, једном од Малерових најлепших лаганих ставова, посебан квалитет је овог пута дала нежна, динамички фино изнијансирана мелодичност групе виолончела, али и засићена укупна сонорност гудачког корпуса и уједињена кантабилност целог оркестра. Коначно, „божанско“ смирење протеклих музичких збивања остварено је у програмском и тоналном подручју финала, као сажетку и кулминацији целог дела. У тој правој симфонијској поеми финог хумора, сопранску деоницу је свеже, попут „горског потока“, лаким и светлим тембром певала Марија Јелић, успевајући да управо „дечјим гласом“ исприча садржај баварског текста песме „Небески живот“ из поменуте збирке Дечаков чудесни рог, чијом првом строфом доминира мелодија кларинета, док се остале „наслањају“ на тему звончића из првог става. Речима „уживамо у небеским радостима“ дочарала је дечју представу о небеском блаженству, односно визији раја, као одговору на питање о бесмртности, да би се у коначном замирању симфоније опростила и од бајковитог и „наивног дечјег сна“. А цело финално вече овогодишњег Белефа доживели смо заиста као један диван сан.
Верујемо да ће и концерт Симфонијског оркестра Радио-телевиије Србије и маестра Бојана Суђића планиран за 14. септембар поводом високог рођендана ансамбла, као и Бартоково вече које ће започети с Прелудијем за поподне једног фауна Клода Дебисија, осмишљено и припремљено под диригентском руком британског уметника Тимотија Редмонда, са пијанисткињом Тамаром Стефановић као солисткињом, на затварању предстојећих Новосадских музичких свечаности, 27. октобра, такође доживети велики интерпретативни успех. Подједнако у част Номуса, на ком су београдски музичари радо виђени и слушани учесници, тако и у славу своје 85 година дуге и богате традиције.
Марија Адамов
фото: Небојша Бабић