DNV OSUĐUJE NAPAD NA NOVINARKU EMILIJU MARIĆ
Društvo novinara Vojvodine oglasilo se saopštenjem povodom fizičkog napada na urednicu Novosadske televizije Emiliju Marić. Prenosimo integralni tekst saopštenja.
„I, šta sad? Hoćemo li sad svi oćutati i nemušto pridodati Stalnoj radnoj grupi za bezbednost novinara i ovaj slučaj vređanja i fizičkog nasrtaja na Emiliju Marić u ionako podugačkom spisku onolikih ugroženih izveštača sa – i u našem gradu – sve učestalih protestnih skupova?
Nije nikakva novina saznanje da novinarima prete, omalovažavaju ih i na sve druge načine otežavaju njihov rad, ali je novost da ih tuku učesnici tobožnjeg mirnog protesta poput ovog koji su 17. i 18. oktobra priredili pripadnici Ekološkog fronta, utaboreni iza podignutih barikada na „poslednjoj liniji odbrane Šodroša“ kako bi sprečili radnike kineske kompanije CRBC da započnu radove na podizanju četvrtog mosta preko Dunava.
Da li je Emilija Marić, radeći svoj novinarski posao, tek usputna žrtva ostrašćenih protestanata’?
Nije.
Da li je Emilija Marić provokativnim pitanjima izazvala bes učesnika koji se izrodio u nasilje?
Sve i da jeste, to nikako ne može biti povod fizičkom obračunu, tim pre što ih je izrekla novinarka, pripadnica „slabijeg pola“.
Kad je reč našoj (sve neuglednijoj i nezaštićenijoj) profesiji, zapravo se radi o mnogo gorem i po novinarstvo mnogo opasnijem povodu.
Dugo prikrivana – iza ispraznih zaricanja propisanih Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima UN, koja podrazumeva da svako ima pravo na mišljenje bez uticaja sa strane, kao i pravo da traži, prima i širi informacije i ideje putem bilo kojeg medija, proklamacija EU o neometanom radu medija kao ključnog preduslova svakog istinski demokratskog društva koje osigurava medijski pluralizam i nezavisno isveštavanje – rivalstvo medijskih kuća i pogubna podela pripadnika redakcija na „režimske“ i tz. slobodne „nezavisne“ medije napadom na Emiliju Marić, prepoznatoj u predstavnicima „druge strane“, potpuno je ogoljena i pozivom na linč je dovedena do apsurda.
Ipak, istina je jedna, da samo „batina ima dva kraja!“