RASHIVANJE-реч критике

На самом заласку 162. сезоне у Српском народном позоришту, први пут се уживо извела кореодрама Рашивање. На програму који је сваки посетилац добио пре уласка на Камерну сцену у суботу 10. јуна 2023., писало је:

RASHIVANJE – жива инсталација, кореодрама, настала је као одговор на немогућност уметничког изражавања 2020. Исте године представа која је снимљена у Културној станици „Свилара“ у Новом Саду, на порталу ове културне станице је пуштен линк снимка представе и за само два дана колико је трајало емитовање за публику, представа је имала 13.500 прегледа. Уживо, на Камерној сцени где је гледалиште било испуњено до последњег места, ова кореодрама нас је водила кроз елементе митског и епског, као кроз прошлост која се доживљава у садашњости а кроз преиспитивање и самопроналажење.

Идејни творац и сценограф Сузана Рудић кроз свој текст казује да су речи изгубиле вредност, док тело ипак теже може да слаже. По њеном мишљењу речи су у свакодневном животу све чешће вид манипулације и разних варки, а оно што се жели рећи често је потиснуто, услед чега се стварају наталожене емоције за које се тражи начин за њихово ослобађање. Тело трпи, али говори истину. Ове речи, свакако су биле довољне да се у њих уклопи кореограф Саша Крга, некад професионални балетски играч у Балету Српског народног позоришта, који је провео десет година играјући у комплетном балетском, оперском и драмском репертоару у сарадњи са бројним педагозима, композиторима и кореографима из земље и иностранства. Уз његово име у афиши стоји да је Саша Крга радио и костим и режију што је у оваквим пројектима неизоставно. И види се. Кретње које су режијски део посла, водиле су извођаче смишљено, светлосне промене одвијале су се у складу са прелазима на одређену тему, а свеукупна радња уклопљена је уз музику. Није никакво изненађење видети сливени склоп покрета и свих корака које је Саша повезао својим даром за игру. И спори и брзи играчки елементи текли су један за другим и стапали се у повезане линије пријемчиве за око гледаоца. И мирне кретње по сцени су кореографија или се то још зове и сценски покрет, али ниједан корак није празан, сувишан или случајан, сваки је биран са смислом и поруком. Саша је одабрао покрете примерене казивању на песму „Градови“ ауторке Сузане Родић, коју говори Рада Стевановић, на песму истог назива коју на јапанском говори Хиораки Матсушита у преводу Наде Витић, и за певачки глас Татјане Ваљевац песме „Што те нема“, коју памтимо да је некада изводила Јадранка Стојаковић*.

Избор музике је разнолик, али су клавирске композиције веома талентованог композитора и сјајног пијанисте Димитрија Бељанског, вођене инспиративним инструкцијама Саше Крге, ипак она пријатност на коју реагују сви присутни. Димитрије Бељански је завршио Академију уметности у Новом Саду на одсеку за композицију у класи професора Зорана Мулића, а као одличан пијаниста био је под менторством пијанисткиње Бранке Парлић и постао балетски корепетитор* у Балету СНП-а. Неколико нумера за које је било потребно додати различите звуке и аранжман урадио је Вељко Цветић, а свеукупно се уз ноте и кореографија уклопила доносећи прави позоришни доживљај. Вељко Цветић потписује и нумеру под називом Ритуал, динамичну музику која се појављује после једне сцене Дискотека. У сваком добром музичком комаду, Саша Крга је чуо призвук и народне изворне песме, као што је, на пример, она у националном балету Охридска легенда Стевана Христића или она која се јавља у Влтави Беджиха Сметане. Кроз рашчлањење и повратак коренима он је желео да једна композиција на текст песме Алексе Шантића „Што те нема“ има основу, проткану кроз ДНК људи са простора бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. И у песми „Градови“ Сузане Рудић, она каже: „У градове, модрије од кише, понекад се вратим да чујем ноктурно бледе месечине, осуђујем паучину што је паучина.“ Веровање, да је жеља за миграцијом одраз личног незадовољства, искоришћено је за либрето у сврху стварања савременог невербалног позоришта које прича причу кроз покрет и ритам. Дала је смернице, као вајарка, и изразила жељу да се покаже колико смо спремни да се исцрпимо и суочимо са исцрпљеношћу. Отворила је питање повезивања публике са глумцима, а у узор јој је био Јернеј Лоренције, који у својим представама користи елементе из прошлости. За разлику од Лоренција, Сузана у овом медију, као полазиште рада и уместо епа,  користи личну песму у коју је уткала емоцију и детињство прожето честим селидбама.

Током 45 минута трајања представе, вратоломне подршке, играчке бравуре и непрекидно присуство на сцени, уз очигледан напор извела је изузетна мешовита петорка: Анђела Пећинар, дипломирана у класи Јасне Ђуричић, Јелена Васић, која је уз Ружицу Бојовић, продуценткињу представе „Рашивање“, учила глуму у дечијим представама у позоришту и школи глуме „Театрило“ из Новог Сада, Соња Стекић, која је од раног узраста глумила у аматерском позоришту „Бранислав Нушић“ у Шиду код Цветина Аничића, Алекса Јовчић, глумац из класе Бориса Љешевића и Милан Радовановић, свестрани уметник који се бави дечијом анимацијом и савременим циркусом више од 10 година и ученик је савременог плеса код Саше Крге. Плакат је урадио Урош Дожић, фотографијом се бавио Миљан Секулић, а маскама Никола Вучетић.

Кроз свој двадесетогодишњи рад, Саша Крга створио је једну врсту измоделираног анти-стрес плеса, а као неко ко се 17 година бави алтернативном медицином, решио је да рашије своје веровање да су највећи исцелитељи шамани. Током тог личног преиспитивања дошао је до закључка да су улогу шамана заменили данашњи Ди џејеви. Исто тако, верује и да је клубска музика потреба младог човека у проналажењу свог идентитета, припадности и сличности са другима, како би могао да започне нову комуникацију. Кроз реализацију овог дела, Саша Крга је  „рашио“ али и оживео либрето* Сузане Рудић, истражио могућност стварања нове публике, допринео повезивању далеких крајева и преплитању две далеке културе као што су српска и јапанска, и на крају, исказавши још један свој таленат, сашио је и костиме за RASHIVANJE.

 

 

Габриела Теглаши Јојкић

 

фотографије : Миљан Секулић

 

• Јадранка Стојаковић – (Сарајево, Босна и Херцеговина 24.07.1950. – 3.мај.2016. Бања Лука, Република српска), југословенска кантауторка забавне музике и ауторка бројних урбаних шансона и шлагера из касних седамдесетих и осамдесетих година.
• либрето (италијански: libretto) – Књижица. Текстуална основа оперског, оперетског или балетског дела. Либрето је по свом књижевном облику драма, комедија или трагедија, у стиховима или (ређе) у прози. Његова специфичност је прилагођеност књижевне форме потребама музичке обраде у облику опере, оперете, балета… Либрето може бити оргинално књижевно дело или обрада неког већ постојећег позоришног комада, романа, поеме и слично. Књижевник који пише либрето, зове се либретиста, а либрето за музичко сценско дело може написати и композитор. Најчешће је резултат сарадње обојице. Водећи рачуна о пропорцијама у музичком облику сцена и чинова, композитор поставља либретисти одређене захтеве којима он треба да се прилагоди при креирању своје литерарне форме.
• корепетитор (неолатински: correpetitor) – Музичар који уз свирање на клавиру увежбава ђаке, певаче, певачице хорске или балетске групе. У већим ансамблима и музичким установама, операма, културноуметничким друштвима и школама, тесно сарађује са диригентом, односно у балету са кореографом.