Кеновић:“Ја сам као дете свакодневно гледао разне филмове, и то неке по неколико пута“

Босанскохерцеговачки филмски редитељ и продуцент Адемир Кеновић, познат по  филмовима „Оно мало душе“ (1986) и „Кудуз“ (1989), као и продуцентском подухвату „Гори ватра“ (2003), један је од три лауреата престижног Фестивала европског филма Палић. На чувеној Летњој позорници, пред препуним трибинима и мноштвом филмских и новинарских екипа из Европе и Србије, уручена му је награда „Александар Лифка“ за допринос европској кинематографији.

КЕНОВИЋ О  ПРЕСТИЖНОЈ НАГРАДИ

На конференцији за медије након доделе награде, Кеновић је истакао да му је изузетна част што је овогодишњи лауреат, с обзиром на значај, ниво и све награђене на Палићком фестивалу.

„Пре свега, изузетно сам изненађен позивом који су ми  упутили Рале Зеленовић и Миша Морговић, који су моји стари пријатељи,  а онда  сам  пажљиво погледао листу свих тих који су добили ову награду и колико то заправо траје. Био сам потпуно одушевљен. Као прво, драго ми је да постоји овакав фестивал који се бави озбиљно европским филмом, а као друго, да постоји топло људско сећање на масу људи који су дали свој допринос нашој и европској кинематографији.“ Кеновић је оценио да би „редитељи Живојин Павловић и Александар Петровић били међу ствараоцима којима би сада, посмртно, била додељена ова дивна награда“.

Какав је данас европски филм према Вашем мишљењу?

„Имамо специфичне филмове из различитих крајева и не могу се у исти кош ставити филмови из Финске, Француске… Али они су блиски по томе јер се баве темама које говоре о амбијенту у ком живимо, уметнички искази којима се покушава привући пажња људи да их што више гледа и на суптилан или мање суптилан начин шаљу сигнале и осећаје како би требало да се успостави живот. Некада је то драстично, али увек испричано кроз неку људску причу. То је, уосталом, и обавеза уметника.“

Како сада гледате на своја на култна остварења „Кудуз“ и „Ово мало душе“?

„Искрено, ретко имам прилику да их гледам. Док сам радио на једној постпродукцији у Лондону са Вилком Филачем, чувени сниматељ ми је предложио да погледамо “Кудуза” јер га он никада није озбиљно одгледао, него увек у некој гужви. Ми седнемо и ја се запрепастим. То је било око 15 година после снимања. Као да сам гледао неки други филм. Истина, одгледао сам га сто пута током монтаже, али то се заборави, човек то искључи из главе, то је једини начин да преживимо. Тако је и са осталим мојим радовима. Једино са “Ово мало душе” немам тај  проблем и то зато што ми је после контролне пројекције на ТВ Сарајево један колега рекао: „Не брини, телевизија све гута“. Та опаска је довела до тога да се иселим из свог живота. Иселио сам се у Француску. После неколико месеци, када је филм емитован, почеле су да стижу критике, позитивне, али она реченица ми је једина остала у сећању. Данас ми је „Ово мало душе“ као да гледам неки стари руски класични добар филм, уопште га не вежем за нашу ситуацију.“

ФРАГМЕНТИ СЕЋАЊА НА ПАЛИЋКОЈ КЛУПИ

Како традиција овог фестивала налаже, редитељ је добио своју плочицу на клупи у оквиру прелепог Палићког парка и потписао биоскопску клупу, као и сви претходни добитници овог значајног европског филмског признања. На тој истој клупи, као и шетњом поред чувеног Палићког језера које је, како каже, посетио још давне 1977. године, настао је наш спонтани интервју за портал Војвођански новинар. Заправо, пре би се рекло да је то  живо сећање на нека другачија времена, околности у којима је одрастао и заволео филм, о сарадњи и пријатељству са најзначајнијим именима оног и овог времена…

О филмовима и наградама сте испричали све, а само понегде, међу десетинама интервјуа које сте дали регионалним и европским медијима, пише да Ви уствари потичете из једне филмске породице. Како је изгледало то Ваше филмско детињство, које Вас је, претпостављам, определило за будућу професију?

„Мој ујак је био продуцент  у Загреб филму. У оно време кад су биле само државне институције, основао је приватну кућу „Студио филм“ и он је прве филмове Мирзе Идридовића и Николе Стојановића направио као приватни продуцент, тако да сам ја увек живео у амбијенту у којем су пролазили глумци и филмаџије. Сећам се да је Оливера Марковић била код моје баке у кући, па чувена Олга Скригин и неки тада јако познати глумци, а ја сам био дете. Мој отац и мајка су били чланови радничког културно-уметничког друштва „Пролетер“ и мајка је била у сектору режије, а отац је био као глумац. Он је иначе професор права, писао је књиге и бавио се тиме озбиљно, али ово им је било као занимација, а ја сам ту стално био и све то гледао. Чак је и деда био Деда Мраз у представама. Ту сам се сретао са пробама, знам да су правили озбиљне представе као што је, рецимо, „Небески одред“, а било је ту разних представа… Ми смо били деца улице, пошто су се некада сва деца играла и живела на улици. Ја сам се родио у једној малој улици у Сарајеву поред катедрале музичке школе, па је онда у центру поред нашег улаза био улаз у Кино и ми смо увек као клинци улазили. Био је ту, сећам се, један чика Мирко који нас је увек пуштао кад има слободних места и ми тако седнемо у ложу и гледамо… Ја сам као дете свакодневно гледао разне филмове, и то неке по неколико пута, јер сам волео то…“

Рекли сте да чувеног југословенског и босанскохерцеговачки књижевника и филмског сценаристу  Абдулаха Сидрана познајете од детињства. Да ли сте заједно са њим гледали филмове или је та сарадња настала касније?

„Наше фамилије су пријатељи. Моја мајка и Сидранова мајка су биле пријатељице и долазили смо једни другима у кућу, па Сидрана знам од тада. Он је такође био дете улице, онако стидљив и повучен, а онда је његов професор књижевности приметио да има таленат за писање песама па га је подстицао на то. Ми смо се дружили дуго, нисам никад ни мислио да ћемо сарађивати.

Кад сам Вас питала за интервју, рекосте да сте ме на конференцији за медије, међу бројним новинарима, запамтили по питању које се односило на „Забрањено пушење“. Заправо, почетак Вашег продуцентског рада и јесте везан за ту легендарну сарајевску групу?

„Знате ја сам доста радио, кратких форми, дугих форми, телевизијских емисија, ја сам то волео зато што сам ту проучавао детаље и усавршавао се. Кад сам већ завршио филм „Ово мало душе“, оне године кад сте ви рекли да сте се родили (1985), пита мене један продуцент хоћу ли ја радити за њега филм и ја кажем да хоћу.  Е, то је оно питање по коме сам Вас ја упамтио. Зашто? Па, питали су ме да радим сценарио о томе како су групи „Забрањено пушење“ забранили да свирају и раде јер је неко рекао на свирци сада већ чувену реченицу: „Црко маршал“.  Ја се сећам да је у Ријеци био концерт, да је ушла полиција, да су их избацили и да им не дају више да свирају јер им  се покварило озвучење које је било марке „Маршал“ и да је неко од њих пред публиком рекао: „Црко маршал!“ И тако је почело. Моја идеја је била да им помогнемо да се врате на сцену и да направимо један партизански филм који би се звао Куран, онако са доста слова „а“. И како ћемо, не знамо ми ништа о филму…. Одемо ми онда у Београд па наговоримо Бату Живојиновића, па Милену Дравић, Љубишу Самарџића… Па одемо у Сплит и наговоримо Бориса Дворника… И направимо „on the road movie“ – како они иду и скупљају екипу за филм који никад неће нормално снимити, али ће им помоћи.“

И.. како се тај подухват завршио, јесте ли успели да им помогнете?

„То је било музички симпатично и завршило се успешно – великим повратничким концертом Забрањеног пушења. У целој тој причи се нашао, наравно, и Сидран кога сам ја молио да напише сценарио, а он ми дошао са 24 филозофске приче. Мени то некако било претешко, мада смо ми већ као добили неке новце из државног фонда, па одлучим да ипак снимим други филм. Сценарио је и даље у фиоци, још нисам одустао од њега, али мислим да га дам некој млађој екипи која би модернизовала ту причу, уклопила у модерније оквире…“

 

Интервју водила: Јелена Допуђ

фото: Војвођански новинар