ЛОВАЦ УСПОМЕНА
Било да гледају кроз објектив или преко нишана и фотограф и ловац одликују се бистрином оштрог ока и сигурном руком да би уловили тај прави незаборавни тренутак
У претпразнично поподне, пред прославу Дана Маглића, у Дому ловачког друштва „Фазан“,приређено је изложба фотографија др Михајла Љикара којом је посведочио не само настале ловачке приче из дугогодишњег друговања са Маглићанима него и о својим доживљајима са сафарија са најудаљенијих меридијана.
Аутора и све присутне поздравила је Марица Стојановић, председница МЗ Маглић,а обраћајући се гостима додатно је указала да су у давнашњем Буљкесу – од некадашње насеобине Мађара и Немаца у пустари у 18. веку, потом 1945. екстериторијалног прихватилишта за избеглица из Грчке и окончањем колонизације 1954. –вредним радом безмало 3.500 житеља, међу којима су припадници бар 15 националних заједница, у данашњем Маглићу створени сви неопходни услови за складни суживот и свеопшти напредак у изградњи модерног и развијеног насеља надомак Новог Сада.
Потврда ових речи још много раније је видно истакнута на табли која, већ на самом скретању са главног друма ка Врбасу и даље за Сомбор, сваког намерника обавештава да улази у „Село које има све, па и више од тога“ – дом културе, школу, базен и спортске терене, пољопривредно добро, задругу, погоне мале привреде, продавнице..
Председник ЛД „Фазан“ Зоран Марушић навео је да је Михајло Љикар био више од четврт века члан друштва и да му је, као правдољубивом и принципијелном члану,у неколико наврата поверавана дужност председавајућег ловачког Суда части и посебно захвалио на доследности којом је бележио све значајније догађаје из лова и да ће, сигурно, његовим фотографијама бити обогаћена монографија коју припремају за наредни јубилеј.
О аутору и његовом делу говорио је Младен Булут, члан УО Друштва новинара Војводине.
– Животопис Михајла Љикара –који је недавно у корице саденуо његов дугогодишњи саборац и сапутник Боривој Миросављевић,новинар, публициста и мајстор уметничке фотографије као своју 26 монографију о свевидећим трооким људима и златооким светлописцима, а коју је 2017. објавило Друштво новинара Војводине као пригодан омаж добитнику Споменице „Душан Шијачки“ за дугогодишњи допринос унапређењу фотографије у медијима – исписан је, без икаквог остатка, од А до Ш:од атлетике и 9 освојених медаља у 4 дисциплине, и акција поратне омладине на изградњи земље – које трепере игром светлости и сенки на ознојаним, мишићавим телима акцијаша, до путописних записа из далеких крајева и надахнутих уметничких узлета,до новосадског Штранда –бескрајног дечјег игралишта и разбибриге одраслих,и штампе која беспоговорно сведочи о његовом часном путу друштвено-политичког радника, угледног привредника и научника са мноштвом, за заједницу, остварених заслуга.
Може се са сигурношћу рећи да су математика, информатика и телекомуникације били Љикарови највећи животни изазови и да им је – уписан великим словима – са докторском титулом, а још више вредним и корисним делом, придодао своје име.
Али, и да нису биле мале обавезе које су увек захтевале многобројна одрицања.
Задовољство му је – била и остала – фотографија са којом нераздвојно другује, ево, безмало 7 деценија.
Јер, свака је слика једна приказана прича. Читана очима савременика она је саткана од хиљада речи и исто толико успомена њихових потоњих следбеника.
Усликавање живота је, у суштини – креативна редукција, илити свођење појединачног сазнања/призора на основно и опште, извод из стварног окружења до којег се – уколико се нађете у правом тренутку на правом месту – долази умешном поставком фотоапарата између себе и објекта…тачно подешеном експозицијом (временом трајања осветљења негатива – који се користио до појаве дигиталних апарата)и дубинском оштрином, чиме се уочено своди на кадар, формат у две (уместо три) димензије… онда је још требало у лабораторији прецизно умерити развијач и фиксир…да би остао неизбрисив траг времена.
Понекад – они склони истраживању, којим ни наш Миша није могао одолети – одлазили су још даље и изостављајући или појачавајући боју, уклањајући или додавајући осенчења отискивали се у свет графике и ликовности…
И онда се догоди да боље разумеш свет око себе, али и самог себе.
Права чаролија настаје кад неко сасвим други – без обзира где и кад – схвати шта си хтео и на фотографији осети мирис, осети укус, зачује звук…уочи, и као своју прихвати твоју усликану спонтано насталу или унапред осмишњену мисао.
Макар као драгу успомену.
Препознаћете у реченом – по неопходној бистини оштрог ока и сигурној руци, у бескрајном стрпљењу, упорности без обзира на постојеће околности и све неизвесности ишчекивања правог, само накратко указаног трена – неизоставну сличност пасионираног фотографа који вреба кроз фотообјектив и преданог ловца који поравнава нишан са мушицом.
Да, Љикар је цео живот био страствени ловац.И са пушком и са фотоапаратом!
И сад – кад је пушку обесио о клин – уз помоћ савремене електронске технике поново оживљава своје драге фотографије, које као уломци душе, као отргнути листићи са дрвета вечног сећања, као сачуване сличице појединих догађаја, сведоче о (не)пролазности.
Захвалан што сам почаствован да Вам се овом приликом обратим – проглашавам изложбу отвореном!
Све се завршило за трпезом и награђеним котлићем ловачког паприкаша са такмичења које је приредио Душко Илић, директор ЈКП Маглић, иначе и сам страствени ловац.