Људи с три ока(11) – Лазар Велицки – СКРИВЕНА КАМЕРА У ПЕТРОВАРАДИНУ
Петроварадинац Лазар Велицки, један од пионира непрофесионалног филма у Војводини, ушао је у Лексикон наше кинематографије као аутор занимљивих филмских сторија начињених скривеном камером.
Корени аматерског филма у Војводини повезани су са именима напреднијих фотоаматера из времена уочи избијања Другог светског рата. Тада није постојао нити један организовани облик окупљања филмаџија, па су деловали као ретки „слободни стрелци“ , али у оквиру Туристичког-планинарског друштва „Фрушка гора“ у Новом Саду. Прву кино-аматерску технику лансирала је фирма „Барта и друг“ која се налазила у Дунавској улици, а први играни криминалистички филм снимио је Родољуб Маленчић Родац, тадашњи челник новосадске полиције. Мирко Беговић, новинар Телевизије Нови Сад, у тексту посвећеном аматерском филму Војводине, давне 1973. године забележио је:
„Судбоносни дани избијања рата, у пролеће 1941. године, дају подстрека многим аматерима да изваде из ормара, можда већ заборављене, мале камере и да често кришом, уз ризик, снимају, као што је то чинио Петроварадинац Лазар Велицки, чији филмови дају значајне податке о том времену…“
У Лексикону пионира филма и Енциклопедији Новог Сада
Да је Велицки својом скривеном камером направио заиста значајне филмске записе, потврђује Дејан Косановић који га је уврстио у свој Лексикон пионира филма и филмских стваралаца на тлу југословенских земаља у периоду од 1896. до 1945. године. Он наводи да је Велицки снимио својом камером „Еумиг – 8 мм“ низ филмова који се сада чувају у Музеју југословенске кинотеке у Београду.
Име Лазара Велицког забележено је и у Енциклопедији Новог Сада. Историчар Милорад Путник наводи да су сачувани филмски документи петроварадинског пионира аматерског филма о аеромитингу у Новом Саду 1939. године, о великој поплави 1940, о априлском рату 1941. у Петроварадину, као и ватрогасне вежбе, прослава Церске битке, 550. годишњица Косовског боја, берба кукуруза у Срему 1945. Занимљиве су сцене пљачкања војних магацина у Петроварадину у данима ратних преврата, као и уласка окупатора у Нови Сад. Било је ту и много компромитујућих сцена због којих је за време окупације Велицки био приморан да се склони од усташа, на сигурније место у Београду.
Откриће Милана Вранића
За историјске филмске записе Лазара Велицког мало ко је знао. Прошло је десетак година после Другог светског рата када је професор Милан Вранић, директор Музеја града Новог Сада и потоњи директор новосадске Гимназије, открио филмско благо у Петроварадину. У сарадњи с Кино клубом „Нови Сад“ организовао је прву јавну пројекцију филмова Лазара Велицког, на фестивалу документарног филма одржаном у Радничком дому. Филмови су добили заслужена признања, а потом и почасно место у Кинотеци. За то је заслужан редитељ Никола Мајдак који је организиовао пребацивање филмова са 8 мм на траку од 16 мм, што је омогућило њихово трајно чување под специјалним режимом у депоима Кинотеке.
Лазара Велицког више нема, али су остали његови филмови, да сведоче о њему и времену у којем је забележио непоновљива сведочанства живота. Његова ћерка, професорка у пензији, у пожутелом албуму чува очеве фотографије настале још пре него што је у њихову кућу стигла камера за производњу живих слика. Она је на тим снимцима у главној улози – од рођења, па све до очеве смрти. Наравно, ту су и фотографије мајке и бројне родбине и пријатеља, а има и фотографија значајних за историју Петроварадина, Новог Сада и некадашње Југославије. И са најједноставнијим фотоапаратом, Лазар Велицки је у периоду између два светска рата начинио сјајне фотографије петроварадинских Сокола, певачког друштва „Невен“, веслача на Дунаву, официрског Штранда, железнице која пролази кроз тунел испод Петроварадинске тврђаве, машкарада, свадби, вежби на стрелишту, модних новитета, игранки, спортских такмичења, салетли у парковима, рибара с трофејним уловом, првих фотографија у боји и низ других – које живот значе.
ИЗА ШАЛУКАТРИ Лазар Велицки рођен је у Бачком Петровом Селу 1898. године, а умро у Петроварадину 1970. године. Основну школу завршио је у свом родном селу, а потом Средњу грађевинску школу у Сегедину. Одмах након Првог светског рата дошао је у Петроварадин и запослио се као грађевински техничар. За време Другог светског рата, избегао је у Београд, а после ослобођења вратио се у своју кућу у Петроварадину и запослио као економ у Месном одбору. На том радном месту остао је све до пензионисања. Фотографијом је почео аматерски да се бави двадесетих година прошлог века, када је набавио једноставни фото-апарат са смотаним филмом 6 пута 9 центиметара. Осим породичних снимака, забележио је камером и безброј догађаја значајних за нашу историју. То су нарочито значајни филмски кадрови које је за време рата снимио камером, скривеном иза прозорских шалукатри. |