ЉУДИ С ТРИ ОКА (51): Зоран РАЈИЋ- ЛЕПОТАНИ МИРНИХ ВОДА

Несвакидашња репрезентативна књига с необичном посветом аутора – тетки Види Матић, васпитачици из Омољице!

Ловачки савез Србије својевремено је објавио књигу познатог новосадског орнитолога, професора Бориса Гаровникова, у којој аутор између осталог закључује: „ Птице су одувек изазивале радозналост људи. То је и разумљиво, јер су окружени птицама. Човек их је делио на корисне(које је штитио и гајио) а штеточине је покушавао да сузбије. Проучавајући природу, човек сазнаје колико су птице значајне. Нова сазнања побуђују још већи интерес за птице.“

Истраживач животињског света Зоран Рајић, стручњак Београдског ЗОО  врта, кога од милоште зову „врт добре наде“ због посвећености и научног приступа истраживању и популарисању  флоре и фауне, у свом раду максимално користи фотографску технику. Тако су настале колекције изванредних фотографија а потом и штампане фотомонографије „Београдске шимпанзе“, „Свет великих човеколиких мајмуна“ и „Лабудови“, светлописна ода лепотану и  краљу мирних водотока широм света.

 

„Без икаквих претензија, али са снажним, целовитим и стручним садржајем, ова књига почиње да живи живот и сигурно ће бити дуговечна, јер ће у свим  редовима и активностима везаним за лабудове бити референтно штиво“- записао је др Предраг Симоновић, рецензент, професор Биолошког факултета, Београдског универзитета. Истовремено је професорка др Маријана Вучинић, с Факултета ветеринарске медицине у Београду, констатовала:

„Књига се односи на биолошке особине и живот лабудова. Аутор је садржином обухватио све врсте лабудова,  њихову распростањеност, станишта, степен биолошке угрожености, екстеријерне и кондиционе особине, начин живота, одређене видове понашања, репродуктивни потенцијал, исхрану и живот у антропогеним фактором контролисаним условима. Посебна поглавља књиге обрађују значајне проблеме који се односе на здравствену заштиту и рехабилитацију лабудова, као и на трговину лабудовима.“

 

Сам аутор у уводу своје несвакидашње књиге пише да су „ лабудови, по свему судећи, не само највеће већ и најлепше птице међу пловушама. Својим занимњивим изгледом и грациозним понашањем, одувек су привлачили пажњу посматрача и проучавалаца птица. У предањима су им додељена богата сиболична значења(између осталог, симбол су љубави и плодности). О њима говоре многе легенде и и уметничке творевине, а на северном небу постоји чак и сазвежђе Лабуд.“

Шта из ове корисне књиге можемо сазнати?

Пре свега да лабудови настањују просторе Европе и Азије од Британије и Ирске,преко северног дела Европе и централног дела Азије, до источног дела Кине. Европски лабудови зиму проведу у северном делу Африке и на Блиском истоку. С пролећа, када почиње сезона парења, враћају се „кући“.

Црвенокљуни лабудови су једна од највећих и најтежих врста птица које лете. Мужјак је мало крупнији од женке и има израженију велику црну израслику на кљуну. Лабудови имају дугачак врат, крaтке ноге и кљун налик пачијем. Врат је, кад су на води, најчешће у положају грациозне кривине у облику латинског слова S. Лабуд може да има око 25000 пера. Тежина им варира од 6 и по  до 15 килограма а забележени су и примерци од 22 килограма. Дужина црвенокљуног лабуда износи 125 до 160 сантиметара. Распон крила му је до 2 и по метра. Имају добар вид и слух. При летењу могу да постигну брзину и до 90 километара на сат. Просечан животни век им  је 11 година али има случајева да су неки живели и преко 40 година.

Лабудови живе у паровима. Мушкарци су углавном верни женкама до краја живота. Агресивни су према другим крупнијим птицама, нарочито у време парења и гнежђења. Дешава се да један мужјак убије другог у борби за освојену територију. Нападају и људе ако им приђу близу. Хране се, искључиво по дану, биљкама које расту у води или близу воде, инсектима и понекад ситном рибом.Кад их изненади велика хладноћа и смрзну станишта лабудови умиру уз чудне крике који личе на звук звона, назван „лабудова песма“.

Детаљно описујући свих седам врста лабудова, аутор констатује да се у нашим крајевима највише може видети црвенокљуни лабуд,којег најчешће зову-лабуд грбац, највећи  лепотан , краљ међу лабудовима. Он знатно доприноси богатству биодиверзитета и природним лепотама наше земље. Претставља део  нашег природног блага па је и законом заштићен.-

– У пракси се,нажалост, често дешава да људи прекрше закон који се тиче заштите лабудова, а да за то не сносе одговарајуће последице- наглашава Зоран Рајић у својој књизи.- Треба имати на уму да однос према лабудовима и природи уопште, много говори о степену културе, свести и просвећености становништва. Стога апелујем да се стане на пут појединцима који уништавају гнезда лабудова, краду њихова јаја или младунце, терају их или хватају, а нарочито онима који их убијају.

Највећи број од преко 200 изванредних фотографија у дивној књизи снимио је аутор Рајић а у реализацији овог значајног пројекта помогли су му својим радовима и аутори из Војводине: Светлана Котелкова(снимцима лабудова код Моста Слободе у Новом Саду, са Дунава код Баноштора и Беочина), Катарина Пауновић(снимцима нов осадске породице лабудова и црвенокљуног лабуда из Ковиља), Ненад Спремо(фотографијама јата црвенокљуних лабудова код Апатина), Јарослав Пап (фотографијама лабудова код Новог Сада), Драган Боснић (са фотографијама лабудова испод Фрушке горе и на Тиквари код Бачке Паланке), Стефан Шкорић (снимци на Дунаву код Бачке Паланке), Јожеф Гергељ( лабудови снимљени на Палићком језеру и у Футошком рибњаку), Александар Милутиновић(снимцима из Зоолошког врта у Колуту), Милан Живковић( фотографијама Лабудовог окна код Банатске паланке) и Боривој Миросављевић( снимцима лабудова на Дунаву и Охридском језеру).

Кад смо аутора ове несвакидашње вредне књиге упитали шта га је мотивисало да је посвети „својој тетки Види Матић“, Зоран Рајић нам је објаснио“:

– Тетка Вида је рођена сестра мог оца. Рајићи су Банаћани из Долова и Омољице у којој је тетка рођена 1930. године. Постала је васпитачица, али у свом браку није имала деце. Сва се посветила струци и друштвено-политичком раду, поставши директор дечјих установа у Вршцу, Панчеву, Зрењанину и другим местима у Банату. Неизмерно је волела децу. Баш као што лабудови воле своје лабудиће. Моја посвета је само делић признања жени која је то заслужила самопрегорним и пожртвованим радом“.

С КАМЕРОМ У ЗОО ВРТУ  Зоран Рајић је рођен 1970. године у Земуну. По образовању је мастер еколог, у Београду је завршио средњу Хемијску школу и Факултет за екологију и заштиту животне средине. Запослен је у Зоолошком врту града Београда од јануара 1989. године на пословима надзорника. Директно је задужен за послове организације и спровођења радних задатака који се тичу неге примата. Задужен је за рад са волонтерима Врта, бави се писањем, фотографисањем и видео-записима. Председник је Зоолошког друштва Србије.   Аутор је књига Свет великих човеколиких мајмуна (2001), Београдске шимпанзе (2007) и Лабудови – Swans (2015). Коаутор је књига Кроз Београдски зоолошки врт (2005,2011. i 2015) . Први је сарадник на писању књиге Београдски зоолошки врт од 1936. до 2010. године (2010). Фотографијама је заступљен увећем броју књига. Добитник је награде Мајског конкурса ’86. Туристичког друштва Земун (1986), Хемијско-технолошко прехрамбеног образовног центра (1987),  Градске конференције савеза социјалистичке омладине Београда (1987),  КССОЈ-а, ПКССОК-а и листа Младост (1987),  Примеран војник (1990), и многих других. Носилац је звања Почасног мајстора џудоа  Ветеранске џудо асоцијације Србије (2010), признања за животно дело  Свесловенског књижевног друштва (2014), захвалница Словачког културно-просветног друштва Шафарик, Добановци (2015),  Градске библиотеке Панчева (2015),  Савеза извиђача Београда (2018) и признања за изузетне заслуге  Задужбине Здравко В. Гојковић (2018).

     Пише: Боривој Миросављевић