ФУТОГ – БАЧКО СЕЛО ПОД ФРУШКОМ ГОРОМ
Уочи откривања споменика Душану Шијачком, легенди српског новинарства
На иницијативу Друштва новинара Војводине, истакнутом новинару, публицисти и књижевнику Душану Шијачком, родом из Футога, ускоро ће у центру овог села бити откривен споменик, рад вајара др Владимира Јокановића.
Захваљујући ангажовању Друштва новинара Војводине, које је током ове и претходне деценије реализовало низ активности у циљу реафирмације личности Душана Шијачког, једног од утемељивача наше новинарске организације, ових дана се очекује и круна тих активности – откривање споменика том великану у његовом родном Футогу. “Откривање“ Шијачког почело је у недељном броју „Дневника“ од 23.јануара 2005.године, када је објављен текст под насловом „Балкански рат“ Душана Шијачког, о Футожанину, уреднику нашег првог таблоида. Многи читаоци су тада први пут сазнали нешто више о нашем „заборављеном“ новинару, публицисти, историчару, аутору већег броја књига, добровољцу у Балканским ратовима, ратном извештачу и дописнику наших листова из Женеве, Париза, Њујорка…
Футожани читали необјављену књигу
У објављеном тексту о Душану Шијачком, који је умро 1958. године у Београду, наведено је да је иза њега остао рукопис необјављене књиге „Моје бачко село под Фрушком гором“, посвећене његовом родном месту Футогу. Пошто је прошло пола века од смрти аутора, својевремено анатемисаног од тадашњег режима због његове блискости са свргнутим краљем, претпостављало се да је и рукопис књиге о Футогу неславно завршио. На то су указивала и писма Шијачког која је уочи смрти слао свом пријатељу др Јовану Милекићу на Палић. На њима су јасно видљиви печати тадашње цензуре, али се Шијачки није устручавао да пријатељу пише о малтретирањима којима је био подвргнут.
Међутим, након текста објављеног у „Дневнику“ аутору написа јавила се Футожанка Мила Мудринић:
-Ја мислим да сам имала прилику да видим рукопис књиге Душана Шијачког. Он је највероватније код моје куме Загорке Самарџић, васпитачице у Новом Саду…
Били смо пријатно изненађени кад смо обиман рукопис књиге угледали у стану Самарџићевих. Љубазна домаћица нам је све укратко објаснила:
-Душан Шијачки је после Другог светског рата често, а нарочито о Врачевима, долазио у свој родни Футог где сам га и ја, као дете, упознала код мога деде учитеља Стевана Бошњака. Волео је да шета поред Дунава, мада је шантао (последица дечје парализе), обилазио је пијацу, одлазио у цркву…Тада нисам знала да је у нашој кући оставио своју необјављену књигу о Футогу. Ми смо се преселили у Нови Сад и дуго нисмо успели да продамо кућу у Футогу, у Пионирској улици 12, на старом вашаришту. Повремено смо је обилазили, али је три пута била похарана. Из ње су украдене многе вредне ствари, међу којима и цела библиотека Српске књижевне задруге. Тек приликом пресељења онога што нам остало, мој син Бранислав је наишао и на рукопис загубљене књиге. Наши кумови и пријатељи су је читали са задовољством.
Поетична слика некадашњег села
Сa посебним задовољством смо се упознали са садржајем необјављене књиге о Футогу, која на неки начин представља и симболичан приказ живота у било ком војвођанском селу, од доласка Срба у ове крајеве, па до Другог светског рата. Свако од двадесетак поглавља Шијачки почиње цитатом неке од познатих песама наших најистакнутијих песника, а теме су му: прошлост и предања, кућа и кућиште, Футошки вашар, школе, учитељи и ђаци, ковачнице, кола, воденице и воденичари, женски свет, сујеверје и празноверје, деца на селу и њихове радости, циганска насеља, народно здравље…
„Кроз многа колена мало су запамтили од своје прошлости-пише Шијачки о својим Футожанима. -Слабо памте уколико су у питању уски породични односи. Али, давну прошлост носе у својој крви, јаку као што је смрт јака. Привезани су за њу и потчињавају јој се вољно у многим обичајима, чак и онима за које су сами уверени да им нема пуно оправдања…Футожанин је сирови сељак, али култивисана духа пуна благородства и чедности,… Такви не признају никакав господарећи народ. Себе сматрају најбољим народом. Држави плаћају све што им тражи. Од „солдачије“, под Мађарима ,покушавали су да се извлаче, уколико им то полази за руком. Ако не могу да се извуку, служе, кад морају, вољно и без приговора. У рату су се знали извлачити, измишљајући за то стотине начина. Отуда је број жртава у Првом светском рату био минималан.
Ропство се готово није ни осетило. Са туђим властима су имали мало посла. Све се свршавало у општини, код бележника, који је годинама увек био Србин, предусретљив човек. То му је био и лични интерес, јер су Футожани газде и господа, сваку услугу награђују…“
У сваком поглављу своје књиге, Душан Шијачки филозофски разматра тему и доноси занимљиве закључке, открива многе непознанице, не само из историје Футога, него наводи безбројне примере из живота који још памте најстарији житељи овог села – много старијег од главног града Војводине. Књигу је припремио за штампање и богато илустровао оригиналним фотографијама такође Футожанин, Боривој Миросављевић – новинар, мајстор фотографије. Издата је у Едицији „Златно око“, у сарадњи Фото, кино и видео савеза Војводине и Друштва новинара Војводине, које се побринуло за изузетну промоцију, па је књига само за месец дана распродата и сада представља несвакидашњу вредност у библиотекама у које је доспела. Промовисана је у Скупштини града Новог Сада, Матици српској и Културном центру „Младост“ у Футогу. Промоцију је пратила и изложба фотографија и докумената коју су приредили Друштво новинара Војводине и Архив Војводине, у Новом Саду, Сремским Карловцима и Футогу.
Истовремено, Друштво новинара Војводине је установило годишњу награду која носи име Душана Шијачког и додељује се сниматељима, ауторима најбољих новинских фотографија. У Футогу је одржан и занимљив симпозијум посвећен лику и делу Душана Шијачког, једна улица у Футогу носи име, сада већ најпознатијег новинара рођеног у том селу, а с нестрпљењем се очекује и дан када ће свечано бити откривен споменик легенди нашег новинарства.
 Шијачки, Душан (Стари Футог, 27.фебруар/11.март.1882-Београд, 10.август 1958), новинар и књижевник; син Милана Шијачког и Марије, кћери Павла Јевремовића. Школовао се у Београду. Још као гимназијалац, почео је да се бави новинарством, сарађујући у „Социјал-демократији“ и Скерлићевим „Радничким новинама“, био је главни сарадник шаљивог листа „Шило“. Доцније сарађивао у више београдских листова, а био је и директор београдске „Страже“. Десет година сарађивао у словеначком листу „Словенец“, а неко време био и дописник софијског „Дневника“. На почетку Великог рата, иако је имао урођено ишчашен кук, каплар-добровољац у 16. пешадијском пуку(руског) цара Николе II, потом новинар на Крфу(дописник српске Врховне команде) у Женеви, Паризу и Њујорку; у Женеви покренуо и уређивао часопис „Видов-дан“. Врло је заслужан за увођење илустроване хронике у српској дневној штампи. Године 1922. био председник Југословенског новинарског удружења, а био је и редован члан Академског друштва за међународну историју у Паризу (Societe Academique d’Histoire Internationale). Објавио већи број публикација:“Авдина споменица“, посвећена песнику Авди Карабеговићу (1909); “С Авале под Ловћен“, путописне белешке(1910); “Пашић“, илустровани алманах у четири књиге (1924-1927); “Велики дани и бесмртни нараштаји“(1929); “Из славне прошлости за срећну будућност“(1929); “Наш највећи краљ“,посвећено краљу Петру(1931); “Из живота о животу“, у шест књига(1941-1945); “Дубровник“(година непозната); издао четири опсежне књиге са многобројним илустрацијама из Првог светског рата. Посебно ваља истаћи публикацију „Балкански рат 1912-1913 у слици и речи“, са по хиљаду слика и чланака, која је 1922. године препоручивана као „ једна врло лепа илустрована збирка ратних слика, догађаја и епизода, коју би, као успомену на минуле прошле ратове, свака српска кућа требало да набави“. О његовим активностима током тридесетих година нема података, а у уском пријатељском кругу помиње се да је непосредно по војном пучу 27. марта 1941. године био постављен за шефа Пресбироа у министарству спољних послова. Из сачуване његове преписке са др Јоцом Милекићем, лекаром са Палића, зна се да је с пролећа 1947. године довршио књигу под насловом „Моје бачко село под Фрушком гором“, а убрзо и нешто обимнији рад „Футог кога више нема“. Из поменуте преписке сазнаје се да је октобра 1948. године,“за време бављења у Футогу имао неприлика о којима би само усмено могао говорити“. Неколико дана касније, “народна власт“ узела га је под своје, а он је записао:“Данас је наступило оно што је најгоре: блокиран ми је стан, дакле одузет. Није ми толико где да склонимо главе колико шта ћу и где са стварима“. Ипак, успео је некако да се смести на Вождовцу, уз крајњу трамвајску станицу. Проживео је тамо још неколико година, ослањајући се на материјалну подршку свог најмлађег брата Гаврила и сина Милана, који су живели у иностранству. Последњих годину дана се тешко кретао, а на две недеље пред смрт, у последњем писму др Милекићу, написао је да му боравак у Дубровнику није пријао и да се враћа у Београд; у породици се тада помињала и могућност да је отрован. Жена му се звала Мара, била је Личанка; умрла је 1921. године; са њом је имао три сина. Најстарији, Милан, у време када је био при крају студија на Медицинском факултету (дипломирао 1929), уписиван је у импресијум „Видов-дана“ као власник; средином тридесетих година 20. века био је управник Нишке бање и бањски лекар; у том периоду написао: “Нишка бања – њен историјски лековити и практични значај“(Ниш 1936), “Пијте довољно воде – о корисности њеног обиља и штети њеног недостатка“ (Ниш 1937) и „ Шта је у ствари судбина – утицај урођено сниженог крвног притиска на дух и тело“(Ниш ?).Током Другог светског рата он је командант четничке организације у Нишком округу; после рата преко Аустрије избегао у САД; за њим је годину-две касније, у државу Илиноис, дошла и жена са кћери Миланком-Бебом, која је била професор и успешна сликарка. О средњем брату Јанку нема података. Најмлађи Славољуб, после Великог рата, студирао је философију на париској Сорбони и тамо остао да живи. Имао је једну унуку, по имену Цоца Јовановић; била је професор, али не знамо чија је кћи. ЛИТ:Станоје Станојевић,“Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка IV“, Београд 1929,996. (Ову биографију је написао историчар Илија Петровић. Припремљена је за објављивање у „Енциклопедији Новог Сада“) |